Uvek se rado setim ovog odlomka iz jedne od omiljenih sportskih knjiga, MONEYBALLA: THE ART OF WINNING AN UNFAIR GAME, 2003, W. W. Norton & Company), izvanrednog nefikcijskog pisca od kojeg je kog nas prevedena njegova BIG SHORT / OPKLADA VEKA (2016, Laguna, prev. Jelena Kosovac).

Bili Bin, koga u filmskoj adaptaciji knjige glumi Bred Pit, generalni je menadžer bejzbol tima Ouklend A’s-a, tužno siromašne ekipe koja u finansijski disparitetnom MLB — sportskoj ligi sa najdrastičnijim razlikama između klupskih budžeta na svetu — koja dakle u takvom takmičenju nema čemu da se nada izuzev kupljenja igračkih otpadaka & moljenja boga da će nekog od njih preprodati za više. Bili Bin zato želi da promeni stvari. Ne želi da samo pluta u limbu; ako može, želeo bi da od fekalija napravi pitu, odnosno tim, umesto da se samo bavi reciklažom jeftinih ugovora.

U njegovim očima, to je ostvarivo jer trenutni bejzbolaški skauting traži pogrešne stvari. On to najbolje zna jer je sam bio njegova žrtva. Kao mladom igraču, Biliju se predviđala fantastična budućnost; nije bilo kategorije igre u kojoj se nije isticao, a fizički je i tehnički bio bogomdan. Međutim, Bili je bio ophrvan sumnjama, strahovima, blokadama, nesigurnostima. Nijedan od skauta nije gledao njega kao kompletno biće — psihološki pre svega — već kao Apolona zavidnih statističkih benčmarkova, a takva su očekivanja nabijala još veći pritisak, pretežno od samog sebe, i spirala samosumnje i anksioznosti više se i više produbljivala.

Bili Bin je našao svoj put (čitajte knjigu), a ovaj moj detaljčić iz knjige opisuje jedan od trenutaka kada je Bili osvestio šta je bilo to što mu je prouzrokovalo zvrčku, na primeru njegovog manje kurpulentnog, ali mentalnog drugačijeg saigrača Lenija Dajkstre, budućeg šampiona i trostrukog Ol-Stara. Slična stvar postoji i u košarci, gde se od šutera traži da utakmicu provode u zenolikom stanju gde ne postoji prošlost: prethodni promašaji ne smeju da postoje — postoji samo Trenutak.