Још мало о мојој омиљеној теми, воајерисању туђих брзина читања. Овај пут је реч о Умберту Еку, који је своје читалачке распореде пописао у чланку „Како утрошити време“. Овај текстић је изашао у његовом ИЗ МИНИМАЛНОГ ДНЕВНИКА (1996, Народна књига / Алфа) — не питајте где се овај чланак налази у новом, Вулкановом реиздању у два тома, јер те књиге врло мрзим, ево зашто: збирка ситних, разноликих и разбацаних записа може се објавити у две одвојене књиге, тврдих корица, са фонтом 38, а без садржаја, само ако није видела уредника — у МИНИМАЛНОМ ДНЕВНИКУ, дакле, што је за оне који нису читали нешто најприближније Ековом Твитеру или блогу. Књижуљак је, поред новинских чланака на књижевнопопуларне теме које је Еко повремено писао, испуњен необавезним мислима, фазонима, зезањима, креативним играма и осталим жврљотинама које је Еко писао у сврху менталне вежбе или прекраћујући тренутке доколице Нпр. омиљена ми је напомена уз текст „Наставни план за Факултет компаративне ирелевантности“, иначе списак немогућих предемта попут „Савремена сумерска књижевност“, која гласи: „Настало седамдесетих година за време једне дуге седнице Савета факултета…“.

Елем Еко и читање. Полазна тачка чланка „Како утрошити време“ јесте да је Умберту Еку прекипело да га сваки час смарају за говоре на књижевним вечерима, промоцијама, симпозијумима и т. сл. и да му не верују када човек каже да просто нема времена. Е кад не верујете, каже Еко, ево детаљног пописа свих 8760 радних сати које имам током године. Прескачем све осим напомена о томе колико дуго времена одваја за читање:

— Дипломски радови: 3 минута по страници (3 m/p), дакле 20 страница по сату (20 p/h).
— Семинарски радови: 5 минута по страници (5 m/p).
— Радови за семиотички часопис који уређује: 10 m/p (укључује и коректуру).
— Преводи сопствених текстова, које такође уређује: 20 m/p (укључује и разговоре са преводиоцима).
— Читање за душу: 5 m/p, што значи да је Еко годишње читао 13 књига просечне дужине од 300 страна.

Још једна победа за спораће.

На ss је прво поглавље ЛЕПОТЕ МУЖА Ен Карсон (2015, КЦНС, прев. Бојана Вујин; Anne Carson, THE BEAUTY OF THE HUSBAND: A FICTIONAL ESSAY IN 29 TANGOS, 2001), за ову песникињу карактеристично заводљиве мешавине поезије, прозе, дневника, мемоара, есеја, блога, превода, фрагмената, еротике, филозофије, уметничке критике и емотивне интроспекције. Дело истражује, не знамо у којој мери, несрећни ток & свршетак Карсонкиног првог брака. О стварном идентитету „лепог мужа“ нам не говори ништа ни текст, ни ауторкина биографија, ни копање по мрежи.

Вирџинија Вулф је пре сто година рекла да се жена може бавити уметничким стварањем само ако има сопствену собу и сопствени новац. (Ово важи за уметнике оба пола; и објашњава зашто ауторки, списатељица и песникиња готово да није било до неког краја XIX века. Ако немате аутономног простора за рад, макар био кухињски сто као у случају Муракамија, и аутономије финансијске, макар била сића од фриленсовања као код Достојевског, онда немате ни аутономију никакву, па стога ни могућности да свој глас ставите на папир.) Данас бих можда додао и трећи услов, важан за одређену врсту интимистичке књижевности: сакривање.

О стварном браку описаном у ЛЕПОТИ МУЖ знамо фикцијски, a стварносне чињенице песникиња никада није одавала. Елени Феранте, кроз чије романе тренутно идем, још једном аутору чије су књиге крварења из правог живота, ни не знамо идентитет. Када је пре пет година један италијански новинар дошао до могућег разрешења њеног реалног лика, на главу му се сручила сила критичара и других писаца који су осудили такво таблоидно роварење: анонимност Елене Феранте није тек маркетабилни гимик попут Дафт Панкових шлемоноша, већ средишњи услов за стварање њене болно — за „Елену“ бих рекао у доброј мери дословно болно — искрене прозе о односима са родитељима, партнерима, децом. У њеном случају, као и у случају Ен Карсон, благословени смо као читаоци што имамо увид у нечији дубоко приватни journaling који је уједно и врхунско, универзално блиско уметничко дело.

