O knjigama

Градски аутобус на Салајци & други психогеографски експерименти

У најдражем понављајућем сну који сам као дете имао, возим се плавим градским аутобусом уличицама Салајке & излазим на станици која је одмах испред моје куће. Појма нисам имао зашто ме је слика градског саобраћаја & праве станице пред кућом на пустим салајачким сеоским уличицама толико радовала док нисам пре неколико година наишао на појам психогеографије: идеје о психоемотивним реакцијама на градски простор, зграде и објекте. Појам је потекао из текстова ситуационоиста, француских политичко-уметничких неоавангардиста са средине ХХ века. Испаде да и други уживају у немогућима комбинаторикама & манипулацијама урбаног простора, јер се осим ситуациониста и мене психогеографијом бави и леп број савремених социолога, архитеката, културолога и мемоариста.

Ево неколико изворних психогеографских „експеримената“ или „перформанаса“ који су ме највише подсетили на мој сан, изложених у ситуационистичком гласилу ПОТЛАЧ (POTLATCH) у тексту „Пројекти за рационално улепшавање града Париза“ (#23):

— Отворити метро ноћу, пошто возови престају да саобраћају. Његове ходнике и пероне оставити у полумраку, осветливши их само слабим, трепћућим светлима.

— Омогућити шетњу по крововима Париза, преправком пожарних степеница и изградњом пасарела тамо где је то потребно.

— Поставити прекидаче на све уличне светиљке. Осветљење треба да буде под јавном контролом.

— Сваком треба омогућити слободан приступ затворима. Затворе увести у списак туристичких дестинација, при чему се не би смела правити никаква разлика између посетилаца и затвореника. Да би се у живот унело мало хумора, посетиоцима би требало омогућити да на лутрији, чији би се бројеви извлачили једном месечно, буду осуђени на праву затворску казну. То би привукло оне кретене који жуде за незанимљивим ризицима; данашње спелеологе, на пример, као и све оне чија се потреба за игром задовољава бедним имитацијама.

— Повремено мењати споменике; мењати им облик, дизајн и место.

— Ноћне посете кућама предвиђеним за рушење.

— Један пријатељ ми је недавно испричао да је прокрстарио читаву облат Харц у Немачкој испомажући се планом града Лондона и слепо се придржавајући ознака на њему.

(Из: часопис ГРАДАЦ, бр. 164-165-166, година 35, 2008, темат „Ситуационистичка интернационала“)

Да ли је Леонардо добро

(Сигмунд Фројд, ЈЕДНА УСПОМЕНА ИЗ ДЕТИЊСТВА ЛЕОНАРДА ДА ВИНЧИЈА. Одломци немају исти распоред у изворном тексту & овај низ је мој колаж.)

Спорост са којом је Леонардо радио била је пословична. ТАЈНУ ВЕЧЕРУ, у манастиру Санта Марија деле Грацие у Милану, после темељних претходних студија, сликао је три године. Један савременик, писац новела Матео Бандели (Matteo Bandelli), који је у то доба живео у манастиру као млад монах, прича да се Леонардо често већ у зору пењао на скелу, не испуштајући кичицу из руку све до сумрака, не помишљајући на јело и пиће. А онда би пролазили дани а он слику не би ни такнуо. Стајао би каткад сатима пред њом, задовољавајући се само тиме да је испитује у самом себи. Другом приликом, стизао би у манастир непосредно из дворишта миланског двора, у коме је за Франческа Сфорцу радио на кипу коњаника, само да би направио неколико потеза кичицом по неком лику, а затим би брзо одлазио. На портрету Мона Лизе, супруге Фирентинца Франческа дел Ђаконде, према Вазаријевим подацима, радио је четири године, а ипак га није довео до крајњег савршенства, чему је могла допринети и околност што слика није била испоручена, већ је остала код Леонарда, који ју је понео са собом у Француску.

