Погледамо ли радну биографију Шпира Матијевића, везе са словеначком поезијом су очигледне.

Његов преводилачки рад у целости је био посвећен, осим превода са немачког Гинтера Граса, словеначким савременим песницима.

Од песника које је Матијевић преводио може се направити лепа антологија словеначке поезије, са хит-песницима као што су Нико Графенауер, Цирил Злобец или Кајетан Кович.

Оно што нас међутим занима у случају Матијевића јесте: колико се заправо од словеначке поезије прелило и на његово песништво?

Словеначка поезија сигурно је оставила трага, не само савремена.

На пример, у Матијевићевом песништву налази се један сонетни венац, у збирци ЖЕНО У ВЛАТИМА ДАВНИНЕ.

Овај сонетни венац писан је по угледу на песника који је и написао први познати, уметнички вредан сонетни венац у европској њижевности — Словенца Франца Прешерна.

Не кажем да је сваки венац икада написан писан по угледу на Прешерна, али овај јесте —

— што знамо по томе што је, по угледу на Прешерна, Матијевић у свој сонетни венац уградио и акростих, односно акростихну посвету женској особи, предмету своје афекције, као што је свој СОНЕТНИ ВЕНАЦ Прешерн у акростиху посветио својој Јулији Примицовој. (Матијевић венац посвећује Ведрани Водилин)

Тако да, Матијевићев списак преведених аутора, ако га искористимо као одскочну даску за истраживање веза између словеначке поезије и њега, открива свашта.

Са неким песницима је те везе лако уочити.

Матијевићом мрачном, неоекспресионистичком стилу, са обиљем мотива из традиционалне културе, најближи је подједнако тамновити песник Дане Зајц.

Апокалиптичне теме приближавају га Едварду Коцбеку.

Попут Грегора Стрнише и Вена Тауфера, Матијевићева поезија има снажну митопоетску димензију.

Са друге стране, имамо овде и неке, да тако кажем, лажне трагове.

Највише је Матијевић преводио Томажа Шаламуна, са којим нема скоро никаквих поетских сличности.

Шаламун је песник комике, апсурда, жовијалног надреализма, разигране и необавезне каденце ниског регистра — сасвим супротно од тамног и високопарног Матијевића.

Но да се држимо сличности.

Матијевић је дакле мрачан песник.

У предговору Матијевићевих изабраних песничких дела, Селимир Радуловић истиче да је СМРТ велика тема Матијевића.

Не бих се у потпуности сложио, јер је ствар још гора.

Није Матијевићева поезија узнемирујућа јер говори о смрти.

У ширем, космичком смислу, то је апокалиптична поезија: о уништењу које вреба, или које се већ десило, остављајући, како Матијевић у једном стиху каже, само отпад & беживотне остатке старог света.

Узмимо као пример песму Данета Зајца под називом „Мрве ствари“, из његове прве збирке поезије СПАЉЕНА ТРАВА из 1957.

Зајчева прва збирка поезије, а ова песма посебно, надахнута је трагичним песниковим животом.

Током Другог светског рата, наиме, Зајчево родно село било је спаљено, а сам Зајц је изгубио оца и два брата.

Отуд наслов збирке СПАЉЕНА ТРАВА, и отуд песма насловљена „Мртве ствари“.

Песма не говори директно о смрти.

Она говори празнини и пустоши што долази након ње.

У песми налазимо слике запуштеног огњишта, скршених зидова, подивљале лозе, обрушеног бунара.

Ентропичне слике из ове песме понављају се у Матијевићевим „Фантазмима“ из збирке НЕДОХОДИ: —

— где видимо идентичне призоре распалог огњишта, дозрелог винограда, иструлулог воћа и тако даље.

Апокалиптицизам је велика тема у послератној књижевности уопште, па и у словеначком и песништву Шире Матијевића.

О наступајућем смаку, или како ју је још називао, „стравом“, певао је Едвард Коцбек у истоименој збирци песама, као и у збирци ПЕНТАГРАМ.

Код Данета Зајца не можете фактички прочитати песму која не тематизује некакво наступајуће, или већ одиграно, време велике кризе.

Антологијска је тако песма „Велики црвени месец“ Данета Зајца: —

— нека врста анти-молитве, у којој се лирски субјекат обраћа превртљивом божанству Црвеног Месеца.

Овакве мрачне апострофе честе су у Матијевићевој поезији.

Он се у својим радовима често обраћа: Пукотини, Пустоши, Измученој ноћи, Опсени, Очају, Мрачним звездама и тако даље.

У стиховима Матијевићеве песме „Узалуд“ налази и најбољи коментар тих анти-молитава Дана Зајца, у којима нема никакве утехе нити избављења: „молитва никад не спашава, молитва није за људе“.

А када споменух Зајчев „Високи црвени месец“, имајмо у виду да се, попут ове песме, али и честих мотива у митопоетском и метафизичком песништву Грегора Стрнише, и код Матијевића неретко наилази на теме насилне, рањене космологије:

— Мотиви попут: запаљене васионе; неба које пропада, звезда које кажњавају, звездакоје искушавају, поремећеног сунце, „неба, земље и сунца на рубу“, земље потиснута на дно космоса, неба које се руши, и тако даље.

Опростите што ако овај преглед односа између Шпира Маријевића и словеначке поезије подсећа на лексикон појмова, а не дубљу анализу.

У питању је релативно велика компаратистичка тема која није нимало истражена, и циљ ми је да данас макар изложим неку врсту скелета, или мапе пута за читања ове врсте

Завршићу са спомињањем само још једне велике теме у песништву Шпира Матијевића која је такође присутна, као кључни стилски детаљ, у песништву Дана Зајца пре свега — а то је телесно и метафизичко рањавање човека.

Као што рекох, нема у поезији Матијевића толико смрти, колико заправо има, у овом смислу, повређивања, крварења, озлеђивања и трпљења.

У бројним песмама се такође понавља тема коју знамо још од Настасијевићевог стваралаштва: поређење човека са ловином, и са зверима; —

— и са тиме у вези фигурира у Матијевићевом песништву, као и у словеначком песништву још од симболисте Јосипа Мурна, тема прогона и бежања, о којој ће данас бити речи и у случају Матијевићеве прозе.

Као што можете видети, тема је велика и изазовна.

И надам се да ће скуп попут овог бити само први у низу даљих проучавања стваралаштва Шпира Матијевића.