Неколико цртица из ЧОВЕК И СМРТ Едгара Морина (1981, БИГЗ). Подвлачења су моја.
На границама ничије земље у којој је прачовек прешао из „природног“ у људско стање оруђе представља уредни, научним захтевима примерени пасош људскости. Отуд и назив homo faber. Одређења човечанства и доба у његовој преисторији подударају се са одређењима и стадијумима развоја оруђа којима се оно служило.
Али постоји и други, за осећања везани пасош, којим се не бави ниједна методологија, који није увршћен ни у једну класификацију нити обухваћен било каквим објашњењем, ни оверен, али који открива нешто што узбуђује. Тај пасош је гроб, то јест брига о мртвима, односно брига у вези са смрћу. Неандерталски човек
није био, као што се говорило, бесловесно биће; он је сахрањивао своје мртве.
—
Оруђа од неуглачаног белутка и трагови огњишта први су нам указали на нови смер у коме је човек био прошао. Међутим, други, по нашем мишљењу још упечатљивији докази очовечавања ускоро су се придружили оним првим: те доказе представљају гробови. Неандерталски човек није само сахрањивао своје мртве, него их је понекад и заједно сахрањивао на једном месту. То више није у питању нагон, него зачетак људске мисли, који се испољава у некој врсти „побуне против смрти“.
—
Смрт примитивног човека била је исто толико прозаична колико и оруђе којим се он служио. Мртви су били потпуно налик живима; они су поред њих стављали намирнице, оружје, уловљену дивљач, веровали да њих обузимају разне жеље и да они падају у јарост. Једном речи мртви су живели телесним животом.
—
У мустеријанском периоду средњег палеолитика мртваци су били сахрањивани, то јест на њихове посмртне остатке биле су стављане гомиле камења, које су прекривале нарочито његову главу. Касније су, како изгледа, у гроб бивали стављани покојниково оружје, његове кости и намирнице. Његов костур је бивао обојен неком супстанцијом загасито црвене боје. Да ли је камење било стављано на гроб да заштити покојника од животиња, или зато да му онемогући повратак међу живе?
—
Смрт је према томе, на први поглед нека врста живота у којој се на овај или начин продужава индивидуални живот. Виђена из те перспективе, она не представља једну „идеју“, него једну „слику“, једну метафору живота, један мит.
Одиста, у најстаријим забележеним вокабуларима смрт још не постоји као појам: о њој се говори као сну, путовању, рођењу, болести, несрећном случају, уроку, уласку у обитавалиште предака, а најчешће се говори о свему томе истовремено.