Možda ćemo nekad biti ćutljivi i lepi
kao šume isprane kišom.
Usamljene i strašne šume
u koje bi pustio telo i ne bi,
pa zato stojiš na njenom početku.

Neko je tamo, neko te tamo voli
iako postoje mesta do kojih se ne dopire
i postoje mesta na kojima te nikada neće čuti.

Nečije vreme šeta
kao gladna životinja među stablima.
I onda odjednom staje radi popodnevne svetlosti.
Njena smrt potom srasta s predelom
i pesnik ostaje bez odgovora
dok njgov jezik ljušti jabuku
ljušti i na kraju se nešto valjda dogodi s jabukom.
Ne znam šta.

Na panjevima je nešto drugo.
Uvek je nešto drugo.