Аутор: Miloš Jocić

Стерија, ДАВОРЈЕ

TIL Стеријино ДАВОРЈЕ има осим првог (1854) још само три самостална реиздања а између њих је сто година разлике и само једно има изворне преводе Хорацијевих ода, због којих сам збирку и намеравао узети у руке. Издања су:
— 1881. (Књижара браће Јовановић)
— 1892. (СКЗ)
— 1992/2002. (Књижевна општина Вршац).
Постоје још избори из Стеријиног дела 1931. и 1958. („… у сто књига“) где је ДАВОРЈЕ сечено и тумбано прилично, такође без Хорација.

Тек је издање КОВ, које је приредио Миодраг Матицки, прво право, неоштећено и интегрално реиздање ДАВОРЈА из 1854, са изворним распоредом песама, без избацивања неких стихова & са преводима Хорацијевих ода које је Стерија држао интегралним делом збирке.

Шоу је што се по трговцима подједнако лако налази и то последње (најбоље) и једно од најстаријих реиздање ДАВОРЈА. Издање из 1892. је ненормално јефтино за век и кусур стару књигз из првог круга СКЗ-а. Наставите читање →

UWU Кодекс

Ископах свеске са припремне наставе за Српску књижевност из 2007. Да ли сам једини који је ишао на припремну наставу из књижевности због пријемног испита на Српску књижевност? Једини сигурно не, један од ретких пацијената — вероватно. Настава у средњој школи није била најбоља. Имао сам не рупе, него кратере у образовању; на пробном тесту, на почетку припреме, написао сам да је ИЛИЈАДА написана александринцем. О овим свескама сам повремено размишљао током претходних година. Очигледно су биле добре, чим сам факултет уписао, а и да нису биле, садржавале су податке о светској, европској и српској историји књижевности на једном месту. Дивим се откад сам отишао иза катедре „тоталним“ предавачима — онима који, иако се у научном смислу баве одређеним академским пољем, могу да причају, на универзитетском нивоу, о свему осталом. Професорка Бојана Стојановић Пантовић ми је причала о предавачима књижевности на загребачком Свеучилишту који су неговали вишедеценијски катедарски бренд да је свако од њих фактички могао да предаје било које друго градиво, као и да су класике неизоставно сви познавали. UWU Кодекс са мојих припремних часова, пик рилејтед, тако ми је могао бити, размишљао сам, одскочна даска за друго образовање. Које је морам признати слађе од оног првог, јер сам неоптерећен прописаном лектиром, задатим ритмом учења, као и проверама знања, него учим из унутрашње потребе, пратећи своју радозналост и радећи по свом сату унутрашњем. Уносе сам почео да прекуцавам & у Оbsidianu заводим током седмодневне Изолације. Посао је скоро готов, као и моје астрално поравнање са Милошем Јоцићем са почетка XXI века, који хексаметар не разликује од француског дванаестерца.

1феб2022

WITCHER 3 је правило 1.500 људи. DONKEY KONG 2 је правило 13 људи. Да ли је Вичер 3 сто пута бољи од ДК2? Рекао бих да је сто пута гори. Индустрију видео-игара треба угасити.

A FIELD IN ENGLAND (Енглеска, 2013)

Филмови Бена Витлија које сам гледао (IN THE EARTH, сада A FIELD IN ENGLAND) су хорори као што су Пинтерове драме хорори. Више је до вздушја страве, децентрираности & немоћи. A FIELD IN ENGLAND (2013), још једно ауторово камерно дело смештено у неком енглеском вукодлачком крају, подсећа ме на „Отисак срца на зиду“ Пекићев, што је такође окултна прича смештена у доба Кромвеловог грађанског рата. Опет, ни до чега конкретног, само због вздушја.

