Nema pisca & spisateljice koji nisu pomislili da je sve već napisano; da su prekasno stigli na scenu (John Barth, NOVEL IN THE NEXT CENTURY), da su dobre teme očerupane, da novih glasova ne može biti, već samo odjeka, da su najbolje ideje polovne a najzanimljiviji zapleti istrošeni & da u najboljem slučaju mogu samo prepisivati od velikana. Ta je boljka univerzalna. Kao što prehlada napada hladnim vazduhom prosuvljenu sluzokožu grla, ovaj mentalni virus napada u trenucima samosumnje, očajanja, kao opravdanje za izbegavanje pisanja. Najlepši takav lament mi je ova molba književnika da, čudom ili nebeskim uplivom, njegovo delo bude Novo, Nerabljeno, Sveže, Originalno, do sada Neizrečeno:

Da su mi reči neznane, izrazi novim jezikom sročeni, i ono što još niko nije čuo, i ono što nije ponovljeno — oh, da mi je rečenica nedosadna, slovo koje preci nisu izrekli!

Oh, da mi je znati što drugi ne znaju, nešto od onoga što nije pusto ponavljanje, pa da to iskažem, i srce svoje na odgovoro potaknem, da mu iskukam svoju nevolju, da mu doturim teret koji prtim na leđima…

Autor ovog zapisa je helipolijski sveštenik Kekepere-sonbu (Khakheperraseneb), pisar faraona dvaneste dinastije. Muka starog Keka je svevremena — kako da kukam, i da kukanje zvuči iskreno, kada je sve iskukano? Kekepere-sonbu mislio je da je sve već napisano pre četiri hiljade godina. U trenutku kada mu je strah od istrošenosti jezika i velikih rečitih predaka prošao kroz glavu, vremenski je bio bliži šumama i rekama u Sahari nego Hristovom rođenju.

(Citat prema: Vesna Krmpotić, ČAS JE, OZIRISE: ANTIANTOLOGIJA STARE EGIPATSKE KNJIŽEVNOSTI, 1976, Nolit, str. 55)