Kreativno pisanje

AI pastiri

Još malo o veštačkoj inteligenciji u stvaralaštvu. Holivudski scenaristi i glumci trenutno štrajkuju, između ostalog, protiv eksploatatorskog i neetičkog korišćenja AI u kreativnoj industriji. Scenaristi se bune zbog generativnih spisateljskih alata poput ChatGPT-a, Barda i Sudowritea, strahujući da će ovi programi za 0 dinara pisati filmove umesto pisaca i spisateljica kojima, budući da su od ljudskog mesa, dinari trebaju. Istovremeno, glumci iz istih razloga bune zbog AI kloniranja svojih glasova i likova. Zvučna i telesna emulacija ljudskih prilika uznapredovala je još impresivnijom brzinom nego pomenuti tekstualni botovi — nije mi život isti nakon što sam čuo kako Fredi Merjkuri peva NARUTOV opening „ブルーバード“ grupe Ikimonogakari, ili kako „Psiho“ umesto Prijovićke peva Karleuša.

Borba je poštena. Na stranu umetnička vrednost ili veština AI stvaralaštva, neko ovde želi da debelo profitira na grbači drugih.

Istovremeno sa štrajkom se velikani kreativne industrije otvoreno okreću veštačkoj inteligenciji. Nije u pitanju samo provokacija, već očigledno začetak dugoročne strategije; scenaristi i glumci se, naposletku, bune sa razlogom. Jučerašnji članak na Hollywood Reporteru („Studios Quietly Go on Hiring Spree for AI Specialist Jobs Amid Picket Line Anxiety“) otkriva kako Dizni, Soni, Netfliks, WB objavljuju sve više oglasa za poslove u vezi sa AI sadržajem. Neke od tih pozicija, poput Netfliksovog „AI Project Managera“, plaćaju i do milion dolara godišnje. Upravo to mi je to zasvrbelo uši — ne ogromna plata tih pozicija, već to što se nijedan otvoreni posao ne tiče pojedinačnog stvaralaštva ili dizajniranja, već menadžerisanja. Niko ovde ne traži Midjourney slikare, već upravljače i urednike.

Možda je tako nešto budućnost kolaboracije čovečanstva i AI: ne stvaranje, već priređivanje. Zamišljam primer u književnosti. Vi ste, recimo, izdavačka kuća Laguna, i između ostalog imate prava za objavljivanje dela Borislava Pekića. Poželite, možda, u jednom trenutku da objavite novi Pekićev roman. Činjenica da je čovek mrtav 30 godina srećom nije otežavajuća okolnost u ovom misaonom eksperimentu — samo potrpate svih dvadeset miliona stranica koje je Pekić napisao u skriptu, kako bi AI dobio aproksimaciju piščevog stila i kompozicije, i zadate prompt: „Pekićev SF roman sa astronautima, u svemiru, u budućnosti, sa elementima horora i antropološke kritike“.

Ali skripta nikada ne može biti savršena; ona će samo izbacivati različite varijacije teksta stvorenog pod zadatim uslovima, ali neće sama moći da oceni koja je umetnički najvrednija. Tu onda stupa AI urednici, pastiri AI teksta. To bi bili digitalni humanisti — sa izvanerdnim poznavanjem ne samo mašinskog učenja već i Pekićeve stilometrije i poetike — koji bi usmeravali skriptu, kao stado, kroz stotine varijacija i rewriteova, ka proizvodnji najbolje moguće inačice najnovijeg Pekićevog romana. LUČONOŠA WESTFALLEN: GOTSKI PUTOPIS, 2026, Laguna; pisac: Borislav Pekić; AI redaktor izdanja: […]. Ili kao naziv romana Orsona Skot Karda: govornik za mrtve? Urednik za mrtve — kojima je mašina rekreirala glas.

