blog

Врућине су зле

Поново су велике врућине & не само да се знојим толико пешкир не напушта радни сто, већ сам преко мере расејан и раздражљив. Иначе сам зимски човек, али није само до тога — паклене су врућине зле. Током једног оваквог топлотног удара је Родион Раскољников упао у грозницу да убије:

Почетком јула, у велике врућине, пред вече, један младић изађе из своје собице, па се полако, као у некој неодлучности, упути К-ном мосту.

Пик рилејтед је почетак ПОВРАТКА ТАМНОГ ВИТЕЗА (THE DARK KNIGHT RETURTNS, 1986, DC Comics) Френка Милера (Frank Miller).

1авг2022: Радна станица и текући пројекти

Радна станица @ почетак августа 2022. У Новом Саду је топлотни талас прошао па коначно не мењамо агрегатна стања при обичном писању. На небу видимо облаке & расположење више није самоморно. Текући пројекти:

— Реиздања зенитистичких дела у издању Банатског културног центра улазе у коректуру. Тачније, први део, од четири књиге. Још једном прелазимо преломе; Мицић има дугачак стих и убија нас да га прилагодимо нормалној ширини данашње странице. Типографија је још једна ствар која нас мучи. Приредити нпр. Андрића за штампу значи убацити текст у Индизајн и пустити робота да одради посао. Код Мицића и Ве Пољанског сваки стих и свака реч морају бити тамо где су замислили, написани фонтом који су замислили, иначе кристална творевина губи себе.

— Вујаклијин речник је за једну ствар из нађене поезије коју склапам и коју сам (је ли) случајно нашао.

— На налепницама: два сјајна рада за МЕЂУТИМ, ДНК чекају уређивање и качење — када се људи врате кућама и поново упале екране. Горњи ред су три рада која ће бити завршена до јесени: о америчким путописима Војислав Деспотова, између осталог једне од првих (?) квир ствари у нашој књижевности; о пародијској фолклорној видео-игре YAGA, где ћу имати изговор да наглас размишљам о пародији у видео-играма, које, што је занимљиво, нема онолико колико сам мислио да има.

— Трећа налепница је за рад о твитер прози, коју сам некада са енергично објављивао, а сада је истражујем. Са овим и још неколико радова улазим, након кондиционих припрема, у дигиталну књижевност. Ускоро из овога покрећемо курс на ФФУНС. У позадини је неколико књига о ДК које ми је проследила проф. Владислава Гордић Петковић, која је о дигиталној књижевности заборавила више него што ћу ја знати.

— Пекићеву 1999 спремам за СУСРЕТЕ КУЛТУРА, наш (ФФУНС) скуп на крају године. Данас је последњи дан пријаве а ја је наравно још нисам послао. Пекића овога пута читам екокритички, и то је за мене још један улазак. Екокритика је фантастично поље и у беклогу имам неколико мени узбудљивих идеја.

— Нешто књига Саве Дамјанова је ту јер сређујем дисертацију, илити Купусару, за штампу. Због оваквих послова на столу држим иконе и крстове.

— Јована и ја гледамо НЕОБИЧНУ АДВОКАТИЦУ ВУ & подсећам се корејског писма које сам некада, преко неког инфограма на 9гегу, научио за петнаест минута. Био сам млађи. Сада не иде тако брзо.

— Романи Брендона Сандерсона су део тајне, чији притом нисам део, али чуо сам нешто занимљиво поводом њих/њега па сам добио жељу да их се подсетим. Ових недеља сам неколико пута био у чекаоницама па су ми добро дошли за убијање времена.

Ја смрти

Но тада у тој неразумљивој и спокојној агонији можемо — не увек, него често — да откријемо потресну чињеницу да је свест о сопственом ЈА оно последње што остаје присутно у свести о смрти. Особе које су „неким чудом“ остале живе (дављеници, тешки болесници, итд…) веома често казују у својим причама да су имале необичан осећај да гледају своју властиту прошлост како им у целости или у одломцима пролази пред очима халуцинантном брзином „као какав филм“, као да на прагу смрти индивидуалност обухвата себе саму и показује се у свом сјају само једном и последњи пут, као да последњу јасну мисао, последњу предоџбу свести што се гаси представља онај јецај којим је, пре него што ће издахнути, Ана де Ноај исказала оно што јој је било очигледно: „То сам ја… Још сам овде…“

(Едгар Морен, ЧОВЕК И СМРТ, прев. Бранко Јелић, БИГЗ, 1981, стр. 39)

За последњи свој рад сам истраживао антропологију смрти. Заглибљен у читање сам се запитао: како је оним истраживачима који се баве искључиво смрћу, попут антрополога, социолога, фолклориста, културолога или историчара који се кишобрански називају танатолозима? Смрт ипак није тек нека тема; лако је мени бавити се чиме се бавим (није али нема везе), али како је читати, сатима дневно, годинама, о посмртним обичајима, сахранама, лешевима, духовима, нарицањима, гробовима и гробницама? Да ли у једном тренутку све то дође до вас — када пукнете — или од тога постанете стерилисани, када смрт није више Велика тема, већ само академско усмерење? То ми је пролазило кроз главу док сам читао Моренову студију. После неколико страница сам стигао до овог одломка и дошло ми је, свесно не знам зашто, да заплачем. Затворио сам књигу; ово преписујем месец дана касније.

Летња реорганизација тврдог диска, 2022

Сређујем фајлове и проналазим гомилу ствари које сам некад записао а онда заборавио. Лајбниц, Бејкон и библиотекари су у праву: највећа наука је библиотечка наука, и имам неколико недеља лета (заправо ће бити дана) да од црне рупе мог хард диска направим археолошки смисао.

