U prepisivanju uživam. Deo mog procesa naučnog istraživanja — njegov štaviše najduži deo — jeste verno, opširno i nimalo ofrlje prepisivanje navoda iz stručne literature u mrežu beleški za koju ubeđujem sebe da je pregledna i smislena. Čitava jedna rubrika u MEĐUTIMU DNK faktički je moje prepisivanje zanimljivih esejčića na koje nalazim, a koje objavljujemo jer se inače ne mogu čitati/pronaći na netu. Nije mi zato teško palo što sam morao da prepisujem stranice iz jedne svoje upropaštene radne sveske u novu. Moj EDC čine tri sveske: jedna za generalne zapise sa predavanja, sastanaka i brejnstormovanja; jedna za beleške o delima autora & autorki sa mojih kurseva kreativnog pisanja; i jedna za praćenje rada sa master i doktorskim kandidatima. Ova poslednja je, kako sam danas otkrio, nadrljala od strane u ruksaku zaboravljene banane, koja se fermentisala po njenim stranicama. Ništa što poseta Kenguru i prepisivački sesh nisu mogli rešiti.

Elem, prisetio sam se pri ovom prepisivanju jednog od mojih omiljenih likova, sa kojim osećam nekakvu bratsku bliskost — Gogoljevog Akakija Akakijeviča iz možda najbolje pripovetke ikada napisane, „Šinjela“ (Гoголь, „Шинель“, 1842). I Akakije voli da prepisuje! Akakije Akakijevič je neugledan, nenaočit, povučen, socijalno anksiozan niži činovnik koga ne poštuju ni oni nominalno ispod njegovog položaja. Šefovi ga ne primećuju, kolege mu se podsmevaju, niko ne zna ni kako je uopšte dospeo u kancelariju, gde je relegiran na najusraniji od svih usranih poslova (v. Graeber, BULLSHIT JOBS): prepisivanje akata. Ali Akakije u prepisivanju uživa. Štaviše, on prepisivanje VOLI. I poput mene, ima svoja omiljena slova koja voli da piše (u mom slučaju su to malo ćirilično Z i malo latinično F).

Uživanje u prepisivanju Akakija Akakijeviča je genijalna osobenost lika. Govori to o njegovoj ličnosti više nego stranice i stranice i stranice unutrašnjih monologa ili prepričavanja mentalnog sklopa. Nije džaba „Šinjel“ to što jeste, dakle remek-delo. Ali ne volim AA samo kao književnog lika, volim ga kao osobu, naročito što sada, dok paralelno čitam Baron-Koenovu ZERO DEGREES OF EMPATHY (kod nas kul ali varljivo prevedena kod Clia kao PSIHOLOGIJA ZLA), vidim da je brat moj napaćeni delom na spektru i da Akakije ima neke osobenosti Aspergerovog sindroma, poput nesnalaženja sa ljudima i uživanja u ponavljajućim radnjama, uočavanju paterna i sistematizovanju — radnjama, drugim rečima, poput metikuloznog prepisivanja administrativnih dokumenata. Srce pukne kada čujem Akakijev odgovor kancelarijskom mobingu; on zna da ne zna sa ljudima, i istrpeće svašta jer su mu ljudi i njihove interakcije kako god se okrene strani i zbunjujući, ali mu na kraju nije jasno zašto svi moraju biti toliko zli, kada im on nije uradio ništa nažao. Da digresiram još jednom: pasaž o mladom službeniku koji se pokaje zbog ismevanja Akakija i potonji hiperdrajvski trenutan teleport u njegovu budućnost, gde mu godinama kasnije i dalje biva žao jednog tužnog prepisivača akata, još je jedan od zilijardu razloga zašto je Dostojevski rekao da smo, u proznom ali možda i ljudskom smislu, svi izašli iz Gogoljevog šinjela. Ko nije pročitao pripovetku, neka to uradi, jer nikada nećete pogoditi u kojem pravcu zaplet odlazi, a kamoli kako se povest o Akakiju Akakijeviču završava.

Но тада у тој неразумљивој и спокојној агонији можемо — не увек, него често — да откријемо потресну чињеницу да је свест о сопственом ЈА оно последње што остаје присутно у свести о смрти. Особе које су „неким чудом“ остале живе (дављеници, тешки болесници, итд…) веома често казују у својим причама да су имале необичан осећај да гледају своју властиту прошлост како им у целости или у одломцима пролази пред очима халуцинантном брзином „као какав филм“, као да на прагу смрти индивидуалност обухвата себе саму и показује се у свом сјају само једном и последњи пут, као да последњу јасну мисао, последњу предоџбу свести што се гаси представља онај јецај којим је, пре него што ће издахнути, Ана де Ноај исказала оно што јој је било очигледно: „То сам ја… Још сам овде…“

(Едгар Морен, ЧОВЕК И СМРТ, прев. Бранко Јелић, БИГЗ, 1981, стр. 39)

За последњи свој рад сам истраживао антропологију смрти. Заглибљен у читање сам се запитао: како је оним истраживачима који се баве искључиво смрћу, попут антрополога, социолога, фолклориста, културолога или историчара који се кишобрански називају танатолозима? Смрт ипак није тек нека тема; лако је мени бавити се чиме се бавим (није али нема везе), али како је читати, сатима дневно, годинама, о посмртним обичајима, сахранама, лешевима, духовима, нарицањима, гробовима и гробницама? Да ли у једном тренутку све то дође до вас — када пукнете — или од тога постанете стерилисани, када смрт није више Велика тема, већ само академско усмерење? То ми је пролазило кроз главу док сам читао Моренову студију. После неколико страница сам стигао до овог одломка и дошло ми је, свесно не знам зашто, да заплачем. Затворио сам књигу; ово преписујем месец дана касније.