Из Пекићеве 1999. Почињем да улазим у екокритику; ово је први од два рада која ћу у наредним месецима написати о БП.

U poslednjoj deceniji milenijuma Ribe prestao je kao nožem presečn večni rat prirode i čoveka.

Čim je shvatio svoju moć čovek se prema prirodi počeo ponašati kao prema slučajnoj i nesnosnoj rogobatnosti u urednom poretku veštačkih stvari, u svetu vlastitih proizvoda, koji bi, inače, bez prirode bio savršen. Ona je dugo pružala otpor. Najčešće on nije shvaćen kao odupiranje uzvišenim projektima čoveka, nego kao neka njena urođena poremećenost, nedostatak reda i plana u njoj, odustvo Boga ili bilo čega u šta se verovalo da stvari drži na okupu. Otpor je savladan grubom silom ili tehnološkim napretkom čiji nijedan pronalazak nije propustio da, pre nego što će pomoći čoveku, bar u nečemu ne ozledi prirodu.

Nemilosrdnim iskoršćavanjem iscrpljena zemlja hemikalijama je naterivana da i dalje daje plodove sve dok ne postade bolesnik u komi koji se u životu održava mašinama, ali drugi život ne može proizvesti. Živeći u bunilu, zemlja je pljuvala plodove koji su trovali ljude i izazivali nepoznate bolesti. Životinje su, najpre, podeljene na štetne i korisne; štetne uništene, a korisne podeljene na one za rad i one za uživanje, pa prve ubjene radom, druge lovom dok, osim po sve ređim zoološkim vrtovima, usamljenim farmama i zaboravljenim utrinama nije ostalo nešto veštačkim ukrštanjem unakaženih pasa, mačaka, zlatnih ribica i papagaja.

Šume su krčene da na planetu stane što više ljudi i da oni, uprkos svemu, sve bednije žive. Iz suvog neba se magnetnim poljima izvlačila kiša, ali je ona bila zatrovana kiselinom i kroz nju se išlo sa maskama od gaze preko lica. Vazduh je gušen teškim smradom napretka koji je pretio da se preseli i izvan sunčevog sistema. Prvi put postalo je to ostvarljivo, oko 1990. godine, pronalaskom goriva koje je rakete kroz svemir moglo voditi brzinom svetlosti. A prvi je takav put, prema prvoj planeti izabranoj za kolonizaciju, predviđen za kraj ove, godine 1999.

Kada je saznala da je let prema drugim svetovima, drugim mogućnostima iste zablude obezbeđen, kako se ushićeno pevalo „put zvezdama otvoren“, i četvorodimenzionalna barijera oko razuma oborena, da je čovek svoju civilizaciju sada spreman širiti svemirom kao zaraznu bolest čija se terminalna priroda niti poznaje niti priznaje, priroda tako nešto nije mogla da dozvoli.