Тек прокопава она слабашна кишица по
којој се обично пише писмо оцу, који је далеко,
болестан, можда чак и на самрти.

Опис кише у твом писму
мора звучати нежно,
да наговести ведрину душе,
али влажно, да укаже да си свестан бола —

киша пада на стари луна-парк,
капа са носача зарђалог панорамског точка; киша
натапа летке на тезги за продају шећерне вуне
која је затворена због кише.

Било би савршено када би могао удесити
да се, док пишеш, боја твог мастила мења
из сиве у плаву па опет у сиву,
и тако одрази твоје променљиво расположење,

да мастило мало процури
са стабала и крошања слова
као да сама азбука капа с кишом

— али довољно је и ако успеш да одустанеш
од видања старих рана,
довољно је ако успеш да затомиш
бес, који више нема смисла.

Реци му да није важно колико сте удаљени,
ти увек живиш у његовом завичају;
реци му да си коверта
одаслата са његове адресе,

на коју је залепљена маркица са његовим ликом.
Он је језик који користиш
кад прекореваш самог себе,
настојећи да прикријеш чињеницу да си изгубљен.

Реци му да ћеш ићи даље
докле год будеш могао.
Да се нећеш вратити.

Реци му да данас пада киша;
да ће од сада падати заувек;
да више никад неће бити суво.

______________________________________________________

Погледао сам AFTERSUN (2022; сценарио + режија Шарлота Велс / Charlotte Wells). Филм је ових недеља у жижи пажње, морам рећи криминално малој, као остварење у којем је Пол Мескал (Paul Mescal; Конел у НОРМАЛНИМ ЉУДИМА) номинован за Оскара, у својој првој улози оца. Од тада ми се, заједно са сценама филма, у глави мота и ова песма Тонија Хогланда (ПСИХОТЕРАПЕУТ, БИВШИ СВЕШТЕНИК, ЛЕЧИ СТРАХ ОД БОГА, 2021, Контраст; Tony Hoagland, PRIEST TURNED THERAPIST TREATS FEAR OF GOD, 2018, Greywolf Press). AFTERSUN тренутно обожавам и погледаћу га макар још један пут.