Pre nekoliko nedelja (29avg24) održana je u Kući kralja Petra @ Beograd promocija novog broja Književne fantastike posvećenog stvaralaštvu Stivena Kinga. Imao sam zadovoljstvo da učestvujem u razgovoru i kažem koju reč o svom tekstu „Death phobia: Smrt i umiranje u GROBLJU KUĆNIH LJUBIMACA“. Zahvalan sam sjajnom Dragoljubu Igrošancu, uredniku KF i Art Anime, na pozivu da učestvujem u tematu & prilici da sa publikom popričam o svom omiljenom romanu Stivena Kinga.

Kada čovek razmisli, horor žanr ispadne sublimacija mnogo čega iskonskog u ljudskom iskustvu. Istražujući o Kingu, stravi i smrti, naleteo sam na rad (Thurston 2019, „The Face of the Beast: Bestial Descriptions and Psychological Response in Horror Literature“) čije mi uvodne reči još odzvanjaju u glavi: da su horor priče o monstrumima, baucima, beštijama, đavolima i ubicama prepričavanja našeg neandertalskog straha od velikih, nadmoćnih, nemoguće jakih grabljivaca sa kojima nema pregovaranja ili moljenja, već samo bega. Sabljozubi tigrovi, Majkl Majers i ksenomorf iz TUĐINA deo su iste predatorske dinastije.

Još dublje silazeći, horor žanr je onda kristalizacija — straha od smrti. To je najstarija književna tema na svetu. Zaplet u epu od Gilgamešu nastaje, setimo se, kada naslovnom junaku umre najbolji prijatelj Enkidu, nakon čega Gilgameš prvi put u životu postaje užasnuto svestan i svoje smrtnosti, što ga natera na prvi Quest — potragu za Utnapištimovom biljkom besmrtnosti — zapisan ljudskim pismom. Horor priče o duhovima priče su o smrti kao konačnoj klapni nakon koje više nema odlaganja, prokrastinacije, „ima vremena“ i „doći će na red“; priče su to o strahu da ćemo svet napustiti bez druge šanse, bez prilike za ispravku, bez revanša u gostima, bez popravnog ispita, nerašćišćenih poslova, emotivno dužni ili drugima ili sebi. Horor priče o čudovištima govore o nešto prizemnijem, ali ništa manje jezovitijem strahu od nasilne smrti, čerečenja, deformacije, penetracije, sakaćenja i ekstremno bolne telesne dezintegracije. Nije strah od smrti uvek duševan: kako kaže Edgar Moren u ČOVEKU I SMRTI (1981, BIGZ), svaka kultura na svetu ima običaj sličan našem pomenu od četdeset dana posle smrti — to jest imaju identičan vremenski okvir odvanja počasti od ~mesec dana nakon odlaska pokojnika — jer je toliko vremena otprilike potrebno za raspadanje leša. Ljudi se smrti boje metafizički, a boje se i njene grozomornosti.

Roman GROBLJE KUĆNIH LJUBIMACA nema klasičnog bad guya. Glavni zločinac u Kingovom romanu je sama bojazan od smrti zbog koje, kao u antičkoj tragediji, likovi oholo srljaju sami u svoju propast. GKP je prava mala antoropološka enciklopedijica naših fobija od smrti — psiholoških, fizičkih, metafizičkih, dečijih, odraslih, filozofskih, pragmatičnih — zbog čega je ovo zbilja jedno od najjezovitijih dela u žanru.

Novi događaj na NAGLASU održaće se 24apr24 (sreda) u 18h u Kulturnom centru Vojvodine „Miloš Crnjanski“ i biće posvećen eksperimentalnom pesništvu fantastične Judite Šalgo (1941–1966), novosadske neoavangardne pesnikinje i spisateljice.

JŠ je rođena kao Judita Majnhajm; pisala je na srpskom — koji joj je bio drugi, nematernji jezik, što joj je zapravo bilo i privlačno kod njega — a prevodila je sa mađarskog (maternjeg) i engleskog. Bila je urednica Letopisa Matice srpske, kao i Tribine mladih KCNS, koja je ’60-ih i ’70-ih godina prošlog veka bila jedan od centara eksperimentalne umetničke scene u Jugoslaviji i ovog dela Evrope. Autorka je tri zbirke pesama: „Obalom“ (1962), „67 minuta naglas“ (1980) i „Život na stolu“ (1986). Pored toga napisala je i romane „Trag kočenja“ (1987) i „Put u Birobidžan“ (1997), kao i zbirku pripovedaka „Da li postoji život“ (1995).

