Причао сам пре извесног времена о мукама приређивања & штампања песника чије дужине стихова превазилазе оно што сматрамо нормалном ширином странице. Сви волимо слободан стих, али уверен сам да су ренесансни штампари сонетних књига живели, у односу на данашње литерарне преламаче, лепшим животима лишених кортизолског предозирања. Сабрано песништво авангардисте Рада Драинца на пример, чијих се линија стихова не би постидели ни познати манијаци за дугим реченицама попут Мана, Пекића или Џојса, штампано је у квадратастим књигама на којима се може рендати кулен или које се могу стављати у војничке ранце током маршева оптерећења. Исте смо проблеме имали током приређивања изабраних дела наших зенитиста — видимо се btw на Сајму књига — када у неким случајевима ни фонт 7 није помагао да песме Љубомира Мицића изгледају како је ауторов ум то замислио пре сто година. А јуче ми се на идентичне муке са померањем дугог слога жалила
@sne.odlomova, чија изврсна нова збирка ускоро излази у издању Агоре; објављивање књиге је искуство које је лепо само у сећању и филмовима, у стварности су то праве муке порођајне.

Што дуже причам са Снежаном, вероватноћа да ће разговор у потпуности скренути ка поезији Ен Карсон приближава се 1. Понет, дакле, разговором и Снежиним цаклећим очима кад год се дотакнемо ЛЕПОТЕ МУЖА и т. сл., једна од књига коју сам данас пребацио на читач — добар дан, ја сам Милош и имам проблем са хордовањем књига — била је MEN IN THE OFF HOURS (2000, Alfred A. Knopf), Карсонина химерична збирка прозе, поезије, есеја, записа, превода и интервјуа. Пошто Карсонки такође нису страни стихови који као да су писани на блоку број пет, ова напомена (пик рилејтед) стоји на почетку издања. Сви наравно знамо да се на читачима могу минцати величине и врсте фонта; у овом случају ми је међутим било лепо било што се приређивач сетио да скрене пажњу читаоцу да је, са екраном у рукама, сада он сам преламач, и да је на њему да књига изгледа што верније замисли песникиње. Папирни се штампари пак и даље морају, као ковачи, борити са материјалом песме.

Епиграф на слици је почетак романа BONES & ALL (2016), по којем је снимљен филм који само што није. У навали примамљивих филмских адаптација књижевних дела која предстоји у наредним месецима (THE WHALE, BLONDE, БЕЛИ ШУМ), мој је фаворит из сенке управо СА СВЕ КОСТИМА, који је попут БЕЛОГ ШУМА такође пре неколико недеља дебитовао на Венецијанском фестивалу. Филм има педигре: режира Лука Гвадањино (Luca Guadagnino), који је радио ЗОВИ МЕ СВОЈИМ ИМЕНОМ (2017) и нову СУСПИРИЈУ (2018); сценарио потписује наш Американац Дејвид Кајганић (David Kajganich) који је радио, уз поменуту СУСПИРИЈУ, и серију ТHE TERROR (2018); а главну мушку улогу има Тимоти Шаламе.

Али није ме филму привукла постава, већ изворни материјал. BONES & ALL је снимљен, дакле, по истоименом роману мало познате млађе америчке ауторке Камил ДеАнгелис (Camille DeAngelis) и говори о збуњеним и заљубљеним тинејџерским људождерима. Чек шта?

Преписујем неки званични блурб јер ову причу није потребно додатно мустрати: „Марен Јирли не само да слама срца — она их прождире. Откад је била беба, Марен је имала нешто што можемо назвати ‘проблемом’ са блискошћу. Кад год је некоме сувише стало до ње, Марен не може да се обузда да их не поједе. Напуштена од своје мајке када јој је било 16, Марен креће у потрагу за оцем којег никада није упознала, али на путу налази више него што је тражила. Суочена по први пут са љубављу, другим људождерима, па и непријатељима, Марен схвата да не трага само за својим оцем, већ за самом собом. Право је питање: да ли ће јој се свидети девојка коју пронађе?“.

BONES & ALL je хорор-љубавна прича о канибализму & ударена алегорија о интимности, збуњености и неснађености, и изгледа као пун погодак за људе који су за ову адаптацију задужени. Роман сам узео у руке пре неколико дана. Нисам још отишао даље овог изузетног епиграфа на првој страни; медитирам о њему сваки пут кад узмем епуб у руке.