Kao koncept zvuči zanimljivo. Da li bi pak bilo umetnički vredno? Ili etičko? Ne znam! Kao što nas je učio Frankenštajn, tj. „moderni Prometej“, i kao što nas trenutno uči OPENHAJMER — rađen btw po knjizi po nimalo proizvoljnog imena AMERIČKI PROMETEJ — ako nešto možemo da uradimo, ne mora da znači da bi trebalo da uradimo. Ja lično bih, ali ja nemam samokontrole, naročito nakon što sam čuo AOI AOI ANOOO SORAAAA Fredija Merjkurija. Vredi stoga što, uz front oduševljenja veštačkom inteligencijom, postojati i front odbrane, makar dok neke stvari ne raščistimo.

Široka paleta starwarsštine

Gledajući ANDORA oduševljavam se iznova koliko su RATOVI ZVEZDA asimetričan setting — svaka se priča, bilo koje vrste i žanra, može strpati u Star Wars i izgledaće prirodno & u skladu sa logikom i štimungom sveta.

Fantazijski settinzi su hronotopi strogo određeni prostorom, vremenom, žanrom i — tonom. Kada bi neko pisao nove priče smeštene u Tolkinovu Srednju zemlju, zna se kako bi one morale izgledati. Morale bi to biti glomazne mitopoetske pripovesti, smeštene u fantazijski svet čiji je tehnološki razvoj najsličniji srednjem veku ili visokom bronzanom dobu; te priče morale bi još biti izvedene visokim stilom i sa obaveznom melahnolijom germanskih legendi i severnjačkih balada. Svako odstupanje od ovoga delovalo bi kao parodija, daleki omaž, dekonstrukcija ili naprosto zezancija. Slepstik komedija smeštena u svet GOSPODARA PRSTENOVA izgledala bi kao farsa. Smeštanje u neki drugačiji tehnološki kontekst, ili pripovedanje iz perspektive zloće poput Saurona — kao što je izvedeno u postmodernom eksperimentu POSLEDNJI PRSTONOSAC ruskog pisca Kirila Jeskova (Кирилл Еськов, ПОСЛЕДНИЙ КОЛЬЦЕНОСЕЦ, 1999) — izgledalo bi baš kao postmoderni eksperiment, a ne kao organska tolkinovština. Sve ovo važi za ogromnu većinu drugih, podjednako jednoobraznih settinga. Narnija uvek mora biti hrišćansko-bajkovita, inače nije Narnija; AUTOSTOPERSKI VODIČ mora biti parodična naučna fantastika; SLUŠKINJINA PRIČA mora biti potresna ženska distopija.

RATOVI ZVEZDA takvih ograničenja nemaju. Čudom i božanskim nadahnućem Džordža Lukasa, koji je ukrštanjem bajke, naučne fantastike, pop opere, zen filozofije, vojne epopeje, hrišćanske etike, samurajske imažerije i velemajstorskog vizuelnog dizajna napravio najukusniji Rejčelin english triffle na svetu — svaka je priča u Star Warsu moguća i svaki zaplet u Galaksiji izgleda starwarsično. SW može biti, poput prva tri filma, monomitski SF. A može biti i politička drama, kao u drugoj trilogiji. Mogu se RATOVI ZVEZDA temeljiti i na sopstvenoj teološkoj razgradnji, kao u KOTOR 2; mogu biti dečija komedija kao u TV crtaću EWOKS (1985); ili pak partizanski ratni film kao ROGUE ONE; ili vestern kao MANDALORIAN; ili kiberpankovska triler epika kao ANDOR; može SW biti čak i meditativna poezija, kao prvi Lukasovi nacrti o epizodama 7–9, u kojima se ostareli Luk Skajvoker podhvata introspektivnih preispitivanja prirode i etike Sile, te samog džedajskog poziva.

To je mislim najveća lepota i najveća neiskorišćena šansa RATOVA ZVEZDA kao settinga: svet je širok a ne koristi se koliko bi trebalo. SW može biti i komedija i tragedija, i šekspirovska drama i CGI tabačina, i filozofija i zezanje, i za decu i za odrasle, i SF i fantazija i vestern i kiberpank, i krvavo i ulickano, i elegantno hipermoderno i retrofuturistički. I uvek će te priče imati smisla u okviru sopstvenog sveta: svemirski ratnici-monasi sa laserskim mačevima mogu biti poveznica bilo kakvih tonaliteta, od kosmičke bajke do naturalističkog trilera.

