Priča nije data; ona se dobija, ona se osvaja; polako, polako. Priča se nikada ne vidi u celini, kao u rečenici „Odjednom sam video sve“, jer bi čin njenog zapisivanja time postao besmislen; pisanje je, naime, otkrivanje; film preslikava, fotografija hvata pticu u letu, a pisanje je sam let. Ako toga nema, pisanje je gubljenje vremena. Pisanje nije čaršav koji visi između pisca i sveta ili između sveta i stvarnosti; priča nije nezavisno biće u čije kalupe mogu da se uklope mnogi. Priča sam ja. Ukoliko ne govori o meni, priča ne govori ni o kome. Ukoliko govori o drugom, ona nije priča.

(David Albahari, CINK, 1988)