Nema savršene lepote koja u srazmeri ne bi imala i nešto neobično.
(Fransis Bekon, ESEJI: ILI SAVETI POLITIČKI I MORALNI, „43. O lepoti“, pred. Borivoje Nedić, Kultura, 1967)
There is no excellent beauty that hath not some strangeness in the proportion.
(Francis Bacon, ESSAYS)
U toj zemlji gde raste i oleandar i grab; gdje uz obalu maistrala leprša dašak romaskog duha i vije se laka zapadna melopeja, a po zaleđu u buri struji duboko rasni narodni život i gudi primitivni monokord; gdje uz katedrale sa Ticijanima i Veronezima postoje i manastiri u kojima tinja duh srednjevekovne srpske manastirske obrazovanosti, u kojima caruju krute bizantinske ikone i u kojima se čuvaju zavjeti Nemanjića; gdje pored primorskog trubadura nalazimo i mrgodnog brđanskog kaluđera ljetopisca, — u toj zemlji, među raznovrsnim osobitostima koje je uslovila priroda i stvorila istorija, i sjeverodalmatinski kopneni kraj, naseljen izbjeglicama koje su se od XV vijeka dalje sklanjali pred Turcima na njegov goli krš i suve visoravni, predstavlja po svojim specijalnim kulturnim, psihičkim i ekonomskim momentima, jedno izdvojeno područje.
Citat Vladana Desnice na koji sam naišao u novoj studiji Vladana Bajčete NON OMNIS MORIAR: O POEZIJI I SMRTI U OPUSU VLADANA DESNICE (2022, Institut za književnost i umetnost). Rečenice su iz Desničine knjige HOTIMIČNO ISKUSTVO: KNJIGA PRVA (2006, VBZ, str. 28), tačnije iz njegovog eseja o pesniku Mirku Koroliji.
Dok sam radila u banci (…) Sedim i kucam za računarom, i razmišljam: bože, zašto svi ljudi oko mene ne vrište?
(Javorka Đurić / Maple Things, podkast Tampon Zona)
One can see the direct connection of Metabolist cycles of change with Buddhist reincarnation, prompting the pun that Metabolism should really be called „Metabuddhism“. Kurokawa contrasts it in so many ways with the static notions of the West:
„We have in Japan an aesthetic of death, whereas you have an aesthetic of eternity. The Ise shrines are rebuilt every twenty years in the same form, or spirit; whereas you try to preserve the actual Greek Temple, the original material, as if it could last for eternity“.
(Kisho Kurokawa, METABOLISM IN ARCHITECTURE; Charles Jencks: „Introduction“; 1977, Studio Vista)
Преводилац мора врло добро да познаје свој језик. Није лоше ако притом познаје и страни.
— Бранислав Живојиновић; према ЧАС АНАТОМИЈЕ: ПРОНАЂЕНО У ПРЕВОДУ, 22:25.
Из Пекићеве 1999. Почињем да улазим у екокритику; ово је први од два рада која ћу у наредним месецима написати о БП.
U poslednjoj deceniji milenijuma Ribe prestao je kao nožem presečn večni rat prirode i čoveka.
Čim je shvatio svoju moć čovek se prema prirodi počeo ponašati kao prema slučajnoj i nesnosnoj rogobatnosti u urednom poretku veštačkih stvari, u svetu vlastitih proizvoda, koji bi, inače, bez prirode bio savršen. Ona je dugo pružala otpor. Najčešće on nije shvaćen kao odupiranje uzvišenim projektima čoveka, nego kao neka njena urođena poremećenost, nedostatak reda i plana u njoj, odustvo Boga ili bilo čega u šta se verovalo da stvari drži na okupu. Otpor je savladan grubom silom ili tehnološkim napretkom čiji nijedan pronalazak nije propustio da, pre nego što će pomoći čoveku, bar u nečemu ne ozledi prirodu.
Nemilosrdnim iskoršćavanjem iscrpljena zemlja hemikalijama je naterivana da i dalje daje plodove sve dok ne postade bolesnik u komi koji se u životu održava mašinama, ali drugi život ne može proizvesti. Živeći u bunilu, zemlja je pljuvala plodove koji su trovali ljude i izazivali nepoznate bolesti. Životinje su, najpre, podeljene na štetne i korisne; štetne uništene, a korisne podeljene na one za rad i one za uživanje, pa prve ubjene radom, druge lovom dok, osim po sve ređim zoološkim vrtovima, usamljenim farmama i zaboravljenim utrinama nije ostalo nešto veštačkim ukrštanjem unakaženih pasa, mačaka, zlatnih ribica i papagaja.
