Pre nekoliko nedelja (29avg24) održana je u Kući kralja Petra @ Beograd promocija novog broja Književne fantastike posvećenog stvaralaštvu Stivena Kinga. Imao sam zadovoljstvo da učestvujem u razgovoru i kažem koju reč o svom tekstu „Death phobia: Smrt i umiranje u GROBLJU KUĆNIH LJUBIMACA“. Zahvalan sam sjajnom Dragoljubu Igrošancu, uredniku KF i Art Anime, na pozivu da učestvujem u tematu & prilici da sa publikom popričam o svom omiljenom romanu Stivena Kinga.

Kada čovek razmisli, horor žanr ispadne sublimacija mnogo čega iskonskog u ljudskom iskustvu. Istražujući o Kingu, stravi i smrti, naleteo sam na rad (Thurston 2019, „The Face of the Beast: Bestial Descriptions and Psychological Response in Horror Literature“) čije mi uvodne reči još odzvanjaju u glavi: da su horor priče o monstrumima, baucima, beštijama, đavolima i ubicama prepričavanja našeg neandertalskog straha od velikih, nadmoćnih, nemoguće jakih grabljivaca sa kojima nema pregovaranja ili moljenja, već samo bega. Sabljozubi tigrovi, Majkl Majers i ksenomorf iz TUĐINA deo su iste predatorske dinastije.

Još dublje silazeći, horor žanr je onda kristalizacija — straha od smrti. To je najstarija književna tema na svetu. Zaplet u epu od Gilgamešu nastaje, setimo se, kada naslovnom junaku umre najbolji prijatelj Enkidu, nakon čega Gilgameš prvi put u životu postaje užasnuto svestan i svoje smrtnosti, što ga natera na prvi Quest — potragu za Utnapištimovom biljkom besmrtnosti — zapisan ljudskim pismom. Horor priče o duhovima priče su o smrti kao konačnoj klapni nakon koje više nema odlaganja, prokrastinacije, „ima vremena“ i „doći će na red“; priče su to o strahu da ćemo svet napustiti bez druge šanse, bez prilike za ispravku, bez revanša u gostima, bez popravnog ispita, nerašćišćenih poslova, emotivno dužni ili drugima ili sebi. Horor priče o čudovištima govore o nešto prizemnijem, ali ništa manje jezovitijem strahu od nasilne smrti, čerečenja, deformacije, penetracije, sakaćenja i ekstremno bolne telesne dezintegracije. Nije strah od smrti uvek duševan: kako kaže Edgar Moren u ČOVEKU I SMRTI (1981, BIGZ), svaka kultura na svetu ima običaj sličan našem pomenu od četdeset dana posle smrti — to jest imaju identičan vremenski okvir odvanja počasti od ~mesec dana nakon odlaska pokojnika — jer je toliko vremena otprilike potrebno za raspadanje leša. Ljudi se smrti boje metafizički, a boje se i njene grozomornosti.

Roman GROBLJE KUĆNIH LJUBIMACA nema klasičnog bad guya. Glavni zločinac u Kingovom romanu je sama bojazan od smrti zbog koje, kao u antičkoj tragediji, likovi oholo srljaju sami u svoju propast. GKP je prava mala antoropološka enciklopedijica naših fobija od smrti — psiholoških, fizičkih, metafizičkih, dečijih, odraslih, filozofskih, pragmatičnih — zbog čega je ovo zbilja jedno od najjezovitijih dela u žanru.