У време када Егзипери пише ове реченице, што је нешто пре Другог светског рата, авионски путописи су хит код писаца широм Европе. Посматрање, по први пут у историји човека, прилика и света из птичје перспективе, даје ауторима нове увиде и нова надахнућа; код нас, нарочито је навучен на авио-рефлексије био Милош Црњански, који је са пилотима-асовима имао више него блиска дружења (од којих су нека по њега могла поћи врло лоше). Волим да замишљам да ће за 100, 200 година неки пустолови овако исто писати о небулама и астероидним прстеновима у својим фантом драјв летелицама; напредоваћемо технолошки ван замисливе мере, али ће у космичким једноседима и даље бити самотно. У Егзиперијевој књизи из које повлачим овај цитат, TERRE DE HOMMES, налазе се у пишчевим филозофско-авантуристичким авијатичарским причицама клице још ненаписаног МАЛОГ ПРИНЦА.

Увек ми пред очи искрсне слика мог првог ноћног лета у Аргентини, у тами у којој су, попут звезда, светлуцале једино ретке светле тачке расуте по долини.

Свака од њих сигнализирала је, у том океану тмине, постојање чудновате свести. У оном тамо дому, неко је читао, неко је размишљао, неко се некоме поверавао. У оном другом, неко је, можда, покушавао да испита тајне свемира, исцрпљивао се у рачунањима везаним за маглину Андромеду. Ту и тамо, у пољима, сијала су та светла вапећи за својом храном. Све до оних најнеупадљивијих: песниковог, учитељевог, дрводељиног. Али, у мноштву свих тих живих звезда, колико је само затворених прозора, колико је само угашених звезда, колико успаваних људи…

Потребно је покушати створити везе. Успоставити контакт са неким од тих светала која горе ту и тамо у пољима.

(Антоан Де Сент Егзипери, TERRE DE HOMMES)