Film smo Jovana i ja gledali jedne lenje subote, želeći da pogledamo nešto (1) simpatično i (2) sa Dž. Gandolfinijem, pošto smo usred ponovnog praćenja SOPRANOVIH. Glavni su junaci ENOUGH SAID srednjovečni, davno razvedeni i u iskušavanju novih romantičnih odnosa. Ali uspomene na prethodne brakove jure ih kao vukodlaci, puneći im glavu nesigurnostima i overanaliziranjima. Kako se to zaljubite u nekog, volite ih decenijama, delite sa njima život, stan i decu, a brak završite zameranjem i netrpeljivošću? Čemu se onda nadati u novim vezama? Da li će se i nova ljubav, uprkos prvim leptirićima u stomaku, završiti sedenjem u tišini dok vam se povraća od njihovih dlaka u ušima?

Eva (Džulija Luj-Drajfus) je četrdesetogodišnja maserka po kućama, majka buduće studentkinje i razvedena već deset godina. Na blef odluči da izađe sa Albertom (Džejms Gandolfini), njenim vršnjakom, koji nije nešto na prvi pogled — debeljuškast je, proćelav, bavi se dosadnjikavim poslom — ali vibrira na njenim talasnim dužinama. Zakoni melodrame nalažu da se ovde mora odigrati holivuđanski zaplet, umesto da film leluja kao slice-of-life o Evinim poslovima, obavezama, odnosima, razgovorima, izletima, meditacijama i dejtovima (ništa protiv ovakvog koncepta). Kada se obrt desi, ENOUGH SAID i dalje srećom ostaje uzemljena priča o izazovima srednje dobi, simpatičnog životnog perioda kada smo manje-više svesni svojih gremlina, ali ih nažalost ne držimo pod kontrolom. Džejms Gandolfini igra stvarnosnu, toplu ulogu (sjajna DžLD ipak ne može bez povremene Elejn-ovštine), a uverljivosti filma doprinosi i šarmantan dijalog obogaćen odmerenom i autentičnom improvizacijom. Prema rečima Entonija Olivera Skota (Anthony Oliver Scott), filmskog kritičara NYT, ENOUGH SAID je iz replike u repliku, iz scene u scenu, jedna od najbolje napisanih američkih komedija svog vremena.

Nakon uspeha sa franšiznim filmovima CREED (2015) i BLACK PANTHER (2018, 2022) režiser i scenarista Rajan Kugler (Ryan Coogler) ponovo je dobio priliku, nakon prvenca, biografske drame FRUITVALE STATION (2013), da napravi film po sopstvenoj želji: kako hoće, o čemu hoće, na koji god način hoće. Krvavu je deceniju R. Kugler radio na višemilionskim, složenim projektima i sada mu je SINNERS (2024) kao novi prvi film: kuražan, bombastičan, svež poput ladnog Sprajta, i kao što je ponekad slučaj sa prvim romanima — u kojima mladi autori u želji za dokazivanjem fleksuju najrazličitijim tehnikama i postupcima — ovaj je film bogat idejama, temama, potpričama, filmskim igrarijama, efektima i slikama. Čovek po imenu Rajan Kugler živi svoju novu mladost.

Sve se paralelene priče ansabla propratnih likova u SINNERS pletu oko blizanaca (obojicu igra Majkl B. Džordan). Sumnjivo puni novca nakon kriminalnog rada u prohibicionom Čikagu, braća Smoke i Stack vraćaju se u rodno selo na ušću Misisipija da otvore juke joint. Evo komadića istorije kojeg smo kao gledaoci ovog filma internalizovali: juke joint, iako lokal namenjen točenju alkohola, služenju hrane, plesu & živoj muzici, više je od obične kafane. Za afroameričku zajednicu u SAD te su neugledne barake mesto zajedništva, povezivanja, sigurnosti, okupljanja i slobodnog izvođenja crne muzike, slobodnog igranja crnog plesa & slobodnog pevanja crnih pesama. Juke joint nije puki bircuz; to je (bez ironije) kulturni centar, narodno pozorište i vatra oko koje se skuplja selo da sluša guslara. Kao i mi pod okupacijom Osmanlija, i afrički su robovi na američkim plantažama jedinu slobodu imali u svojim pesmama & ostalim delovima imaterijalne kulture. To upravnici imanja, kao ni turske age, nisu, za razliku od drveta, kamena ili mesa, mogli spaliti, slomiti, uništiti i zatrti.