Nema još mnogo settinga ovakvu asimetričnost i versatilnost — HARI POTER to pokušava, ali se priče iz Wizarding Worlda uvek svedu na borbu neke varijante Harija sa nekom varijantom Voldemora; Brendon Sanderson je svojim fantazijskim serijalom MISTBORN najdalje otišao u vođenju jedinstvenog settinga kroz različite tehnološke epohe, međutim same priče tih romana su i dalje klasične i međusobno slične YA/šonen/fantazijske storije — nema ih dakle mnogo, i RATOVI ZVEZDA su zato brend kraljevskog kvaliteta, uprkos opadajućem kvalitetu skorašnjih uradaka.

Journaling, Pomodoro & self care: Saveti za pisanje Dena Rusa Lorelaj Gilmor

Lep savet za kreativno stvaranje dolazi iz autobiografije Loren Grejam (Lauren Graham), to jest Lorelaj Gilmor (GILMORSICE su religija u našoj kući).

Radeći na svojoj knjizi (TALKING AS FAST AS I CAN, 2017, Virago), Lorelaj se mučila sa uobičajenim stvaralačkim patologijama: nije uspevala da održi pažnju & svaka misao ili posao bili su zanimljiviji ili „potrebniji“ od samog pisanja; pred praznom belom stranicom neispisanog dokumenta osećala je paralizu, a ne inspiraciju; a dedlajn za predaju rukopisa se sve više približavao, što je muke samo intenziviralo, a njen osećaj samopouzdanja i razinu mentalnog zdravlja srozavalo. Kada je, tokom nekog snimanja, jednom prijatelju izrekla onu uobičajenu samodestruktuvinu stvaralačku mantru — „Ma završiću ja to nekako, koliko god da se mučila“ — prijatelj joj je posavetovao da se za pomoć obrati Denu Rusu (Dan Roos), zajedničkom poznaniku.

Den Rus je holivudski scenarista poznat po erotskom trileru SINGLE WHITE FEMALE (1992) sa Bridžit Fondom, te tragediji MARLEY & ME (2008) sa Ovenom Vilsonom i Dženifer Aniston. Razlog zašto je Lorelajin prijatelj preporučio baš g. Rusa leži u tome što su njegovi saveti najsaosećajniji i prema samom piscu najuviđavniji koje sam ikada pročitao. Rusova taktika pisanja kombinuje Pomodoro tehniku (rad na tajmer, u malim odlomcima vremena, sa kratkim pauzama između sesija), journaling i nešto što i sam koristim, a što nazivam „kreativnom prokrastinacijom“: ako mi se jedan posao ne radi, umesto da ustanem od stola i upalim Fox Life, uzmem da radim neki drugi posao. Razlika je u tome što je, za razliku od moje, tehnika Dena Rusa manje autodestruktivna, pozitivnija po mentalno blagostanje i ne ispunjava autora samoprezirom zbog kojeg ovaj na kraju ipak završi pred visokokvalitetnim, zaraznim, divnim, neopterećujućim TV programom koji me ne osuđuje i u kojem je sve lepo. Elem, ovo je sažetak Rusovih smernica za razvijanje dobre kondicije u kreativnom poslu:

1) Kada sednemo da radimo, otvorimo dva fajla. Jedan je projekat na kojem radimo, drugi je naš dnevnik. Kada ne radimo na projektu, pišemo u dnevnik.

2) 24h pre samog posla odredimo sebi vreme koje ćemo provesti u radu. Den Rus preporučuje da tajmer podesimo na sat vremena. Okej je i pola sata. Petnaest minuta je takođe u redu. Ako se osećamo pod pritiskom ili anksiozno, zakazujemo sebi MANJE vremena. Bolje je raditi 5 minuta nego 0 minuta.

