Аутор: Miloš Jocić

Noć leži na Izengardu

TREĆE PRIVIĐENJE: Magbet biti pobeđen neće
Dok Birnamska šuma ne počne da se kreće
Na njega i ne dođe na brdo Dansinejsko.

(Nestane.)

MAGBET: A to nikada neće biti. Ko će šumu
Uzeti u vojsku, ko će narediti
Drvetu da vudu uz zemlje koren svoj?
Dobra predskazanja! Na prestolu će Magbet
Provesti prirodom određen mu vek
I predati ga svom suđenom času
I prirodnoj smrti.

(V. Šekspir, MAGBET, prev. Ž. Simić i S. Pandurović, č. IV sc. 1)

* * *

Pipin se osvrnu. Broj Enta je porastao — ili šta se to zbivalo? Tamo gde je trebalo da leže nejasne gole kose koje su prešli učini mu se da vidi šumarke. Ali oni su se kretali! Da li je moguće da se drveće Fangorna probudilo i da se prašuma diže, marširajući preko bregova? On protrlja oči pitajući se da ga nisu san i senke prevarili, ali ogromna siva obličja kretala su se istrajno ispred. Čuo se neki šum, kao vetar u mnogim granama. Enti su se baš približavali vrhu prevoja i svaka je pesma prestala. Noć je pala, i bila je tišina: ništa se nije moglo čuti do slabašnog drhtanja zemlje pod stopalima Enta, i neko šumorenje; senka šapata, kao od mnogih listova nošenih vetrom. Konačno su stali na samom vrhu i gledali dole u tamnu provaliju: veliku račvu na kraju planina: Nan Kurnir, Dolinu Sarumanovu.

„Noć leži na Izengardu“, reče Drvobradi.

(Dž. R. R. Tolkin, GOSPODAR PRSTENOVA, prev. Zoran Stanojević, pogl. „Drvobradi“)

Oden, Kafka, porodica Man

Zanimljivo je da se Vistan Hju Oden (Wystan Hugh Auden) 1935. godine venčao s Erikom Man, kćerkom Tomasa Mana, te joj tako omogućio da stekne britansko državljavnstvo. Prvi „planirani“ mladoženja bio je njegov prijatelj Kristofer Išervud, a kada je on prepustio ponudu Odenu, Oden je smesta telegramom odgovorio porodici Man jednom rečju: „Očaran!“ [„DELIGHTED“]. Pojavio se i u Švajcarskoj da začikava svog tasta primedbom da mu je Kafka najveći nemački pisac novijeg vremena, ali Tomas Man je bio Kafkin obožavalac. Jednom kasnijom prilikom, potkraj Drugog svetskog rata, kada se našao u Pentagonu i zalutao tražeći izlaz po nekim od 800 hodnika, setio se, kaže, Kafke. Konačno, ugledao je jednog stražara i upitao ga kako da iziđe, a ovaj mu je rako da je upravo izašao. (v. Alan Levy, W. H. AUDEN, p. 24). S Erikom Man se retko viđao, a li su ostali doživotni prijatelji; a na zapitkivanja novinara da li je tačno, kao što leksikoni navode, da su se oni razveli, odgovarao je da mu to nije poznato.

(Svetozar Koljević, ENGLESKI PESNICI DVADESETOG VEKA 1914–1980: OD VILFREDA OVENA DO FILIPA LARKINA, 2002, Zavod za udžbenike)

Life, although it may only be an accumulation of anguish, is dear to me, and I will defend it.

____

Iako se, možda, sastoji samo od patnji, život mi je mio, i ja ću ga braniti.

(Meri Šeli, FRANKENŠTAJN, p. X, prev. Slavka Stevović; rečenicu izgovara Stvor)

Demon, đavo, vampir, duh

U rukama mi je FRANKENŠTAJN Meri Šeli (prev. Slavka Stevović: Marry Shelley, FRANKENSTEIN, 1818 — čitam roman u susret KLASICI NA ZELENOM (29jul25 @ Kampus UNS) — i mozak mi je trudan od poveznica između Frankenštajnovog stvora i savremenih AI modela. Šta drugo može pasti na pamet čitaocu ovog romana, pomislili bi, jer je sličnost između veštačkog čoveka M. Šeli i veštačke inteligencije AI modela očigledna — ali podudarnosti su delikatne & fascinantne. (Evo jedne:) Susrevši se sa svojom kreacijom prvi put van laboratorije, jedne olujne večeri podno švajcarskih planina, Viktor Frankenštajn opisuje stvora pridevima koji dočaravaju sleđenu mu krv u žilama: gigantsko, defomisano, užasno, nakazno, odvratno (gigantic, deformed, wretched, hideous, depraved). Viktor F., a kroz njega Meri Šeli, u romantičarskom zanosu poredi kreaturu sa zlodusima iz usmenih predanja: demonom, đavolom, vampirom, duhom (daemon, devil, vampire, spirit). Stvor i jeste, poput folklornih čudovišta, povezan sa htonskim svetom („Gotovo da je to moj vampir, moj sopstveni duh, oslobođen iz groba […]“ / „My own vampire, my own spirit let loose from the grave“). Ali ovaj bauk nije drevan, nije večan, nisu ga pravili stari bogovi, nije nastao od zaboravljene kletve, niti su ga okotile aždaje: sagrađen je (poentiram sličnost sa AI) u novom dobu, oruđima nauke i rukom savremenog čoveka.

(1924) Tamiđi Naito, Boris Pasternak, Sergej Ejzenštajn, Olga Tretjakova, Ljilja Brik, Vladimir Majakovski, Arsenije Vaznesenjski, neimenovani prevodilac sa japanskog.

Staračka književnost

Evo šta mi je palo na pamet tokom čitanja pripovetke SVAKOG JUTRA PUT DO KUĆE SVE JE DUŽI Fredrika Bakmana (2019, prev. Nikola Perišić, Laguna). Ako postoji književnost za decu — inače jedina „vrsta“ književnosti određena prema uzrastu čitalaca; ne postoji književnost srednjih godina niti penzionerska književnosti — mogla bi postojati i književnost za staru dob. Obe demografije povezuje, u narodnoj mudrosti, neozbiljnost i neopterećenost društvenim okvirima (v. npr. Igor Kolarov, AGI I EMA), a sociološki gledano, i mladi i penzioneri podjednako su ranjive grupe o kojima zajednica brine kroz različite institucije. Oblik te staračke književnosti bio bi stoga sličan dečijoj. Takva dela bi bila: kratka (da ne zamaraju čitaoce), štampana velikim slovima (kako bi se štedele oči), obogaćena ilustracijama (radi lakšeg praćenja za one sa otežanom koncentracijom), pisana lakim jezikom i slikovitim metaforama. A za razliku od dečije književnosti, dela staračke književnosti govorila bi o konkretnim izazovima stare dobi: slabijoj pokretljivosti, emotivnom teretu saznanja da mlađi članovi porodice moraju brinuti o nama, smanjenom društvenom krugu, smrti partnera i prijatelja, odnosima sa decom i unucima, zaboravljanju, kognitivnom slabljenju, demenciji. Ako bi takva književnost postojala, Bakmanova novela bila bi lektira.