Шта бих о „Елени“ рекао да знам ко је тачно то ко у својим књигама говори да понекад не може да поднесе своју децу, да малтене презире своје „сељачке“, неартикулисане и за њу затуцане напуљске, јужњачке родитеље, да често машта (или је то и остварила) да, упркос релативно удобном животу, просто напусти мужа и малу децу, без трага, опроштаја и објашњења? Колико бих желео, из патолошке радозналости, да неки Свет Плус направи интервју са првим мужем Ен Карсон — да чујем ето и његову страну сочне приче? Сакривање сопственог живота у таквој врсти фикције, у доба суперповезаности, пружа још једну аутономију стварања поред сопствене собе и сопственог новца. Хватам самог себе како, уместо да се препустим „Елениној“ прози, покушавам да из трагова у њеним романима реконструишем њену стварну личност, што је сасвим таблоидна врста занимања за дело, иста она због које се песме Тејлор Свифт черече аутобиографским close reading-om после сваког новог сингла. Анонимност пружа  у том случају вредан мехур сигурности. Без сакривања, верујем да би савремени интимистички писци редовно доживљавали судбину словеначког аутора Алеша Чара, који је поделио на једном од претходних Ноћи књижевности, а поводом сјајног романа О ПОДНОШЉИВОСТИ (2015, VBZ, прев. Ана Ристовић; О ZNOSNOSTI, 2011), да због овог дела и у њему изнетих мрачних породичних сторија, пола уже и шире фамилије више не прича са њим.

Причао сам пре извесног времена о мукама приређивања & штампања песника чије дужине стихова превазилазе оно што сматрамо нормалном ширином странице. Сви волимо слободан стих, али уверен сам да су ренесансни штампари сонетних књига живели, у односу на данашње литерарне преламаче, лепшим животима лишених кортизолског предозирања. Сабрано песништво авангардисте Рада Драинца на пример, чијих се линија стихова не би постидели ни познати манијаци за дугим реченицама попут Мана, Пекића или Џојса, штампано је у квадратастим књигама на којима се може рендати кулен или које се могу стављати у војничке ранце током маршева оптерећења. Исте смо проблеме имали током приређивања изабраних дела наших зенитиста — видимо се btw на Сајму књига — када у неким случајевима ни фонт 7 није помагао да песме Љубомира Мицића изгледају како је ауторов ум то замислио пре сто година. А јуче ми се на идентичне муке са померањем дугог слога жалила
@sne.odlomova, чија изврсна нова збирка ускоро излази у издању Агоре; објављивање књиге је искуство које је лепо само у сећању и филмовима, у стварности су то праве муке порођајне.

Што дуже причам са Снежаном, вероватноћа да ће разговор у потпуности скренути ка поезији Ен Карсон приближава се 1. Понет, дакле, разговором и Снежиним цаклећим очима кад год се дотакнемо ЛЕПОТЕ МУЖА и т. сл., једна од књига коју сам данас пребацио на читач — добар дан, ја сам Милош и имам проблем са хордовањем књига — била је MEN IN THE OFF HOURS (2000, Alfred A. Knopf), Карсонина химерична збирка прозе, поезије, есеја, записа, превода и интервјуа. Пошто Карсонки такође нису страни стихови који као да су писани на блоку број пет, ова напомена (пик рилејтед) стоји на почетку издања. Сви наравно знамо да се на читачима могу минцати величине и врсте фонта; у овом случају ми је међутим било лепо било што се приређивач сетио да скрене пажњу читаоцу да је, са екраном у рукама, сада он сам преламач, и да је на њему да књига изгледа што верније замисли песникиње. Папирни се штампари пак и даље морају, као ковачи, борити са материјалом песме.

Епиграф на слици је почетак романа BONES & ALL (2016), по којем је снимљен филм који само што није. У навали примамљивих филмских адаптација књижевних дела која предстоји у наредним месецима (THE WHALE, BLONDE, БЕЛИ ШУМ), мој је фаворит из сенке управо СА СВЕ КОСТИМА, који је попут БЕЛОГ ШУМА такође пре неколико недеља дебитовао на Венецијанском фестивалу. Филм има педигре: режира Лука Гвадањино (Luca Guadagnino), који је радио ЗОВИ МЕ СВОЈИМ ИМЕНОМ (2017) и нову СУСПИРИЈУ (2018); сценарио потписује наш Американац Дејвид Кајганић (David Kajganich) који је радио, уз поменуту СУСПИРИЈУ, и серију ТHE TERROR (2018); а главну мушку улогу има Тимоти Шаламе.