Elem, blizanci Smoke i Stack, nekadašnji mafijaši, vraćaju se kući posle višegodišnjeg arbajta. Povratak nije lak. Para imaju, te kupovina nekretnine za novi lokal prolazi bez problema. Muku kao i obično prave ljudi: nekadašnje komšije, bivši prijatelji, neprežaljene ljubavi. Svaka je od ovih pozadinskih priča — uključujući još neke, ali ne spojlujemo — dovoljno zanimljiva & teksture puna da bi mogla biti tema zasebnog filma. Ožiljci na srcima junaka još su mekani i na dodir bolni, ali najveća nevolja dolazi u vidu natprirodne pretnje. Tokom svečanog otvaranja, bluz i regtajm poselo napadaju čudovišta iz drugog sveta & tuđih legendi: vampiri.

Uživanje je opisivati ovo naizgled neuklopljivo akciono-mafijaško-istorijsko-južnjačko-folklorno-društveno-emancipatorsko-dramsko-mjuzikl-horor delo. Avangardni je duh R. Kuglera kanalisan i u montažerskim odlukama, kanalima zapleta i nekolicini scena toliko ludačkih zamisli da je čudo da su upalile. Neobično je reći sledeće o filmu gde se bivši Al Kaponeovi vojnici, potpomognuti dvojicom bluz muzičara, jednom vudu vešticom & asortimanom prijatelja i slučajnih prolaznika, bore protiv vampirske opsade — no SINNERS, baš zahvaljujući hrabrosti i anarhizmu, iskreno je delo sa snažnom temom o gubljenju te ponovnom pronalaženju zajednice i spiritualne poveznice sa ljudima sa kojima ne delimo samo jezik, boju i uspomene, već i priče, legende, istoriju, pesme i nesvesno. Ni sami vampiri nisu psihopatski grabljivci. Imaju i oni svoje demone, kao i ljudsku želju da negde pripadaju nakon vekova u tami, daleko od svojih. Na koncu, svi će u ovoj priči dobiti neku verziju srećnog kraja. Divna je to i ispunjavajuća poruka autora koji je uvek u svom stvaralaštvu bio na pravoj strani — uz žrtve, potlačene i unesrećene.

Zaplet je ponovljen sedam milijardi puta: traumatizovana porodica, zlostavljana majka, dete koje se teško prilagođava, nova sredina u vidu izolovane kuće. Svežinu u dosadnjikavu premisu unosi koketiranje sa folklornom fantastikom. Nesrećnu majku i dete ne progone utvare ili đavo: pretnja je povezana sa tamnom šumom, liminalnim brlozima, magijskom moći ogledala & iskonskim strahom od dvojnika. Junakinja, kao u svakoj poštenoj priči o dvojnicima, prvo je načeta sumnjom, a potom razorena anksioznošću, paranojom i halucinacijama. Kamerna priča o majci i detetu — drugi se likovi jedva pojavljuju, što porodičnu izolovanost jače bolduje — elem svedena i atmosferična pričica kulminira Metal Gear Solid nadmudrivanjem sa natprirodnom pretnjom punim bacanja, valjanja, kidanja i trčanja. Reditelja Li Kronina (Lee Cronin) je kinetički završetak filma dobro preporučio za rad na jednako energičnom EVIL DEAD RISE (2023).

