Najvažniji oblik kreativne upotrebe jezika, već nekoliko puta pomenut u prethodnim kontekstima, jeste poezija. Stih je idealan za oblikovanje svesti jer osposobljava um da iskustva pohranjuje u kondenzovanom i transformisanom obliku. Svake večeri pročitati nešto iz knjige poezije za um je isto što i gimnastika za telo — način da ostanemo u formi. Ne mora to biti „velika“ poezija, barem ne u početku. Nije nepohodno ni čitati celu pesmu. Važno je pronaći bar jedan red, ili stih, koji počinje da peva.

I ponovo, nema nikakvog razloga za ostajanje na nivou pasivnog konzumenta. Svako može, uz malo discipline i istrajnosti, naučiti da uredi lična iskustva kroz stih. Kao što je pokazao Kenneth Koch, njujorški pesnik i socijalni reformator, čak su i deca iz geta i polupismeni starci u staračkim domovima u stanju da, uz minimalno vežbanja, pišu prelepo dirljivu poeziju. Nema dileme da ovladavanje ovom veštinom poboljšava kvalitet njihovog života. Ne samo da uživaju u tom iskustvu, već u tom procesu znatno povećavaju i samopoštovanje. Slične koristi pruža i pisanje proze, ali prozi nedostaje očigledan red nametnut metrom i rimom.

(Mihalj Čiksentmihalji, TOK: PSIHOLOGIJA OPTIMALNOG ISKUSTVA, prev. Vera Varadi, Mirjana Sovović, 2017, Fedon; Mihaly Czikszentmihalyi, FLOW: THE PSYCHOLOGY OF OPTIMAL EXPERIENCE, 1990, Harper and Row)