 

Четристо година пре него што је Пјер Бајар написао најбољу књигу свих времена, КАКО ДА ГОВОРИМО О КЊИГАМА КОЈЕ НИСМО ПРОЧИТАЛИ (2009, Службени гланик; Pierre Bayard, COMMENT PARLER DES LIVRES QUE L’ON N’A PAS LUS?, 2007, Les Éditions de minuit), Френсис Бекон је у својим ЕСЕЈИМА (Francis Bacon, ESSAYS, 1597) такође говорио о вештини нечитања. Читање је, слаже се Бекон, супер, али не треба претеривати, а неке књиге се ни не исплати читати па је боље да просто саватате неког да вам их преприча. Један од највећих учењака свог времена знао је приоритете. Ево погледа на његов есеј „O учењу из књига“ („Of Studies“):

Читање служи за уживање, за украс и за оспособљавање. [Aли] Трошити и сувише времена у читању је дангуба; превише се показивати учен ради кићења је извештаченост; своје судове увек и у целини образовати по калупу књижевном ћуд је схоластика.

Хвала Бекону у име свих филолога; не дешава се сваки дан да те пола миленијума мртав филозоф назива штребером. Ипак, поред вербалног напаствовања, Бекон даје и конструктивне савете за здравији однос према не само читању, већ и самообразовању и самоунапређењу. Бекон, осим штребера, није волео ни паметњаковиће, јер образовање је право када долази из унутрашње жеље за знањем, а не тежње да будемо занимљиви у друштву или доминантни у разговору:

Не читајте да бисте противсловили и оповргавали нити да бисте веровали и примали за готово; нити да бисте нашли приче и разговора; већ да мерите и расуђујете.

А ево и праве теорије нечитања:

Неке књиге треба тек окусити, друге прогутати, а тек понеку сажвакати и сварити; то јест, неке треба читати само делимице; друге читати, али не пажљиво; а тек мали број ваља читати у целини, вредно и марљиво. Неке књиге, исто тако, могу се читати препричане и у изводима; али то се може дозволити само кад су у питању мање важни делови или књиге простије врсте; иначе, дестилисане књиге, као и дестилисана вода, неукусне су и бљутаве.

Бекон је предвидео не само Бајара, већ и екосистем сајтова и апликација које нуде литерарарне сажетке, тумачења, коментаре или конфлацију најчешће хајлајтованих реченица Киндлових корисника. Наравно — уз меру. У реду је скокнути до Википедије или lektire.rs да се подсетимо имена неког лика (полазници Словеначке књижевности ово нарочито знају). Базирати пак целокупно своје „читање“ дела на овим крш-библиотекама је, било да сте књижевник или нормалан читалац, не само контрапродуктивно већ и штетно. Никога није брига за зарезе, у глави или некој платформи, који означавају прочитане књиге или погледане филмове. Важно је шта сте читањем из њих сами повукли, шта се за вас и само вас залепило, шта вас је наљутило а шта сте интернализовали, и шта од тога мислите да је лепо поделити са другим живим бићем. Ако нас књиге могу одређивати, одређују нас оне које смо прочитали више пута, и оне са којима смо обострано причали; сам квантитет прочитаних дела је безначајан.

Гледе тога, Бекон је био заговорник читања са оловком. Битније од тога шта читате је КАКО читате; неко читајући ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ неће активирати ни пола неурона, док ће некоме флајер о попусту на дечију обућу изазвати епифанију. Не могу стога да довољно препоручим, а колега Бекон — помирили смо се — се слаже: читање уз подвлачење, цртуцкање и записивање је неизоставно за добру ретенцију прочитаног. Читање набрзака, ако вас текст заиста занима, бемислено је; као да у теретани вежбате тако да вам покрет буде лакши, а не како би мишић заиста требало да буде оптерећен. Уколико нисте хиперинтелигентни монах савршеног памћења, чију медитативну концентрацију снаге челика не могу пореметити ни олуја, елементи, комарци, усисивачи и вечно онлајн телефони, инвестирајте у графитну оловку & мали дневник читања, синапсе ће вам бити захвалне.

Читање испуњава ум човека; разговор о прочитаном чини га спремним; бележење прочитаног чини га тачним; па зато, ако човек мало бележи, он мора да има јако памћење; ако мало разговара, он мора да има хитар дух; а ако мало чита, он мора да има много лукавства да би изгледало да зна оно што не зна.

Месец дана од подношења захтева, аутоматски сервис Принстоновог онлајн репозиторијума ми је одобрио приступ скену дипломског рада Дејвида Духовног & проследио ми га право у спам фолдер. Срећом, редовно проверавање спама је прва ствар коју научите када имате .еdu мејл домен (бројеви индекса, регистарске ознаке пројеката и окултни називи семинарских радова лако збуне gmailove алгоритме, на којима оперише наш ffuns мејл). Сада имам ПДФ који ћу да украдем, окачим на своју МЕГУ и учиним доступним преко линка. Академску пиратерију ми из срца није егзорцирао ни проф. др Гојко Тешић, тако да Принстоновим библиотекарима поручујем: хвала & збогом жохари.

Линк: https://mega.nz/file/HVAWxRZS#5UUV18qyCtGKB50W1RlCowHAoJbQF9oWsfCeJWwBrhc