Čitam novi broj „Trenera“, časopisa udruženja košarkaških trenera Srbije, čijih je prvih nekoliko članaka posvećeno proslavi stogodišnjice košarke u Srbiji; pa sam odlučio da na Digitalnoj biblioteci NBS potražim vest iz Politike gde se, 18. aprila 1923, prvi put u Srbiji uopšte spomenula košarka. Prelistao sam i ostatak sto godina starog broja & izdvajam ovih nekoliko sjajnih tekstova:

— U rubrici SPORT se, osim vesti o pokretanju košarkaške sekcije SK Jugoslavija, navode još tri novosti. Jedna je o utakmici ženske rukometne reprezentacije (u pitanju je tačnije sport „hazena“, odn. „češki rukomet“, tada prilično popularan), uz osvrt na odsustvo naše najbolje igračice — što svedoči da se ženski sport pratio ozbiljno, uz dobro poznavanje igračkog kadra i timske dinamike, a ne samo kao kuriozitet. Jednako mi je lepo što je u drugoj vesti dat izveštaj sa ragbi utakmice Francuske i Irske, takođe u kratkom ali informativnom pregledu. Novinar je i ovde poznavao igru.

— Vest o stupanju prve žene na dužnost upravnika Pošte nije samo emancipatorska sama po sebi, već je i napisana emancipatorski. Pre sto godina je u našim najvećim i najtiražnijim dnevnim novinama otvoreno pisano da „stvarnih razloga da žene ne dobiju mesto upravnika pošte nije bilo — osim predrasuda i konzervativnosti“.

— O jednom stravičnom femicidu na Kosovu nije izveštavano kao o „porodičnoj tragediji“, već je u prvoj rečenici naglašeno da je u pitanju *jezovit zločin*. Nema eufemizama za stvari koje se eufemizovati ne mogu. Oko motiva i ličnosti počinioca se takođe ne obigrava, već je stavljeno do znanja da je u pitanju bolid.

— Pet godina nakon 1918. ožiljci rata još nisu bili zarasli. Tu i tamo su tekstovi — inače o najrazlčitijim temama, od finansija do najava događaja — i dalje prošarani sećanjima, pomenima i aluzijama na poginule. Među brojnim takvim setnim memorijalima, jedan je međutim simpatičan: onaj o zavadi srpske i bugarske železnice oko neke neisplaćene predratne fakture.