3) Za vreme tajmiranog rada, u redu je ne napisati ni jednu reč. Nekad će ići, nekad neće. Kada ne ide, pišimo u dnevnik. U dnevnik beležimo šta hoćemo: planove za druge projekte, možemo se žaliti na partnera, možemo ventilirati koliko mrzimo pisanje i ceo svet, itd.

4) Ako ne uspemo da ispunimo ceo tajmer koji smo odvojili za rad, sutra moramo zakazati MANJE vremena. Instinkt će nam biti da zakažemo više, jer ćemo imati osećaj da moramo nadoknaditi propušteno. Den Rus, sa kojim bih voleo da sam drugar, kaže ne. Postoji razlog zašto niste uspeli da ispunite ceo radni čas. Možda ste umorni, možda ste uznemireni, možda su vam misli negde drugde, možda obrađujete neki emotivni hepening, a možda ste tih dana prosto lenji i usporeni. I to je okej. Umesto da idemo protiv sebe i zamrzimo projekat — slušajmo sebe. I po psihološko blagostanje i projekat je bolje ako radimo svakog da na po malo, umesto u furioznim fazama overworka i potonjim depresivnim komiranjima. Cilj je biti dobar prema sebi, voleti svoj rad i, kako reče Dejvid Foster Volas u „Ovo je voda“, doživeti tridesetu ili pedesetu a da ne poželite da se upucate u glavu.

Нигде без свеске (Daniel Díaz. композитор)

I see my creative process as a two-part thing: there’s the idea and the actual creation process itself. My habit is to always keep „ideas“ in stock. I have a notebook (music notation paper) that I carry with me all the time and there’s also a folder on my PC with snippets of audio. So I try to keep a log of „ideas’ to be used as a spark for a creative process. Sometimes using an idea that’s 15+ years old (and I can’t quite recall where that came from) takes me to unexpected places. I guess this habbit made me avoid the „Blank Page Syndrome“ for ages…

Из: Junto Profile: Daniel Díaz

Да ли је Леонардо добро

(Сигмунд Фројд, ЈЕДНА УСПОМЕНА ИЗ ДЕТИЊСТВА ЛЕОНАРДА ДА ВИНЧИЈА. Одломци немају исти распоред у изворном тексту & овај низ је мој колаж.)

Спорост са којом је Леонардо радио била је пословична. ТАЈНУ ВЕЧЕРУ, у манастиру Санта Марија деле Грацие у Милану, после темељних претходних студија, сликао је три године. Један савременик, писац новела Матео Бандели (Matteo Bandelli), који је у то доба живео у манастиру као млад монах, прича да се Леонардо често већ у зору пењао на скелу, не испуштајући кичицу из руку све до сумрака, не помишљајући на јело и пиће. А онда би пролазили дани а он слику не би ни такнуо. Стајао би каткад сатима пред њом, задовољавајући се само тиме да је испитује у самом себи. Другом приликом, стизао би у манастир непосредно из дворишта миланског двора, у коме је за Франческа Сфорцу радио на кипу коњаника, само да би направио неколико потеза кичицом по неком лику, а затим би брзо одлазио. На портрету Мона Лизе, супруге Фирентинца Франческа дел Ђаконде, према Вазаријевим подацима, радио је четири године, а ипак га није довео до крајњег савршенства, чему је могла допринети и околност што слика није била испоручена, већ је остала код Леонарда, који ју је понео са собом у Француску.

***

Мучна борба са својим делом, коначно бекство пред њим и равнодушност према његовој даљој судбини јавиће се и код многих других уметника; али се овакво понашање испољило код Леонарда у највећој могућој мери. Едмондо Солми цитира изјаву једног од његових ученика: „Изгледало је да је сваки пут дрхтао када се спрема да слика, али никада није завршио ниједну ствар коју би почео (…) налазио је погрешке у оним стварима, које су другима изгледале као чуда“. Његове последње слике — LEDA, MADONA DI SANT’ONOFRIO, BAHUS и SAN GIOVANNI BATTISTA GIOVANE — остале су недовршене. Ломацо (Lomazzo), који је сачинио једну копију ТАЈНЕ ВЕЧЕРЕ, позвао се у једном сонету на познату Леонардову неспособност да до краја нешто наслика:

Протоген, који са својих слика није
никад подизао кичице,
Био је подобан божанском Винчију,
Чије дело такође никад није било довршено.

