Jutros sam pročitao da će se iznajmljivanje knjiga iz biblioteka — gradskih, univerzitetskih, naučnih, svejedno — uskoro naplaćivati petnaest dinara po komadu, to jest knjizi. Vest ide ovako (citat, Direktno.rs, 13avg24):

Odlukom Vlade Republike Srbije od januara 2025. godine svaka knjiga u bilo kojoj biblioteci u Srbiji koja se iznajmi na čitanje, moraće da se plati 15 dinara Organizaciji za ostvarivanje reprografskih prava. Ta odluka je objavljena u Službenom glasniku 50 od 7. juna ove godine. Iako se u bibliotekačkim krugovima vodi oštra polemika, odluka je doneta i mora se poštovati.

U objašnjenju zašto je tako navodi se da ova Organizacija za ostvarivanje reprografskih prava (OORP) ima prava na poslugu, po Zakonu o autorskim pravima i da je doneta tarifa koja je objavljena u Službenom glasniku, a prethodno je Zavod za intelektualnu svojinu Srbije doneo rešenje kojim se potvrdila tarifa OORP.

Kraj citata. Vest nije preneo nijedan drugi medij pa i dalje ne znam o čemu se tačno radi & kako će se taksa od petnaest dinara manifestovati — da li je plaćaju bibliteke? ili korisnici? kome idu pare od čitanja Stevana Sremca ili Svetlane Velmar Janković? hoće li članarine javnih biblioteka i univerzitetske školarine zbog ovoga porasti? hoće li deca, studenti i odrasli morati da nose kusur kada budu posećivali svoje biblioteke? Nadam se da sam nešto pogrešno shvatio, jer u suprotnom prisustvujemo anticivilizacijskom razbojništvu. Biblioteke i u njima zaposleni bibliotekari predstavnici su svetle ideje da su knjige sveopšte, dostupno i što je više moguće besplatno ljudsko pravo. Stvar je tu jasna i nikakvih kompromisa ne sme biti, pa ni u pravcu profita advokatsko-izdavačkih-pseudoknjiževnih konfederacija. Ako je grebanje bibliotečkih korisnika za nekog opravdan način namicanja novčanog prihoda, rekao bih da su promašili zanat i da književnost nije za njih.

Pratim slučaj poput kobre. Prisećam se ujedno i izvrsnog članka književnog istoričara, teoretičara, profesora i pisca Pavla Pavičića „Prijedlog za ukinuće hrvatske književnosti“ (2013, Časopis Forum; u celosti se može pročitati na mvinfo.hr).

 

Pre nekoliko dana osvanula je vest da će se narednog letnjeg semestra (školska 2023/24.) na Harvardu održati kurs o stvaralaštvu Tejlor Svift. Predmetni profesor na kursu „English 183ts: Taylor Swift and Her World“ biće prof. dr Stefani Bert (Stephanie Burt), čija polja akademskog interesovanja uključuju: savremenu i dvadesetovekovnu poeziju, stripove i grafičke novele, te intermedijalne i interdisciplinarne studije, odnosno proučavanje književnosti u kontekstu drugih umetnosti i disciplina. Predavanja će se odvijati ponedeljkom i sredom 12:00–13:15, a do sada ima već preko 300 prijavljenih polaznika.

Vest naravno zvuči kao sprdnja — zato su je uostalom i prenosili portali i redakcije koji se inače nikad ne bi bavili novostima o univerzitetskim kurikulumima — ali srećom sprdnja nije, kao što može potvrditi intervju prof. Bert za NYT i silabus predmeta okačen na sajtu Harvarda. Blago nama! Blago pre svega studentima jer predmet zvuči sjajno; ali blago i svima koji znamo da su studije književnosti seksi, i koji sad imamo nešto viralno za dokaz.

Metodologija kursa „Tejlor Svift i njen svet“ zasniva se na tri teorijska pristupa: intermedijalnom, komparativnom i kulturološkom. U načelu, studenti se ovde ne bave tumačenjem „tipičnih“ književnih tekstova poput romana ili poezije, već čitanjem Tejlorinih liriksa. To je ono „intermedijalno“, jer se kurs bavi literarnim elementima u dodiru sa, u ovom slučaju, muzikom, kompozicijom i izvedbom. Ovo je naravno glavni razlog zašto je od čitave stvari napravljen mem. I dalje je kod nekih izvan akademije (pa i unutar nje) prisutno uverenje da se studije humanistike trebaju baviti isključivo Horacijem, Dostojevskim, Crnjanskim i sličnim uzvišenim i pritom monomedijskim kanonskim radovima. Ništa protiv ove trojice, koje obožavam, ali božesačuvaj i daleko bilo! Književnost je veća a književna nauka iznimno šira od bavljenja samo klasikom, kanonom i strogo tekstualnim oblicima.