Kao i prethodni film scenariste/režisera Demijana Mekartija (Damian McCarthy), CAVEAT (2020), i ODDITY (2024) pati od prećerizma. Normalno je da u horor filmovima određeni detalji, motivi, predmeti, fragmenti zapleta ili delovi scenografije budu prenaglašeno jezoviti radi priče & atmosfere. Nije u stvarnosti svaki šumarak udavljen u magli niti škripi poput jecaja svaki parketni pod. No, ovde su takvi elementi turbomegaXXLjezoviti. Zaposednuta kuća, jedno od dva glavna mesta radnje, toliko je zlokobnog i odbijajućeg enterijera (smrvljeni kameni zidovi, redak nameštaj, nepraktične stepenice, dementan raspored soba, po život opasni svodovi) da je misterija zašto bi u takvom horor-lavirintu bilo ko odabrao da živi. Drugi deo zapleta odvija se u ludnici (autor voli tipične stacionare horor umetnosti: uklete kuće, sanatorijume, usamljene divljine, mesta izmeštena od civilizacije, podrume, tavane i t. sl.). To međutim nije uobičajena ustanova za mentalno obolele, već Arkam Asajlum. Pacijenti ove ludare izgrebanih zelenih zidova i pola veka starog nameštaja nisu osobe sa iole svakidašnjim neurološkim ili kognitivnim izazovima, već odreda nasilni šizofrenici i mahniti ljudožderi. Zaposleni, tj. bolničari, takođe se već po izgledu odaju kao psihotični nasilnici. Tajnoviti ubica u središtu priče kao da je ispao iz stripa. Kada je sve prestrašno do karikaturalnosti, ništa zapravo više nije strašno — a delo onda više nalikuje karnevalu nego razumno ozbiljnoj murder mistery sa emotivnim bagažom & sve jačim, kako radnja odmiče, paranormalnim uplivima.

Trenuci lucidnosti dolaze, nasuprot ovoj buci svega i svačega, u potpuno statičnim kadrovima. Zahvaljujući maštovitom radu sa nepokretnim elementima scenografije, najstrašniji i najzanimljiviji trenuci filma dolaze iz mirnih slika koje nas, same za sebe, verovatno nikada ne bi poplašile ili zaintrigirale. D. Makarti zna šta voli i zna sa koje pozicije pogađa bez koske: takvom se jednom scenom film i završava.

Izvorni roman Agate Kristi metodičan je i pedantan kao da ga je pisao sam H. Poaro. Nije preteško zamisliti verziju ovog dela u celosti izvedenu eksel tabelama, mapama, dijagramima, presecima i bulet point tezama (u samom romanu već se nalazi nekoliko takvih vizuelnih & mentalnih pomagala). Knjiga je ekonomična do u brk — bez viškova, manirizama i glasne drame.

Vibracije su ovde pogrešne. Jezik je filma nabacan, neuredan, rečju neprijatan. UBISTVO U ORIJENT EKPRESU histeričnog je toka — u mrežu zapleta upleteno je tuce osumnjičenih svih meridijana, starosnih grupa i društvenih klasa + njihovi lažni identiteti i prave pozadinske priče; zbog ovoga je delo uostalom i voljeno — elem originalni roman temelji se na haotičnoj misteriji koja se razrešava strpljenjem i konstruktivnom meditacijom; film je naprosto haotičan u žongliranju mnogim elementima radnje. Dodaci u svrhu holivudske dramatizacije, negde veći a negde manji, uglavnom štete urednosti izvornika i proizvode nemalo logičkih, pripovednih ili tematskih nedoslednosti. Neki tragovi ovde nemaju smisla; pojedini krakovi radnje besmisleni su, prekratki, ili jeftino teatrični. Posledica ovoga je šokantna: detektivska priča A. Kristi ispada hiperglupa & nepovezana.