***

Од тренутка када га је пад владавине Лодовика Мора принудио да напусти Милано, место где је радио и где је му је био обезбеђен положај, и да води несталан живот, мање богат спољним успесима, све до последњег азила у Француској, вероватно је сјај његовог расположења све више бледео, а неке изненађујуће црте његовог бића јаче су долазиле до изражаја. Током година, његово интересовања се све више одваја од уметности и обраћа науци, што је допринело продубљивању јаза између његове личности и његових савременика. Све опите, на којима је он, по мишљењу тих савременика, само губио време, уместо да по поруџбинама марљиво слика и да се на тај начин богати, као што је то радио његов некадашњи ученик Перуђино (Perugino), они су сматрали настраном играријом или су чак подозревали да се он бави „црном магијом“. Ми га у овоме боље разумемо, јер из његових бележака сазнајемо којим се вештинама посвеђивао. У времену у коме је ауторитет Антике тек почео да замењује ауторитет цркве, он, као претеча и нимало недостојан такмац Бекона и Коперника, морао је нужно бити усамљен. Обдуцирајући лешеве коња и људи, градећи летелице, проучавајући исхрану биљака и њихове реакције на отрове, удаљавао се знатно од Аристотелових коментара и приближавао презреним алхемичарима, у чијим је лабораторијама, у ту неповољно време, експериментално истраживање једино налазило уточишта.

***

Није млади Леонардо да Винчи припадао ономе типу генијалних људи према чијој је спољашности природа била шкрта, људи који не придају никакав значај спољашњим формама живота и који се, болно натмурени, клоне сваког контакта са људима. Он је, напротив, био висок, равномерно израстао, савршено лепог лица и необичне телесне снаге, ведар и љубазан према свима; волео је лепоту у стварима које су га окруживале, носио радо раскошну одећу и ценио сваку префињеност у начину живота.

Дрво и лоша књига

Тонија Хогланда (Tony Hoagland), савременог америчког песника чијих је неколико књига код нас превео и уредио Ален Бешић (НЕМОЈ РЕЋИ НИКОМЕ; ИЗАБРАНА ПОЕЗИЈА; ПСИХОТАРАПЕУТ, БИВШИ СВЕШТЕНИК, ЛЕЧИ СТРАХ ОД БОГА), врло волим. Песме су му шармантне, смешне и мислене; нешто као стихови Томажа Шаламуна али са мање надреалног апсурда а више исповести. Уопштено су ми драги песници који кроз трохеј знају провући и фазон, а не само реторику и високи говор. Све је ово дисклејмер, јер ме Хогландова песма „Романса дрвета“ баш нервира. Ко још није помислио на овај сценарио? Једноставна идеја препричана је на две стране, понављајући изнова мисао која може бити компресована на ствар коју свако од нас у себи сто пута изговори на сајму књига: „Жали боже дрвета“. Глупи викенд романи су глупи, а дрвета су племенита и узвишена. Упркос Холандовој цаканости, ово ми је елитизам без поенте. Свако је дрво добро — али зашто је сваки љубић лош? Неко је са љубављу писао те књиге, а гомила их читалаца са љубављу чита. Песма ми је напросто антихогландовска; за једног опуштеног и живог писца ми је много, упркос разиграној мисли, хладна и искључива.

Врло ми је одбојна несимпатија према тзв. тривијалној књижевности која је овде уздигнута на ступањ апокалитички, јер лоше књиге нису само лоша проза, оне буквално убијају дрвеће. О папиру кад већ причамо, савремени амерички романописац Дон Делило (Don DeLillo), „модерни класик“ како би рекли блурбови, сам је убио барем шумарак или два. Прва рука његовог романа ВАГА (LIBRA, 1988, Viking Press) заузима десет кутија. Још од романа THE NAMES (1982, Alfred A. Knopf), Делило пише тако што на папиру откуца само један пасус. Једна страница, један параграф, макар имао и три ретка. Ово му је, по сопственом признању, омогућавало да јасније види скупину реченица, и да лакше осети ритам језика; довољан је био један слог мањка или вишка па да све пропадне. Ево правог екокритичког проблема: штета је трошити дрвеће на смеће од књижевности, али да ли вреди сећи стабла преко мере да би се нахранила велемајсторска уметност?