Da ne idem dalje od lokalnih primera: ove godine objavljena je knjiga Zlatomira Gajića ROK POETA MILAN MLADENOVIĆ (2023, Sl. glasnik), studija o poeziji grupe EKV; ovo delo je svoj život započelo kao master rad na Odseku za srpsku književnost @ FFUNS pod mentorstvom prof. dr Dragana Stanića, inače — namerno nejmdropujem & pozivam se na autoritet da bih isterao poentu — objavljivanog pesnika i predsednika Matice srpske. Trenutno i sam imam veliko zadovoljstvo da kao mentor pomažem u pisanju master rada o poeziji Slobodana Tišme u avangardnoj-njuvejv grupi Luna. A kada se već o neoavangardi govori: dobar deo poezije Judite Šalgo ili Vujice Rešina Tucića — izuzetne poezije inače! — faktički su scenska upustva za njihovo performativno izvođenje. Poezija ili liriksi? Tačan odgovor: nije toliko ni bitno, jer je sve to književnost, pa stoga i kvalifikovano za pažnju književne nauke i univerzitetskog programa. Isto važi i za stvaralaštvo, na primer, slovenačke transavangardne indastrijal grupe Lajbah, naročito u svetlu njihovog matičnog višeumetničkog pokreta „Neue Slowenische Kunst“, o kojem su pisani radovi i radovi i organizovane izložbe i izložbe. Možemo ovako do sutra.

Nisu čak ni ova književnoteorijska proučavanja „alternativnih“ tekstova, u ovom slučaju muzičkih liriksa, ograničena samo na studije savremene umetnosti. Na predmetima iz književnosti XVIII/XIX veka neizostavno će se pričati o tzv. građanskim pesmaricama: ličnim rukopisnim beležnicama koje su autori i autorke pre dva veka ispunjavali pesmama (kafanskim, narodnim, autorskim, pornografskim), zapisima, fragmentima, citatima, mislima, aforizmima, receptima, ventiliranjima, kalendarima, horoskopima i podsetnicima. Ovi literarni artefaktići, pisani od strane kako pesnika, tako i zanatlija i graničarskih vojnika, bili su, drugim rečima, prethodnica današnjih spomenara, Ask.fm-a i Tvitera; činjenica da u pitanju nisu ni u kom smislu standardno objavljivana književna dela, već intimne kupusare ispunjene svim i svačim, čini ih književnoj nauci ne odbojnim, već vulgarno privlačnim (ne mogu a da ovom prilikom ne spomenem GRAŽDANSKI EROTIKON, zbirku lascivnih zapisa u građanskim pesmaricama, uređen od strane Save Damjanova). A ako bismo otišli dalje i od klasicističke književnosti, na slične ne-književne književne tekstove naletali bismo u skoro svakoj epohi: od Marcijalovih urnebesnih epigrama do srednjevekovnih monaških zapisa, odnosno ličnih komentara (obično žalopojki i tračeva) monaha-prepisivača ispisanih na marginama rukopisa koje su revnosni, ali umorni i artritisom načeti pisatelji zaboravli da izbrišu pre predavanja konačne verzije nadređenima.

(Setih se, ali da ne nabrajam previše, i naših profesora koji se bave i alternativnim tekstovima i izučavanjem popularne kulture i tzv. niskim ili trivijalnim oblicima književnosti: Slobodana Vladušića, Vladislave Gordić Petković, Zorana Paunovića — koji u ovom trenutku drži kurs „Popularna kultura u angloameričkoj književnosti 20. veka“ na doktorskim studijama. Opet, možemo ovako do prekosutra. Jedna od lepih stvari moderne humanistike i društvenih nauka je to što se „razlike“ između „niske“ i „visoke“ kulture, književnosti i neknjiževnosti, visoke i niske proze i t. sl. prosto ne uvažavaju i smatraju relikvijama prošlog sveta. Nema hijerarhijskog rangiranja kulturnih i književnih proizvoda, već postoji Jedna Književnost i bezbroj njenih emanacija, od maksimalističkih romana preko video-gejm scenarija do AI generisanih eksperimenata.)