Šume su krčene da na planetu stane što više ljudi i da oni, uprkos svemu, sve bednije žive. Iz suvog neba se magnetnim poljima izvlačila kiša, ali je ona bila zatrovana kiselinom i kroz nju se išlo sa maskama od gaze preko lica. Vazduh je gušen teškim smradom napretka koji je pretio da se preseli i izvan sunčevog sistema. Prvi put postalo je to ostvarljivo, oko 1990. godine, pronalaskom goriva koje je rakete kroz svemir moglo voditi brzinom svetlosti. A prvi je takav put, prema prvoj planeti izabranoj za kolonizaciju, predviđen za kraj ove, godine 1999.
Kada je saznala da je let prema drugim svetovima, drugim mogućnostima iste zablude obezbeđen, kako se ushićeno pevalo „put zvezdama otvoren“, i četvorodimenzionalna barijera oko razuma oborena, da je čovek svoju civilizaciju sada spreman širiti svemirom kao zaraznu bolest čija se terminalna priroda niti poznaje niti priznaje, priroda tako nešto nije mogla da dozvoli.
Алфред Казин казује како је Томас Ман посудио један од Кафкиних романа Ајнштајну, који му га је вратио говорећи: „Нисам могао да га читам, људски ум није толико сложен“.
(Умберто Еко, ШЕСТ ШЕТЊИ КРОЗ НАРАТИВНУ ШУМУ, Народна књига, 2003; према Alfred Kazin, ON NATIVE GROUND: AN INTERPRETATION OF MODERN AMERICAN PROSE LITERATURE)
Неколико цртица из ЧОВЕК И СМРТ Едгара Морина (1981, БИГЗ). Подвлачења су моја.
На границама ничије земље у којој је прачовек прешао из „природног“ у људско стање оруђе представља уредни, научним захтевима примерени пасош људскости. Отуд и назив homo faber. Одређења човечанства и доба у његовој преисторији подударају се са одређењима и стадијумима развоја оруђа којима се оно служило.
Али постоји и други, за осећања везани пасош, којим се не бави ниједна методологија, који није увршћен ни у једну класификацију нити обухваћен било каквим објашњењем, ни оверен, али који открива нешто што узбуђује. Тај пасош је гроб, то јест брига о мртвима, односно брига у вези са смрћу. Неандерталски човек
није био, као што се говорило, бесловесно биће; он је сахрањивао своје мртве.
—
Оруђа од неуглачаног белутка и трагови огњишта први су нам указали на нови смер у коме је човек био прошао. Међутим, други, по нашем мишљењу још упечатљивији докази очовечавања ускоро су се придружили оним првим: те доказе представљају гробови. Неандерталски човек није само сахрањивао своје мртве, него их је понекад и заједно сахрањивао на једном месту. То више није у питању нагон, него зачетак људске мисли, који се испољава у некој врсти „побуне против смрти“.
—
Смрт примитивног човека била је исто толико прозаична колико и оруђе којим се он служио. Мртви су били потпуно налик живима; они су поред њих стављали намирнице, оружје, уловљену дивљач, веровали да њих обузимају разне жеље и да они падају у јарост. Једном речи мртви су живели телесним животом.
—
У мустеријанском периоду средњег палеолитика мртваци су били сахрањивани, то јест на њихове посмртне остатке биле су стављане гомиле камења, које су прекривале нарочито његову главу. Касније су, како изгледа, у гроб бивали стављани покојниково оружје, његове кости и намирнице. Његов костур је бивао обојен неком супстанцијом загасито црвене боје. Да ли је камење било стављано на гроб да заштити покојника од животиња, или зато да му онемогући повратак међу живе?
—
Смрт је према томе, на први поглед нека врста живота у којој се на овај или начин продужава индивидуални живот. Виђена из те перспективе, она не представља једну „идеју“, него једну „слику“, једну метафору живота, један мит.
Одиста, у најстаријим забележеним вокабуларима смрт још не постоји као појам: о њој се говори као сну, путовању, рођењу, болести, несрећном случају, уроку, уласку у обитавалиште предака, а најчешће се говори о свему томе истовремено.
Кад год сам живео у Берлину, ја сам, често, прелазио у Данску и једном сам ишао од места до места, старим железницама, поред мора, све до крајње тачке на њеном северу. Тамо, у Скагену, из хотела, излазио сам, по песку, све дотле, док не би нестао у мору. Тада сам спазио на спруду једно сломљено, галебово крило, које сам, за успомену, фотографисао. Када сам изазвао негатив, нађох, да сам, на тој слици, снимио и своју сенку. Случајно.