***

Мучна борба са својим делом, коначно бекство пред њим и равнодушност према његовој даљој судбини јавиће се и код многих других уметника; али се овакво понашање испољило код Леонарда у највећој могућој мери. Едмондо Солми цитира изјаву једног од његових ученика: „Изгледало је да је сваки пут дрхтао када се спрема да слика, али никада није завршио ниједну ствар коју би почео (…) налазио је погрешке у оним стварима, које су другима изгледале као чуда“. Његове последње слике — LEDA, MADONA DI SANT’ONOFRIO, BAHUS и SAN GIOVANNI BATTISTA GIOVANE — остале су недовршене. Ломацо (Lomazzo), који је сачинио једну копију ТАЈНЕ ВЕЧЕРЕ, позвао се у једном сонету на познату Леонардову неспособност да до краја нешто наслика:

Протоген, који са својих слика није
никад подизао кичице,
Био је подобан божанском Винчију,
Чије дело такође никад није било довршено.

***

Од тренутка када га је пад владавине Лодовика Мора принудио да напусти Милано, место где је радио и где је му је био обезбеђен положај, и да води несталан живот, мање богат спољним успесима, све до последњег азила у Француској, вероватно је сјај његовог расположења све више бледео, а неке изненађујуће црте његовог бића јаче су долазиле до изражаја. Током година, његово интересовања се све више одваја од уметности и обраћа науци, што је допринело продубљивању јаза између његове личности и његових савременика. Све опите, на којима је он, по мишљењу тих савременика, само губио време, уместо да по поруџбинама марљиво слика и да се на тај начин богати, као што је то радио његов некадашњи ученик Перуђино (Perugino), они су сматрали настраном играријом или су чак подозревали да се он бави „црном магијом“. Ми га у овоме боље разумемо, јер из његових бележака сазнајемо којим се вештинама посвеђивао. У времену у коме је ауторитет Антике тек почео да замењује ауторитет цркве, он, као претеча и нимало недостојан такмац Бекона и Коперника, морао је нужно бити усамљен. Обдуцирајући лешеве коња и људи, градећи летелице, проучавајући исхрану биљака и њихове реакције на отрове, удаљавао се знатно од Аристотелових коментара и приближавао презреним алхемичарима, у чијим је лабораторијама, у ту неповољно време, експериментално истраживање једино налазило уточишта.

***

Није млади Леонардо да Винчи припадао ономе типу генијалних људи према чијој је спољашности природа била шкрта, људи који не придају никакав значај спољашњим формама живота и који се, болно натмурени, клоне сваког контакта са људима. Он је, напротив, био висок, равномерно израстао, савршено лепог лица и необичне телесне снаге, ведар и љубазан према свима; волео је лепоту у стварима које су га окруживале, носио радо раскошну одећу и ценио сваку префињеност у начину живота.

Брзина читања Умберта Ека

Још мало о мојој омиљеној теми, воајерисању туђих брзина читања. Овај пут је реч о Умберту Еку, који је своје читалачке распореде пописао у чланку „Како утрошити време“. Овај текстић је изашао у његовом ИЗ МИНИМАЛНОГ ДНЕВНИКА (1996, Народна књига / Алфа) — не питајте где се овај чланак налази у новом, Вулкановом реиздању у два тома, јер те књиге врло мрзим, ево зашто: збирка ситних, разноликих и разбацаних записа може се објавити у две одвојене књиге, тврдих корица, са фонтом 38, а без садржаја, само ако није видела уредника — у МИНИМАЛНОМ ДНЕВНИКУ, дакле, што је за оне који нису читали нешто најприближније Ековом Твитеру или блогу. Књижуљак је, поред новинских чланака на књижевнопопуларне теме које је Еко повремено писао, испуњен необавезним мислима, фазонима, зезањима, креативним играма и осталим жврљотинама које је Еко писао у сврху менталне вежбе или прекраћујући тренутке доколице Нпр. омиљена ми је напомена уз текст „Наставни план за Факултет компаративне ирелевантности“, иначе списак немогућих предемта попут „Савремена сумерска књижевност“, која гласи: „Настало седамдесетих година за време једне дуге седнице Савета факултета…“.

