Određeni soj avangardnih umetnika obožavao je — obožavanje je prava reč — tehnologiju i inženjerska dostignuća tadašnje epohe. Neki avangardistički podpravci otvoreno se i temelje na prožimanju umetnosti/književnosti i tehnoestetike. Konstruktivistički pesnici pišu tako koristeći matematičke simbole, algebarske formule & topografiju arhitektonskih šema. Za čoveka kao što je Filipo Tomazo Marineti (začetnik futurizma), novi gedžeti, pronalasci i mašinski artefakti čak su i vredniji i lepši od umetničkih dela. Kako je FTM rekao u MANIFESTU FUTURIZMA: „Objavljujemo da su divote sveta obogaćene novom lepotom: lepotom brzine. Trkački automobil sa haubom ukrašenom velikim cevima nalik na zmije sa eksplozivnim dahom; urlajuće motorno vozilo koje kao da se pokreće vatrom iz mitraljeza lepše je od Nike sa Samotrake“. Na tehnologiju se, očima ovakvih stvaralaca, gleda kao na korisnu i prelepu silu koja će čovečanstvo božezdravlja dovesti, nakon klanja u Prvom svetskom ratu, malo bliže utopiji.

Rade Drainac (1899–1943), srpski avangardni pesnik, imao je drugačiji pogled na stvari. Umesto tehnološkog raja video je, u projekciji, da nas oslanjanje na tehnologiju radije vodi u otuđivanje; da prodor tehnologije u umetnost, medije, privatni životi i međuljudske odnosi ne vodi baš ka preporodu ljudskog duha, već pravo u dehumanizaciju. Njegova pesama „Tajfun na betonu“ (objavljena posthumno, direktno iz rukopisa, u drugoj knjizi njegove sabrane poezije BUNTOVNIK I APOSTOL, 1999, Zavod za udžbenike, ur. Gojko Tešić) zvuči toliko neverovatno proročki da se čini kao da je stvar književnoistorijska zezancija i da je, umesto 1928, napisana prekjuče. Ko je još pre sto godina govorio o Tviteru, infernalnim algoritmima i parasocijalnim odnosima na Webu 2.0? Drainac je inače bio veseljak i po mnogo čemu hipermoderan — što napominjem kako se njegov osećaj za filing savremene tehnokulture ne bi tumačio kao zadrtost, luditizam, smarački cinizam ili prazno bumersko naricanje.