Милош Црњански, КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА („Римске ноћи и дани“)
Šta je sadržavala prva fijoka, koju je otključavao?
Pisanku sa šarenim omotom, vlasništvo male Milly (Millicent) Bloom, u kojoj su na nekoliko strana bili ucrtani geometrijski likovi pod naslovom Tatica, a koji su predstavljali okruglu glavu sa 5 nakostriješenih dlaka, 2 oka, gledana s profila, tijelo potpuno en face sa tri velika puceta, sa 1 trokutastom nogom; 2 izblijedjele fotografije kraljice Aleksandre od Engleske i glumice i profesionalne ljepotice Maud Banscombe; jednu božićnu razglednicu, sa slikom parazitske biljke i potpisom MIZPAH, datum Božića 1892, imena pošiljaoca, g. i gđa M. Comerford, stih O Božiću primi naše želje: zdravlje, sreću i veselje, krajičak štapića crvena pečatnog voska, napol rastopljena, iz zalihe i skladišta gg Helly, d.s.o.j., Dame Street 89, 90 i 91, škatulju grosa (12 tuceta) pozlaćenih pera „J“ iz istoga odeljenja iste tvrtke; stari valjkast pješčanik s pijeskom koji se također valjao: zapečaćeno (i nikada otpečaćeno) proročanstvo, ako se izglasa Home Rule Bill Williama Ewarta Gladstonea od godine 1866 (koji nikad nije bio izglasan); ulaznicu br. 2004 za bazar priređen na dan sv Kevina u dobrotvorne svrhe, cijena 6 pensa, 100 zgoditaka, jedan dječji list, ponedjeljak sa malim *p*, koji je glasio: veliko „T“ Tatice, zarez, veliko „K“ kako je tebi, upitnik; veliko „M“ Meni je dobro, tačka, novi redak, potpis sa zavojitim šarom, veliko „M“ Milly bez tačke; kamejski broš, vlasništvo pokojne Ellen Bloom (rođ. Higgins); 3 lista pisana na pisaćem stroju, naslovnik Henry Flower, poste restante, Westland Row, šalje Marta Clifford poste restante, Dolphin’s Barn; transkribovano ime i adresa odašiljaču triju listova u obrnutom abecednom punktiranom, četverorednom kriptogramu, bez vokala, u bustrofedonu: N IGS [WLUU. OX] W. OKS. MH/Y.IM: novinski izrezak iz engleskog tjednika Moderno društvo o tjelesnom kažnjavanju u djevojačkim školama; crvenu vrpcu koju je 1889. krasila uskršnju pisanicu; dva djelomično odmotana prezervativa s rezervoarom, kupljena putem pošte, poštansi pretinac 32, Charing Cross, London W. C.; 1 mapu sa dvanaest omotnica s postavom svijetložute boje i listovnim papirom tanko liniranim, s vodenim znakom, broj kojih je sada bio smanjen za 3; nekoliko austrougarskih moneta; 2 kupona Kraljevske privilegirane ugarske klasne lutrije; neko slabo povećalo; 2 erotske razglednice, koje prikazuju: a) usno koitiranje između neke gole senorite (pogled odostrag, gornji položaj) i gologa torera (prednja strana, donji položaj), b) analnu defloraciju, prikazujući redovnika (sasvim obučena, oborenih očiju) i opaticu (napol odjevenu, uzdignuta pogleda, obje razglednice kupljene putem pošte, poštanski pretinac 32, Charing Cross, London W. C.; novinski izrezak o ponovljivanju starih smeđih cipela; poštanska marka od 1 penija, gumirana, despikove boje, iz doba vladavine kraljice Viktorije; tablu s mjerama, što ih je Leopold Bloom pribilježio prije, za vrijeme i nakon dvomjesečne upotrebe Sandow-Whitelyove sprave s koturima za vježbanje (za muškarce 15 šilinga, za atlete 20 šilinga) grudi 71 cm, nakon udisaja 73,8 cm, biceps 22,8 cm i 25 cm, podlaktica 21,6 cm i 22,8 cm, bedro 25,4 cm i 20,6 cm, list 28 cm i 30,6 cm; prospekt Taumaturga, univerzalno sredstvo protiv bolesti debeloga crijeva, šalje Taumaturg izravno, Conventry House, South Place, London E. C., naslovljen na gospođu L. Bloom s kratkom pismenom uputom, koja počinje ovako: Vrlo poštovana gospođo.
Džems Džojs, ULIS, prev. Zlatko Gorjan, Dereta 1992, str. 860 (pretposlednje poglavlje)
POETICA DEPONIA 