Метафора за

У последње време учим о НФТ-јевима. Логику блокчејна сам, из претходног изучавања криптовалута, слабо савладао, али филозофију сам отприлике доакао. Као што рече Вилијам Гибсон: не разумем се у машинске спецификуме рачунара, али контам да они могу бити, у људском искуству, метафоре за памћење (JSTOR, алт ПДФ). Овај двоипосатни документарац (Folding Ideas, „Line Goes Up – The Problem With NFTs) испричан је у каденци која ми је тешка за праћење, што је ипак уобичајено за изучавање појмова о којима немам темељно образовање (због тога ми је и THE BIG SHORT Мајкла Луиса потпуно херметична књига), али нешто је и до става аутора који предавање није изложио са хладном одмереношћу, већ има јасан, емотиван чак, одбојан став према крипту и енефтијевима. Кад се пева гневом, неке се техничке информације загубе, али је порука ипак пренета осећајношћу. Проблем са НФТ суштински је проблем са нечим до чега ми је веома стало и за шта мислим да полако улази у корисничку свет, а после надам се и у курикулуме: етичка употреба (информационе) технологије. Овај снимак ми је вербализовао неколико идеја које сам држао, али их нисам могао уобличити:

1) Поводом шифарника, рудара, дизајнера и шпекуланата у криптосвету: људи који су овладали једним сложеним пољем — у овом случају програмирањем са криптографијом — мисле да су аутоматски овладали и другим, подједнако или у њиховим очима чак мање комплексним пољима, због чега мисле да су они од бога мандат добили да „поправе“ банкарство, уметност или друштво. Нешто је то између Данинг-Кругера и оних случаја када су интелектуалци стручни само у својој науци, а ретардирани за све остало: ови несумњиво јесу стручни у својој вештини, али мисле да их способност у једном, врло ограниченом пољу, чини мајсторима за све остало од ботанике до социологије. (вид. Гистав Флобер, БУВАР И ПЕКИШЕ)

2) Врло врло врло врло мрзим НФТ јер две дисциплине до којих ми је стало: технологију, односно оно што је у њој алтруистично, етичко и равноправно, и уметност (ditto), користе за само једно: профит. Технологија, према филозофији НФТ-а, постоји само да би кроз њу зарадило шпекулацијом; уметничка дела постоје да би на њих била закачена финансијска вредност, која замењује уметничку (скриптом генерисана профилна слика није вредна јер је вешто скројена или јер упућује на високу мисао, идеју или емоцију, већ је вредна јер настаје као вештачки редак артефакт у артифицијелној дигиталној оскудици), којом се даље, подједнако, може шпекулисати као обичном акцијом.

Ед Макдоналд, ВРАНИН КРИК

Svakom novom knjigom Makdonaldov serijal više liči na Pračetove knjige o Vajmsu. Okultni inspektor Rejhalt Galharou postaje stariji u kostima i osećajniji u srcu, otvoreniji u ranjivosti. Moćan roman. Detektivska misterija je ovde još jedna magijska zavera sa satom koji otkucava i eksplozivnim završetkom — samo složenija u odnosu na prvi deo, skrojena ovog puta od više paralelnih radnji koje se do kraja u isto ušće slivaju. Ovoga puta, i sa većim emotivnim unosom glavnog junaka. Na n-ti stepen pojačani su i elementi weird fantazije u delovima priče koji su ranije samo koketirali sa Lemovim Solarisom i Zonom braće Strugacki. Moćno i setno.

Теологија костура

Први лик са којим прелазим Д2Р је мој омиљени — некромант — али подкласе коју никад нисам играо: Summonmancer. Bonemancer all the way baby али излазак римејка је повод да експериментишем са нечим новим, забрањеним, до сада неискушаним. Са Summonmancerom играм једну сатанску игру. Како бих призвао чету костура, требају ми тела убијених непријатеља. Да бих живео, другим речима, требају ми лешеви. Да бих победио, требају ми лешеви. Ако Дијабло, његова браћа и њихове легије желе да тријумфују, морају играти игру празне суме и на мене не послати нити једног свог војника. Првог којег пошаљу, узимам га за себе. Другог такође. Ако престанем да их оживљавам, то је знак да им кадавере разносим Corpse Explosionom. У томе је зрно њиховог уништења: или ће се Дијабло самопобедити тако што ћу га угазити скелетима његових сопствених пешадинаца, или на мене неће послати никог, тиме сам постајући ништа.