Ali hajdemo dalje. Kurs o Tejlor Svift je, dakle, intermedijalan i bavi se proučavanjem legitimnog polja književne umetnosti: pesama popularne muzike. Nije međutim sam ovaj kurs legitiman samo zato što se bavi jednim teorijskim aparatom. Poezija Tejlor Svift jeste, sama po sebi, dostojna književnog istraživanja, nezavisno od teorijskog pristupa. Tej Tej je autorka izvanredne pripovedne poezije; izuzetnog lirizma čiji raspon ide od kantri uzora pa do modernijeg neofolka ili samoironijom prožetih ispovednih tema. U danima nakon objavljivanja „Anti-Hero“, čitav FFUNS je brujao; o pesmi smo pričali na nekoliko časova, stihovi su se razmenjivali po Viber grupama, a na engleskom te na srpskom prepevu se čitala na prvom narednom Poetarijumu. Profesorka Bert je tako u program ukrstila i komparativistička tumačenja Sviftinih izvorišta i inspiracija, kao i dela senzibilitetom sličnih njenoj književno osvešćenoj poeziji. Među stvaraocima čije se ime i radovi spominju u rasporedu časova su: Doli Parton, međuratna američka spisateljica Vila Kater (Willa Cather), jedan od najznačajnijih afroameričkih autora Džejms Veldon Džonson (James Weldon Johnson), te romantičarski pesnici Vilijem Vordsvort i Semjuel Kolridž (kako profesorka kaže, „Work Without Hope“ je Kolridžova verzija Tejlorine „You’re On Your Own, Kid“).

Naposletku, budući da se sam lik Tejlor Svift — nekadašnje dečije a sadašnje svetske megazvezde — kao i njen scenski, medijski i društveni uticaj ne mogu razdvojiti od njenog stvaralaštva, kurs o njoj obrađivaće i interdisciplinarne kulturološke teme poput: celebrity kulture, fan kulture, razvojne psihologije (adolescentsko doba, odraslo doba) i emancipatorskog delovanja na kvir i uopšte marginalizovane društvene kulture. Od kulturoloških studija književnosti se na zapadu očigledno ne može pobeći; i iako lično nisam simpatetičan prema parazitluku kult-studija koje literaturu svode na odskočnu dasku za bavljenje sociološkim i ostalim ne-književnim temama, ovaj se harvardski kurs ipak drži dobrih osobenosti ovakvog pristupa — koji kada je izveden vešto, može vrlo kreativno osvetliti autora, delo ili umetničku epohu.

Književnost se širi i napreduje kao i svaka druga nauka. Književnosti same je sve više, i sve je raznorodnija, i književne teorije kao i književna prosveta održavaju korak — koliko mogu — sa lepim i zanimljivim stvarima koje se dešavaju na terenu. Posao akademije & nauke sličniji je pastirskom a ne kontrolorskom. Nije stvarno cilj, makar u mojoj ličnoj metafizici, povlačiti linije u pesku, već negovati i razumevati ono što je izniklo; bio to klasični italijanski spev u stancama ili akustični pesmičuljak o džemperima ili penjanju na drveće u Pensilvaniji. Sve je kul. Kada je zen učitelj Banzan na pijaci zamolio mesara da mu pokaže najbolje parče, mesar mu je odgovorio: „Svako parče ovde je najbolje, nema nijednog koje nije najbolje“; u tom trenutku Banzan se prosvetlio. Elem, kada je književna nauka dobra — tačnije, kada je dobar univerzitetski kurs — znanje stečeno razgovorom o jednoj temi prevazilazi uske okvire te teme. Tumačeći Tejlor Svift kroz izložene strategije čitanja, studenti ovog kursa neće samo bolje razumeti „1989“ već će, u zavisnosti od svojih naklonosti, ostvariti kvalitetnije uvide i u druga vredna književna dela ili društvene teme, sinergično ih povezujući u zajedničko neuronsko sazvežđe. Uostalom, sama prof. Bert je odredila da će se ispit polagati pisanjem dvaju seminarskih radova: jednog o Tejlor Svift, drugog o nekoj drugoj temi, autoru ili delu otvorenim na kursu. Kako je sama rekla: uprkos tome što je kurs o Tejlor Svift, predmet se ne može položiti čitanjem, tumačenjem i pisanjem isključivo o Tejlor Svift. Ovo je istina svake dobre nastave književnosti.