Али није ме филму привукла постава, већ изворни материјал. BONES & ALL је снимљен, дакле, по истоименом роману мало познате млађе америчке ауторке Камил ДеАнгелис (Camille DeAngelis) и говори о збуњеним и заљубљеним тинејџерским људождерима. Чек шта?

Преписујем неки званични блурб јер ову причу није потребно додатно мустрати: „Марен Јирли не само да слама срца — она их прождире. Откад је била беба, Марен је имала нешто што можемо назвати ‘проблемом’ са блискошћу. Кад год је некоме сувише стало до ње, Марен не може да се обузда да их не поједе. Напуштена од своје мајке када јој је било 16, Марен креће у потрагу за оцем којег никада није упознала, али на путу налази више него што је тражила. Суочена по први пут са љубављу, другим људождерима, па и непријатељима, Марен схвата да не трага само за својим оцем, већ за самом собом. Право је питање: да ли ће јој се свидети девојка коју пронађе?“.

BONES & ALL je хорор-љубавна прича о канибализму & ударена алегорија о интимности, збуњености и неснађености, и изгледа као пун погодак за људе који су за ову адаптацију задужени. Роман сам узео у руке пре неколико дана. Нисам још отишао даље овог изузетног епиграфа на првој страни; медитирам о њему сваки пут кад узмем епуб у руке.

 

Четристо година пре него што је Пјер Бајар написао најбољу књигу свих времена, КАКО ДА ГОВОРИМО О КЊИГАМА КОЈЕ НИСМО ПРОЧИТАЛИ (2009, Службени гланик; Pierre Bayard, COMMENT PARLER DES LIVRES QUE L’ON N’A PAS LUS?, 2007, Les Éditions de minuit), Френсис Бекон је у својим ЕСЕЈИМА (Francis Bacon, ESSAYS, 1597) такође говорио о вештини нечитања. Читање је, слаже се Бекон, супер, али не треба претеривати, а неке књиге се ни не исплати читати па је боље да просто саватате неког да вам их преприча. Један од највећих учењака свог времена знао је приоритете. Ево погледа на његов есеј „O учењу из књига“ („Of Studies“):

Читање служи за уживање, за украс и за оспособљавање. [Aли] Трошити и сувише времена у читању је дангуба; превише се показивати учен ради кићења је извештаченост; своје судове увек и у целини образовати по калупу књижевном ћуд је схоластика.

Хвала Бекону у име свих филолога; не дешава се сваки дан да те пола миленијума мртав филозоф назива штребером. Ипак, поред вербалног напаствовања, Бекон даје и конструктивне савете за здравији однос према не само читању, већ и самообразовању и самоунапређењу. Бекон, осим штребера, није волео ни паметњаковиће, јер образовање је право када долази из унутрашње жеље за знањем, а не тежње да будемо занимљиви у друштву или доминантни у разговору:

Не читајте да бисте противсловили и оповргавали нити да бисте веровали и примали за готово; нити да бисте нашли приче и разговора; већ да мерите и расуђујете.

А ево и праве теорије нечитања:

Неке књиге треба тек окусити, друге прогутати, а тек понеку сажвакати и сварити; то јест, неке треба читати само делимице; друге читати, али не пажљиво; а тек мали број ваља читати у целини, вредно и марљиво. Неке књиге, исто тако, могу се читати препричане и у изводима; али то се може дозволити само кад су у питању мање важни делови или књиге простије врсте; иначе, дестилисане књиге, као и дестилисана вода, неукусне су и бљутаве.

Бекон је предвидео не само Бајара, већ и екосистем сајтова и апликација које нуде литерарарне сажетке, тумачења, коментаре или конфлацију најчешће хајлајтованих реченица Киндлових корисника. Наравно — уз меру. У реду је скокнути до Википедије или lektire.rs да се подсетимо имена неког лика (полазници Словеначке књижевности ово нарочито знају). Базирати пак целокупно своје „читање“ дела на овим крш-библиотекама је, било да сте књижевник или нормалан читалац, не само контрапродуктивно већ и штетно. Никога није брига за зарезе, у глави или некој платформи, који означавају прочитане књиге или погледане филмове. Важно је шта сте читањем из њих сами повукли, шта се за вас и само вас залепило, шта вас је наљутило а шта сте интернализовали, и шта од тога мислите да је лепо поделити са другим живим бићем. Ако нас књиге могу одређивати, одређују нас оне које смо прочитали више пута, и оне са којима смо обострано причали; сам квантитет прочитаних дела је безначајан.