Елем Еко и читање. Полазна тачка чланка „Како утрошити време“ јесте да је Умберту Еку прекипело да га сваки час смарају за говоре на књижевним вечерима, промоцијама, симпозијумима и т. сл. и да му не верују када човек каже да просто нема времена. Е кад не верујете, каже Еко, ево детаљног пописа свих 8760 радних сати које имам током године. Прескачем све осим напомена о томе колико дуго времена одваја за читање:

— Дипломски радови: 3 минута по страници (3 m/p), дакле 20 страница по сату (20 p/h).
— Семинарски радови: 5 минута по страници (5 m/p).
— Радови за семиотички часопис који уређује: 10 m/p (укључује и коректуру).
— Преводи сопствених текстова, које такође уређује: 20 m/p (укључује и разговоре са преводиоцима).
— Читање за душу: 5 m/p, што значи да је Еко годишње читао 13 књига просечне дужине од 300 страна.

Још једна победа за спораће.

Ко је први муж Ен Карсон?

На ss је прво поглавље ЛЕПОТЕ МУЖА Ен Карсон (2015, КЦНС, прев. Бојана Вујин; Anne Carson, THE BEAUTY OF THE HUSBAND: A FICTIONAL ESSAY IN 29 TANGOS, 2001), за ову песникињу карактеристично заводљиве мешавине поезије, прозе, дневника, мемоара, есеја, блога, превода, фрагмената, еротике, филозофије, уметничке критике и емотивне интроспекције. Дело истражује, не знамо у којој мери, несрећни ток & свршетак Карсонкиног првог брака. О стварном идентитету „лепог мужа“ нам не говори ништа ни текст, ни ауторкина биографија, ни копање по мрежи.

Вирџинија Вулф је пре сто година рекла да се жена може бавити уметничким стварањем само ако има сопствену собу и сопствени новац. (Ово важи за уметнике оба пола; и објашњава зашто ауторки, списатељица и песникиња готово да није било до неког краја XIX века. Ако немате аутономног простора за рад, макар био кухињски сто као у случају Муракамија, и аутономије финансијске, макар била сића од фриленсовања као код Достојевског, онда немате ни аутономију никакву, па стога ни могућности да свој глас ставите на папир.) Данас бих можда додао и трећи услов, важан за одређену врсту интимистичке књижевности: сакривање.

О стварном браку описаном у ЛЕПОТИ МУЖ знамо фикцијски, a стварносне чињенице песникиња никада није одавала. Елени Феранте, кроз чије романе тренутно идем, још једном аутору чије су књиге крварења из правог живота, ни не знамо идентитет. Када је пре пет година један италијански новинар дошао до могућег разрешења њеног реалног лика, на главу му се сручила сила критичара и других писаца који су осудили такво таблоидно роварење: анонимност Елене Феранте није тек маркетабилни гимик попут Дафт Панкових шлемоноша, већ средишњи услов за стварање њене болно — за „Елену“ бих рекао у доброј мери дословно болно — искрене прозе о односима са родитељима, партнерима, децом. У њеном случају, као и у случају Ен Карсон, благословени смо као читаоци што имамо увид у нечији дубоко приватни journaling који је уједно и врхунско, универзално блиско уметничко дело.

Шта бих о „Елени“ рекао да знам ко је тачно то ко у својим књигама говори да понекад не може да поднесе своју децу, да малтене презире своје „сељачке“, неартикулисане и за њу затуцане напуљске, јужњачке родитеље, да често машта (или је то и остварила) да, упркос релативно удобном животу, просто напусти мужа и малу децу, без трага, опроштаја и објашњења? Колико бих желео, из патолошке радозналости, да неки Свет Плус направи интервју са првим мужем Ен Карсон — да чујем ето и његову страну сочне приче? Сакривање сопственог живота у таквој врсти фикције, у доба суперповезаности, пружа још једну аутономију стварања поред сопствене собе и сопственог новца. Хватам самог себе како, уместо да се препустим „Елениној“ прози, покушавам да из трагова у њеним романима реконструишем њену стварну личност, што је сасвим таблоидна врста занимања за дело, иста она због које се песме Тејлор Свифт черече аутобиографским close reading-om после сваког новог сингла. Анонимност пружа  у том случају вредан мехур сигурности. Без сакривања, верујем да би савремени интимистички писци редовно доживљавали судбину словеначког аутора Алеша Чара, који је поделио на једном од претходних Ноћи књижевности, а поводом сјајног романа О ПОДНОШЉИВОСТИ (2015, VBZ, прев. Ана Ристовић; О ZNOSNOSTI, 2011), да због овог дела и у њему изнетих мрачних породичних сторија, пола уже и шире фамилије више не прича са њим.