Glavni lik je: samouveren, kul, bogomdanog talenta i vatreno posvećen svom kreativnom radu; ali je i samodestruktivan, loš komunikator, emotivno nezreo i slep za druge. To ga čini izvanrednim umetnikom ali osobom štetnom po svoje bližnje. Ovo je premisa svakog biopica o svakom zabavljaču čijem usponu prisustvujemo tokom njihovih formativnih godina. Takve filmove posebnim ne čini ovaj ustaljeni obrazac, već kopanje ispod epidermisa: koji su to tačno đavoli koji gone Elvisa, Džonija Keša, Fredija Merkjurija, Vitni Hjuston, Reja Čarlsa? Sa kojim se strahovima suočavaju, koje im traume ne daju mira; šta je uzrokovalo da, pored planetarne popularnosti, privatno budu rasuti i povređeni?

Osim koncepta zajedničkog svim delima istog žanra, THE COMPLETE UNKOWN druge teme nema. Film je prepričavanje događaja iz dvadesetih godina života američkog muzičara Boba Dilana, za sada jedinog kantautora ovenčanog Nobelovom nagradom za književnost. Istraživanja njegovog lika nema; samo dramatizacija scena iz biografije. Kada su ti događaji dosadni — život ni za poznate nije drama po difoltu — umesto njih su izmišljeni melodramski zapleti koji su, kao i svaka melodrama, naoko emotivni a zapravo jeftini, dosadno teatralni i stoga bez utiska.

(Najdirljivije scene odvijaju se u jednom sporednom toku, kojim se priča pametno otvara i spretno zatvara, jer nema ničega u ostatku filma ni blizu toliko emotivnog i moćnog: Vudi Gatri, ostareli muzičar amerikanskog folka, nekada moćni aktivista, poput Njegoša već u legendi zahvaljući pesmama za koje narod misle da su narodne umesto njegove, star leži u bolnici u Nju Džerziju — daleko od Zapada, gradova, publike, festivala — gde polako vene od zlokobne neurodegenerativne bolesti. On više ne može ni da priča, a kamoli da svira i peva. Zglobovi su mu zgrčeni, a lepo lice krivo. Bolnička je nega za njega palijativna, a ne terapijska. Večeri provodi slušajući tihe pesme (bolnica je je li u pitanju) koje mu peva prijatelj Pit Siger, još jedan iz kanona američkog kaubojskog folka. U njegovu sobu ušeta dečak koji ga smatra idolom. Dečak se zove Bobi Dilan. Vudi njegovu novu muziku sluša bezizražajno, jer njegovi mišići više ne mogu ni da se osmehuju. Ali u očima se vidi ushićenje. Stari velemajstor na kraju upoznaje novog čuvara vatre. Vudi Gatri nikada neće napustiti tu bolničku sobu niti će ikada uzeti gitaru u ruke, ali postoji neko ko će njegovu muziku i nakon njega očuvati na ovom svetu. Bob Dilan od Vudija Gatrija dobija njegovu usnu harmoniku. Počinje film.)

Elem, Bob Dilan ovde je bezličan filmski lik. Timoti Šalame, koji Dilana igra, poput Dilana mumla, gleda ispod oka i ide neuredne kuštrave kose. Izuzev imitacije muzičarevih manira, Šalemeova pojava je tokom celog filma i dalje samouverena, previše sigurnog hoda i neprirodno dominantnog ophođenja — čak i u prvoj polovini filma, kada je Bob Dilan klinac iz provincija koji trbuhom za kruhom dolazi u veliki Njujork. Timoti Šaleme je veliki & vreo holivudski glumac, i svojom veličinom zrači uprkos tome što uloga možda ponekad zahteva skrušenost, zbunjenost, radoznalost ili skromnost. Time se Bob Dilan sa kraja filma — kada ga vidimo kao sveameričkog fenomena kojeg saleću na ulici — ne razlikuje od Dilana sa početka priče — odrpanog momka sa gitarom i fasciklom ručno pisanih pesama. U oba slučaja, Dilan je holivudska zvezda koja zanimljivim glasom govori replike druge, muzičke zvezde. Film o ničemu sa nikim u glavnoj ulozi.