Гледе тога, Бекон је био заговорник читања са оловком. Битније од тога шта читате је КАКО читате; неко читајући ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ неће активирати ни пола неурона, док ће некоме флајер о попусту на дечију обућу изазвати епифанију. Не могу стога да довољно препоручим, а колега Бекон — помирили смо се — се слаже: читање уз подвлачење, цртуцкање и записивање је неизоставно за добру ретенцију прочитаног. Читање набрзака, ако вас текст заиста занима, бемислено је; као да у теретани вежбате тако да вам покрет буде лакши, а не како би мишић заиста требало да буде оптерећен. Уколико нисте хиперинтелигентни монах савршеног памћења, чију медитативну концентрацију снаге челика не могу пореметити ни олуја, елементи, комарци, усисивачи и вечно онлајн телефони, инвестирајте у графитну оловку & мали дневник читања, синапсе ће вам бити захвалне.

Читање испуњава ум човека; разговор о прочитаном чини га спремним; бележење прочитаног чини га тачним; па зато, ако човек мало бележи, он мора да има јако памћење; ако мало разговара, он мора да има хитар дух; а ако мало чита, он мора да има много лукавства да би изгледало да зна оно што не зна.

Месец дана од подношења захтева, аутоматски сервис Принстоновог онлајн репозиторијума ми је одобрио приступ скену дипломског рада Дејвида Духовног & проследио ми га право у спам фолдер. Срећом, редовно проверавање спама је прва ствар коју научите када имате .еdu мејл домен (бројеви индекса, регистарске ознаке пројеката и окултни називи семинарских радова лако збуне gmailove алгоритме, на којима оперише наш ffuns мејл). Сада имам ПДФ који ћу да украдем, окачим на своју МЕГУ и учиним доступним преко линка. Академску пиратерију ми из срца није егзорцирао ни проф. др Гојко Тешић, тако да Принстоновим библиотекарима поручујем: хвала & збогом жохари.

Линк: https://mega.nz/file/HVAWxRZS#5UUV18qyCtGKB50W1RlCowHAoJbQF9oWsfCeJWwBrhc

Čarli, protagonista drame THE WHALE (2012) po kojoj je upravo snimljen film u režiji Darona Aronofskog & sa Brendanom Frejžerom u glavnoj ulozi, ima 270 kilograma i ne izlazi iz kuće; teško odlazi i do toaleta ili spavaće sobe. Dane provodi držeći dopunsku nastavu iz engleske književnosti preko Zuma. Kameru ne pali. Blizu trista kila Čarli ima zbog hroničnog i samodestruktivnog prejedanja koje je počelo kada mu je, nekoliko godina ranije, preminuo momak, nekadašnji njegov student, zbog kojeg je pre više od decenije napustio suprugu i dvogodišnju ćerku. Drama prati njegove verovatno poslednje dane života, budući da su mu srce i unutrašnji organi kolabirani, i njegov pokušaj da, koliko može, ispravi rane koje misli da je naneo drugima, u neizrečenoj nameri da oprosti samom sebi.

Ostali likovi su: zbunjeni mormonski misionar; Čarlijeva najbolja drugarica što ga, kao medicinska sestra, koliko-toliko održava u životu, istovremeno ga međutim snabdevajući i brzom hranom; te Čarlijeva sedamnaestogodišnja ćerka ispunjena tinejdžerskim angstom, o kojem svedoči njen hejt-blog zbog kojeg zaradila školsku stipendiju zbog kiber-napastvovanja. Deluje sve ovo kao farsa — drama uostalom počinje komičnim čitanjem kriminalnih seminarskih radova, a zatim i Čarlijevim infarktom tokom gledanja gej pornića — ali nije; sat i pedeset minuta duga drama Semjuela Hantera (Samuel D. Hunter) meni je bila topla, kamerna priča o novim prilikama i ispravkama.

Čarli je lik koji ostaje na pameti, ne samo zato što ga je fizički teško izbaciti iz vidnog polja, budući da veličinom jede scenu i svaki kadar. Leži mi nedeljama u glavi ne samo njegova pojava, već sudbina, misli, neiskvarenost, hostilna dobrota prema drugima, prema onima koje je povredio i koje misli da je povredio, zbog čega sebe kažnjava i ubija obrok po obrok. Neko bi se možda bunio kada bih fizički odbojnog čoveka koji se samoubija proždrljivošću usled smrti svog ljubavnika, zbog kojeg je napustio ženu i mladu ćerku, i koji život sebi dodatno krati Pornhabom, nazvao hristolikim, ali šta da se radi kada jeste. Taj je čovek malo i tužno svetlo u svetiću svojih poznanika i porodice. Brendon Frejžer je odličan za Čarlija, i nadam se da će obradovati gledaoce svojom predstavom; ne bi, mislim, mnogo glumaca u liku ogavno gojaznog pustinjaka (citiram izvorni tekst) bez trunke dvoznačnosti demonstrirali njegovu brižnost, empatiju, zbunjenost i dobrotu.