Ову нађену песму сам оставио пре неколико година. Стихови су једна вест из штампане Националне географије; овде ентер онде сец и чланак о истраживању мимикрије постане песмица. Found poetry ми је дугогодишња занимација, али су ми радови, због хобистичке необавезности & стваралачке (какве такве) несигурности расути по фолдерима, драфтовима, папирним и дигиталним свескама. Сада ме несигурност не занима. Откривам ове ствари као рудар и узбуђен сам због проналаска нечег светлуцавог у мраку.

Nihon no Serubia

Украдено са друштвеног профила јапанског дела породице: школски задатак из ??? разреда у префектури ??? (подаци познати редакцији). Маркери су: ношња, малине, ћевапи, пита са зељем, један тенисер (приметите да нема кошаркаша; деца немају никаквог занимања за бејзбол/кошарку, већ се пале на фудбал и тенис, што ми врло тешко пада), Дунав, посуђе, лепа збирка грбова. Чудно је гледати себе тј. свој идентитет као домаћи задатак на другој страни планете. Овако се вероватно осећају Енглези када Срби, Гвинејци и Казахстанци читају Шекспира у лектири.

Када сам видео Дејана Милојевића

Једном, на путу ка Филолошком на једну конференцију МСЦ-а, видео сам у Кнез Михаиловој некадашњег играча Партизана, тадашњег свежег тренера Мега Баскета (заборавих како су се тада звали) и тренутног помоћног тренера од синоћ првака НБА лиге, Голден Стејт Вориорса. Забленуо сам се у њега као теле у шарена врата. Поред тога што ми је Дејан Милојевић био један од центарских узора — коме није био? — човек је био ходајућа кошаркашка парабола, јер су клинце од Суботице до Врања учили како да заграђују и скаче наводећи његову технику као пример; Милојевић је, иако за петицу висок минијатурних 2,01м (за пола главе нижи од мене и за главу и по нижи од Јокића), редовно доминирао у нападачким и одбрамбеним скоковима. Ово иначе причам јер у овим записима наступам као извођач књижевних радова који пише за публику осталих књижевности настројених људи; кошаркашима су ово толико добро знани подаци да износећи их звучим банално као када бих причао о Иви Андрићу као једном занимљивом писцу који је направио бум са једном књигом о мостовима. И тако сам се забуљио у Милојевића, са руксаком око рамена, кифлом у једној руци и одштампаном мапом Београда у другој, јер ово је време далеко од преносног ГПС-а и Гугл мапа, а у БГ нисам толико често ишао. У Новом Саду обично не виђате кошаркашке јунаке ван терена, не рачунајући тада Гуровића, али то је друга прича. Екстрасензорно привучен мојим буљењем, Милојевић је усред разговора са неком екипом погледао у мене. После секунда и по конфузије, махнуо ми је и климнуо са осмехом. Махнуо сам и ја њему, и отишао. Мислио је Милојевић, дошло ми је касније, да се познајемо, или да сам неки играч; није могао тачно да ме смести, али је веровао да смо из исте Приче. Ово је успомена о мојој првој конференцији Научног састанка слависта у Вукове дане, где сам причао о вештицама у ГОРСКОМ ВИЈЕНЦУ.

Забрањено је играти се у лавиринту

Знак у париској Ботаничкој башти који је био надахњујућ за француске неоавангардисте (летристе и ситуационисте), одн. за њихова размишљања о психогеографији.

Иван Шчеглов је са 19 година, под псеудонимом Gilles Ivain, написао „Правила новог урбанизма“. Година је 1953. а у тексту је зачета идеја психогеографије.

Сви градови су геолошке творевине. Не можемо да направимо ни три корака а да се не сусретнемо са утварама које су легенде овенчале славом. Крећемо се омеђеним пределом, чији нас репери непрестано вуку у прошлост. Из понеког неочекиваног угла, крајичком ока, за тренутак успевамо да доживимо простор на изворан начин, али то виђење остаје фрагментарно. Требало би га потражити на магичним местима, у народним бајкама и надреалистичким текстовима.

Архитектура је најједноставнији начин артикулације времена и простора, модулације стварности, буђења снова.

Наш пројекат би се могао упоредити са кинеским и јапанским вртовима, у којима насликани предмети делују као прави, или можда са смешним лавиринтом у Ботаничкој башти, на чијем улазу се налази будаласти натпис, који је очигледно срочио неко коме је сврака попила мозак: ЗАБРАЊЕНО ЈЕ ИГРАТИ СЕ У ЛАВИРИНТУ.

Идуће године (1954), неко у тексту „Одговор на анкету белгијске надреалистичке групе: Какво значење придајете речи поезија?“:

Поезија почива у форми градова. Зато ћемо конструисати запањујуће градске структуре. Нова лепота извираће ИЗ СИТУАЦИЈА, што значи да ће бити пролазна и проживљена.

Исте године, часопис „Потлач“, весник Летристичке Интернационале, цртица под насловом „Незапослена Аријадна“:

Довољан је само поглед да би се уочили картезијански нацрт такозваног „лавиринта“ у Ботаничкој башти и следећи знак упозорења:

ЗАБРАЊЕНО ЈЕ ИГРАТИ СЕ У ЛАВИРИНТУ.

Ништа не сажима боље дух ове цивилизације. Исте оне које ћемо сасвим уништити.

(Градац, Ситуационистичка интернационала, бр. 165, 166, 167, 2008).