Креативно писање у књижевној науци & академској пракси (Приступно предавање нов2021)

Данас ћу говорити о креативном писању у књижевној теорији и академској пракси.

Да још мало допуним ову тему која је исказана у самом наслову овог предавања, данас ћу говорити и о месту књижевне теорије УНУТАР поља креативног писања; и не само месту књижевне теорије, већ и књижевне историје и књижевне критике; а под „академском праксом“ нећу само говорити о настави Креативног писања, пре свега Креативног писања прозе и интерактивне фикције, на Одсеку за српску књижевност ФФУНС већ и о различитим облицима наставе овог поља на другим универзитетима и унутар других студијских програма.

Циљ ми је укажем на то колико област Креативног писања, која је све популарнија, разгранатија и научно утемељенија, колико дакле може имати повољних ефеката и у књижевној науци, а не само као дисциплина намењена обуци нових писаца.

Започео бих личним примером.

Не мислим притом на моје сада већ скоро деценијско ангажовање на курсевима Креативног писања професора Саве Дамјанова, већ на моје искуство као полазника овог курса, пре скоро тачно десет година.

Многи студенти, није тајна, уписују студије српске књижевности због, између осталог, жеље да постану писци или песници.

Нисам ни ја био другачији.

Наставите читање →

Critical Attrition

„Glavni problem sa književnim prikazima nije što su kritičari bliski sa autorima i što su stoga upleteni u sivu ekonomiju prijateljskih obligacija i ja-tebi-ti-meni trgovine uslugama. Problem nije ni u tome što su prikazi suviše pozitivni ili suviše zlobni, predugački ili prekratki, previše prepričavački ili previše teorijski. Glavni problem je što je savremena američka književna kritika pre svega audicija — za neki drugi posao, za neku drugu mogućnost, za neku drugu poziciju u rudniku kontenta, poželjno sa boljim alatima, više svetla i boljom platom. Književna kritika se ne računa u naučne bodove potrebne za akademsko napredovanje; u najboljem slučaju može se smatrati nekom vrstom javne službe. Ako običan čitalac, čitajući prikaze, kritike i blurbove pomisli da oni nisu pisani za njega, biće potpuno u pravu.“

Фантомске референце

Случајеви фантомских референци, аветињских података или умишљених читања показују колико се писање научног рада, и поред строгих и промишљених оквира научног поступка, и даље одвија на погону арканских слојева маште. У позадини посвећеног истраживања, уредног навођења референци, исписивања и уређивања картица (физичких или цифрованих) и поштовања МЛА стила фуснота, писање научног истраживања је у нуклеарној својој суштини ирационалан, лудистичко-креативан процес у којем импулсивне фикс-идеје имају — поред радних навика, дисциплине, уредности, поштовања научног интегритета, те редовног хидрирања и фискултуре — главну улогу, као и у писању прозе или поезије.

Наставите читање →

Допамински пост

Аутор чланка, психијатарка и професорка медицине зависности на Стенфорду, описује једног свог клијента: младић у раним двадесетим, пати од онеспособљавајуће анксиозности и депресије; напустио је колеџ и сада живи са родитељима; повремено размишља о самоубиству; дане и ноћи, у низу, проводи играјући видео игре.

На први поглед, наставља ауторка чланка др Ана Лембке, типичан случај анксиозности и депресије. Ипак, овај пацијент оличава нови сој познатих патолошких стања страха, несигурности, претње и туге. Све више анксиозних и депресивних особа су здрави млади људи, из брижних породица, и стабилних приватних живота: њихове чувствене и менталне муке нису узроковане емотивним траумама, социјалном дислокацијом или сиромаштвом.

Наставите читање →