Za Aronofskog pak ne znam. KIT je kamerna priča i scena je ovde još sitnija i sažetija od one u MAJKO! (odvija se radnja u celosti u Čarlijevoj dnevnoj sobi), i izuzev same Čarlijeve pojave, nema ovde podloge za grotesku, stres, emotivni horor i starozavetnu teskobu u kojima Aronofski inače pliva. Uprkos okidačkim temama poput suicida, napuštanja, besa i delikvencije, priča je neobično šarmantna i egzaltirana i u pamet mi dolazi poredba sa DOBRIM VILOM HANTINGOM, gde se o zlostavljanju i alijenaciji takođe pričalo tako da se, do kraja, osećate ispunjeno ili makar katartično, umesto da dobijete poriv da legnete na prugu ili gledate u reku, kao što je slušaj sa npr. REKVIJEVOM ZA SAN. Semjuel Hanter, pisac KITA (koji je dve godine nakon ove drame dobio Mekarturovu stipendiju), koristi doduše disonantne dramske specijalne efekte srodne Aronofskom, ne samo vizuelne (debelo odelo za Čarlijevog glumca) već i auditivne: prema scenskim upustvima, između scena se čuju nedijegetski zvuci talasa, koji sa svakom narednom pauzom postaju sve glasniji i nemirniji, a u nekoliko prilika se preko razglasa puštaju i preko scenskog dijaloga. Nadam se da D. A. neće preterati.

Kao nekome ko se u dramu razume samo kada je čita, intimno mi je drago & zabavno što je KIT vrlo literarizovano štivo. Naslov dela nije samo uvredljiva aluzija na Čarlijevu veličinu, već se u delu otvoreno flertuje sa elementima Melvilovog MOBI DIKA, kao i sa biblijskom legendom o Joni. U jednom tekstualnom, književnom činu leži i srce ove drame, ali o tome ne mogu da pričam. U mom Vordsvortovom izdanju MOBY-DICKA stoji, neposredno pre predgovora, generalna napomena svih izdanja iste edicije: da se čitaocima savetuje da prvo pročitaju delo, pa tek onda Introduction, jer je „zadovoljstvo čitanja neodvojivo od iznenađenja, tajni i otkrića koje priča donosi“. Lepše će biti kada se to o čemu bih pričao vidi/čuje bez najave, a zaista jeste lepo i dobro. Da ne govorim o spoznanju drugog, PRAVOG glavnog lika ovog dela.

 

На Читалачком клубу ГБНС смо 24авг2022, у дворишту Библиотеке на Штранду, говорили о роману SEMPER IDEM Ђорђа Лебовића, упечатљивог дела по много чему: у питању је кандидат за нови Велики Српски Роман (још се о томе већа), нови додатак богатој јеврејској традицији српске књижевности (Киш, Давид, Албахари…), документарна хроника са неочекиваним упливима паранормалног и магијског реализма, те књига која је Библиотеци вечито на резервацији и која годинама популарност стиче не рекламном кампањом, већ препоручивањем од уста до уста. Као и увек, ЧК је причy одвео далеко од самог дела, тако да се разговор водио не само о тексту, већ и о етици, моралности, мржњи, историји, Холокаусту. Тешке теме, али леп и за мене прочишћујућ разговор. SEMPER IDEM је тежак али топао роман, и та му је идиосинкразија и намакла толико органских читалаца.

Споменута дела током разговора (везе и препоруке):
Данило Киш, БАШТА, ПЕПЕО // РАНИ ЈАДИ
Филип Давид, Давид Албахари (разно)
Бруно Шулц, ПРОДАВНИЦЕ ЦИМЕТОВЕ БОЈЕ
Ђорђе Лебовић, АНЂЕЛИ НЕЋЕ СИЋИ СА НЕБЕСА
Роберт Харис, ОТАЏБИНА
Виктор Франкл, ЗАШТО СЕ НИСТЕ УБИЛИ
Борислав Пекић, КАКО УПОКОЈИТИ ВАМПИРА