Мартин Мекдона (Martin McDonagh) поклоник је дисонанце. Филмови су му смешни и тешки, приче жовијалне а насилне, јунаци живописни али мрачни до коске. Каже се да су Срби по менталитету слични Ирцима, а БАНШИЈЕ СА ИНИШЕРИНА (BANSHEES OF INISHERIN, 2022) могу бити прилог теорији. У матичној Британији, Мекдонине приче апокалиптичних & урнебесних заплета публику највише подсећају на његове узоре, Харолда Пинтера (IN BRUGES је и инспирисан Пинтеровом драмом ЛИФТ ЗА КУХИЊУ / THE DUMB WAITER) и Семјуела Бекета, али БАНШИЈЕ СА ИНИШЕРИНА нама могу снажно вући и на Душана Ковачевића, својим црним хумором и алегоријским линковањем са ширим историјским превратима, у овом случају са Ирским грађанским ратом вођеним почетком ХХ века, који се одвија у позадини филма.

Елем, дисонанца. Мекдона је од директора композиције филма, Картера Бервела (Carter Burwell; радио често са браћом Коен као и на ТРИ БИЛБОРДА ИСПРЕД ЕБИНГА У МИСУРИЈУ), тражио да се у саундтреку овог руралног, зеленог, питорескног, страшно ирсколиког ирског филма не појављује ирска народна музика. Филм тако отвара једно традиционално бугарско певање („Полегнала е Теодора“), а током приче се углавном чују класичне кантате. Лошија пак страна дисонанце, која ми је парала уши, јесу анахронизми у говору главних јунака; коришћење савремених термина и идиома у говору ирских сељака са краја света није ми се чинило као нарочито хип, већ трапаво.

Прича о јунацима БАНШИЈА СА ИНИШЕРИНА нема разрешења. Почиње се тако што један пријатељ (Брендан Глисон) каже другом пријатељу (Колину Фарелу) да не жели више да се дружи са њим, без дојмљивог разлога или објашњења. Иако током филма сазнајемо о весељачком но токсичном менталитету малог, инцестуозног места — потпуно недодирнутог чак и ратом који решава судбину нације — и нагађамо да старији пријатељ раскида познанство можда услед жалосног коктела биполарног поремећаја и страха од смрти, разрешења пред нама нема и ствари само ескалирају и ескалирају. Неспоразум између двојице глупавих мушкараца, у суштини добрих људи, постаје све ужаснији и нараста од грудвице снега у елементарну непогоду која руши куће и шуме, а онда дође завршна шпица.

Код Мекдониних филмова ми то смета у уживању до краја. За разлику од поменутих Бекета и Пинтера, Мекдонини јунаци заиста су живи, велики, емотивни, а не само апсурдистичке карикатуре, па ми тако увек засмета што за њих нема никаквог циља. То је техника писања која више одговара ненормалним заплетима прве двојице него трауматичним причама потоњег; Мекдонина своје јунаке, упркос њиховим истинитим повредама, смешта у неки комични лимб. Не говорим да ми је потребна катарза или поента — споменух скоро ЗАКОПАНОГ ЏИНА, где је крај отворен али ипак на интригантан начин заокружује емотивни пут јунака — а о чему говорим тачно не знам, јер свакако немам ни грама Мекдониног дара. Али не бих се жалио да идући пут Мекдони као партнер у писању улети супруга Фиби Волер-Бриџ (Phoebe Waller-Bridge), чији је FLEABAG исто црњак, исто апсурдан, истоветног уврнутог смисла за анксиозни хумор; али у FLEABAGU главну јунакињу упознајемо баш када је код ње све лоше ескалирало докле ескалирати може, и када је пред њом или опоравак или, симболички, ладан гроб самодеструктивности; серија прати њен ендгејм, а ендгејма код Мека никада нема, или га макар не видим.