Ед Макдоналд, ЦРНОКРИЛАШ

CRNOKRILAŠ je fantazijska knjiga pisana po po nacrtima za detektivski noar roman. Vrlo je zabavno! Glavni lik, koji svojim moćnim anglogermanskim imenom — Rajhalt Galherou — evocira vorhamersku tradiciju militarističke mračne fantazije, junak je iz Čendlerove mašte ili filmova H. Bogarta i Klinta Istvuda. On je bivši vojnik. Sada je međutim u privatnom sektoru, kao zapovednik tajnovite plaćeničke čete. Ima mučnu prošlost o kojoj ne priča, iako je samo hteo da uradi Ispravnu Stvar. Zbog te je mračne prošlosti sada samac, pijanica, samodestruktivan fizički i karijerno. Sve je bilo u redu u njegovom smećarskom životu dok od svih pograničnih postaja na svetu Ona nije ušetala baš u njegovu.

Celim je tokom CRNOKRILAŠ priča o policijskoj istrazi, koja se vodi oprezno i metodično, u skladu sa opasnostima koje vrebaju i satom koji otkucava. Tragajući za razlozima jednog magijskog fenomena, glavni junaci polako otkrivaju, kao što to u hard-boiledu obično biva, duboku zaveru među najmoćnijim vođama njihovog sveta. Za razliku od obične krimi-priče, ovde na stolu nisu samo proneverene pare i skrivena ubistva, već sudbina naroda u sve bližem termonuklearnom čarobnjačkom ratu između nekoliko frakcija sumanutih bogova.

Setting CRNOKRILAŠA smešten je neodredivi -pank koji objedinjuje magiju i mašinstvo, renesansnu modu i neonom osvetljen kišni velegrad u kojem se radnja gotovo u celosti odvija, i izvrsna je pozornica za neobičnu zamisao romana. Mračnofantazijska galerija likova, atmosfera očaja i krvavi humor nadahnuti su, rekao bih, CRNOM ČETOM Glena Kuka, koja kod nas nije doživela više od dva-tri nastavka; moguće je da su kao inspiracija Edu Makdonaldu poslužile i knjige drugog najpoznatijeg serijala G. Kuka, onog o magijskom detektivu Geretu iz magijskog velegrada TunFaire.

Тевилдо, принц мачака


После читања БЕРЕНА И ЛУТИЈЕНЕ уверен сам да је Толкин мрзео мачке; маштовитост је сваког писца потенцијално безгранична, али пасија са којом Толкин описује мрачну душу мачјег рода морала је, мислим, доћи из нечег личног.

Проверавајући на нету да ли сам на добром трагу или само учитавам сопствену несимпатију према м*чк*м*, наишао сам на још неколико цитата из Толкинових дневника и писама који такође могу потврдити да Толкин, у најмању руку, није био обожавалац. Најбољи траг налазим у причи о Берену и Лутијени Тинувијели, највећој романси Толкиновог света, чији је одјек прича о Арагорну и Аруени из ГОСПОДАРА ПРСТЕНОВА: повести о смртном човеку и бесмртној вилењачкој принцези који су, као доказ своје љубави, заједно учинили оно што нису могли богови, вештице и бесни вилењачки краљеви, отевши свети камен из круне сатанског Мелкора.

Е сад. У последњих неколико година, Задужбина Толкин, која управља ауторским правима највећег писца епске фантазије, објављује између осталог и појединачне приповести из СИЛМАРИЛИОНА. Међу последњима у низу је поменута BEREN & LUTHIEN (2017, HarperCollins; БЕРЕН И ЛУТИЈЕНА, 2021, Публик Практикум, прев. Владимир Д. Јанковић), издање романескне дужине које садржи колекцију раних верзија и алтернативних приступа обликовању коренске идеје ове новеле. То нам даје увид у радну собу мајстора; да видимо који су делови, временом, били мењани, који придодати, а који су на крају били избрисани.

У првој познатој иначици приче о Берену и Лутијени постоји тако неколико одступања. Берен овде није човек, већ је, као и Лутијена, бесмртни Вилењак: у смртника је Берен претворен, можемо лако претпоставити, како би љубавна прича легенда постала, а романса била митопоема. Зли господар Мелкор се у овом тексту зове Мелко, а његово утврђење, Ангбанд, Железни затвор — Ангаманди; временом је вероватно Толкин nапуштао келтски и фински надахнуте називе & имена и прилагођавао их устројству измишљених језика које је полако, годинама, изграђивао. Највећа измена у каснијим рукама приче било је увођење чаробњака-некроманта по имену Тhû, касније названог Саурон, који је био највернији капетан Мелкорове силе. У овој првој верзији, улогу Мелкорове десне руке играо је: Тевилдо, Принц Мачака. Наставите читање →