PDF Juditinih 67 MINUTA NAGLAS (1980) jedna je od knjiga koju najviše delim drugima. Sa Juditinim mislima o usamljenosti, anksioznosti, fizičkom i mentalnom zdravlju snažno vibriram, pa mi je drago kada takve stihove mogu da podelim sa prijateljima. Od eksperimentalne poezije ne očekujem emotivnu povezanosti niti se ona time obično bavi; ali Juditine pesme ne samo da me zabavljaju maštovitošću forme već sa njima sve više, što sam zreliji, empatišem. Poezija Judite Šalgo jedinstvena je čak i u odnosu na ostale vanredno originalne pesnike njene epohe. U vreme neverovatnih književnih & umetničkih eksperimenatora kao što su Despotov, Tucić, Bogdanović, Ladik, Tišma i tako dalje, Juditina zbirka 67 MINUTA NAGLAS ističe možda i najkreativnijim igrama — teške reči ali stojim iza njih — sa vizuelnom poezijom, konceptualnom književnošću i performansom. Čitava zbirka povezana je zajedničkom emotivnom pričom, kao neki mali unutrašnji lirski roman, a opet izgleda kao da ju je pisalo nekoliko različitih ljudi. Pre nego što sam upoznao žanrovski neuhvatljive knjižuljke En Karson i pre nego što sam shvatio šta su Borislav Pekić i Danilo Kiš radili u KAKO UPOKOJITI VAMPIRA i GROBNICI ZA BORISA DAVIDOVIČA, ova Juditina knjiga mi je pokazala koliko lepe mogu biti kupusare napunjene naoko svime i svačime.

O eksperimentalnoj poeziji Judite Šalgo govoriće: Silvia Dražić, teoretičarka i autorka više studija o pesnikinji i vojvođanskoj neoavangardi; i Vera Kopicl, teoretičarka i autorka više studija o ženskom i eksperimentalnom stvaralaštvu. Moderator priče biću ja. Događaj će biti mešavina klasičnijeg predavanja i interaktivnog čitalačkog kluba, pa se nadam da će publika biti raspoložena da se pridruži zabavi & uključi u razgovor o Juditinim pesmama.

Prošlonedeljno druženje na Magistraleu bilo je sjajno. Jasminka Petrović, o čijim smo knjigama razgovarali (roman „Ovo je najstrašniji dan u mom životu“ bio je povod za priču i o ostalim njenim delima), budući je klasik srpske književnosti. Ona rasprostranjena pohvala za najbolja dela dečije umetnosti — da ih podjednako mogu čitati i odrasli i klinci — nema bolje primene od njene proze, i vrlo malo znam primera iz dečije književnosti koji na toliko urnebesan a istovremeno neuvijen način (Stanislav Vinaver je to nazivao „šalozbiljnošću“; Jasminka je u neku ruku nastavak takve šalozbiljne tradicije srpske književnosti od Zmaja, Kostića, pa preko Vinavera do sada), elem, koja na takav način govori o temama poput depresije, anksioznosti, porodične disfunkcionalnosti, roditeljskih izazova, školskih lomova, suicida, anoreksije, rata i tinejdžerskog seksa. Velika spisateljica! Priča je trajala skoro dva i po sata, i trajala bi još više da se FFUNS zvanično ne zatvara u 21:00.

Imali smo sreću & zadovoljstvo da je prof. Marina, budući klasik Odseka za srpsku književnost i moderatorka razgovora, sa nama podelila svoje enciklopedijsko znanje o Jasminki i uopšte školskim programima dečije književnosti. Razmena utisaka na čitalačkim klubovima uvek je udobno iskustvo kada razgovorom upravlja obrazovan čitalac koji je pritom i dobar slušalac. Vraćam se ovog Magistralea pun uvida kojih nisam bio svestan — roman sam pročitao tri puta, ali do prošlog četvrtka nisam ni razmišljao o delikatnim karakterizacijama Strahinjine (gl. junak) majke i tetke! — i sa gomilom preporučenih knjiga, mahom od naših mladih čitalaca koji su nam se pridružili sa Blogerame.

Sledeći Magistrale zakazan je za 28apr24, a čitamo Ekovo „Ime ruže“. Vidimo se!