Дуги стихови на екрану

Причао сам пре извесног времена о мукама приређивања & штампања песника чије дужине стихова превазилазе оно што сматрамо нормалном ширином странице. Сви волимо слободан стих, али уверен сам да су ренесансни штампари сонетних књига живели, у односу на данашње литерарне преламаче, лепшим животима лишених кортизолског предозирања. Сабрано песништво авангардисте Рада Драинца на пример, чијих се линија стихова не би постидели ни познати манијаци за дугим реченицама попут Мана, Пекића или Џојса, штампано је у квадратастим књигама на којима се може рендати кулен или које се могу стављати у војничке ранце током маршева оптерећења. Исте смо проблеме имали током приређивања изабраних дела наших зенитиста — видимо се btw на Сајму књига — када у неким случајевима ни фонт 7 није помагао да песме Љубомира Мицића изгледају како је ауторов ум то замислио пре сто година. А јуче ми се на идентичне муке са померањем дугог слога жалила
@sne.odlomova, чија изврсна нова збирка ускоро излази у издању Агоре; објављивање књиге је искуство које је лепо само у сећању и филмовима, у стварности су то праве муке порођајне.

Што дуже причам са Снежаном, вероватноћа да ће разговор у потпуности скренути ка поезији Ен Карсон приближава се 1. Понет, дакле, разговором и Снежиним цаклећим очима кад год се дотакнемо ЛЕПОТЕ МУЖА и т. сл., једна од књига коју сам данас пребацио на читач — добар дан, ја сам Милош и имам проблем са хордовањем књига — била је MEN IN THE OFF HOURS (2000, Alfred A. Knopf), Карсонина химерична збирка прозе, поезије, есеја, записа, превода и интервјуа. Пошто Карсонки такође нису страни стихови који као да су писани на блоку број пет, ова напомена (пик рилејтед) стоји на почетку издања. Сви наравно знамо да се на читачима могу минцати величине и врсте фонта; у овом случају ми је међутим било лепо било што се приређивач сетио да скрене пажњу читаоцу да је, са екраном у рукама, сада он сам преламач, и да је на њему да књига изгледа што верније замисли песникиње. Папирни се штампари пак и даље морају, као ковачи, борити са материјалом песме.

Midjourney радови

Зезао сам се са Midjourney AI.
Промпт 1: Classical poet using a computer.
Промпт 2: Saint Sava reading a Kindle.

Досадан сам онима који ме знају, али оваква уметност, чији трагови смрде нечовјештвом, није нова ствар; ars combinatoria постојала је, у зависности кога питате, још од средњевековне мистике или барока. И као и у савременијој рачунарској прози и поезији, AI је само комбинаторијски алат, а не преврат који ће у нултој суми потпуно заменити човека уметника. Крајњи резултати успешни су у мери у којој су добри почетни људски упути, као и колико је аутор вешт у одабиру завршних варијабли. Као што књижевност створена скриптом & стилометријским предвиђањем (нпр. Sudowrite) може да емулира — за сада! — само епигонску и фразирану прозу, а не ремек-дела, тако и графичка AI може да буде вау само мени који сопственим рукама не умем да нацртам ни чича глишу. За праве уметнике, који дакле знају да сликају, пројекти попут Midjourneya могу мислим бити само занимљиви експерименти и поджанрови — као што је за „праве“ песнике то компјутерска поезија — а никако не претња.

Што је, уосталом, уметнички промпт самосвеснији, успелија је и крајња слика. „Моји“ (хах) убоги радови тако ни прићи нису најбољима на Midjourney Дискорду, који су производ параграф дугих промптова који дефинишу не само елементе које AI мора спојити, већ и ликовни стил, коментаре о композицији, компаративне узоре, палету боја итд. завршног рада. Роботи-сликари добри су колико су надахнуте њихове музе од крви и жила.

У том океану тмине

У време када Егзипери пише ове реченице, што је нешто пре Другог светског рата, авионски путописи су хит код писаца широм Европе. Посматрање, по први пут у историји човека, прилика и света из птичје перспективе, даје ауторима нове увиде и нова надахнућа; код нас, нарочито је навучен на авио-рефлексије био Милош Црњански, који је са пилотима-асовима имао више него блиска дружења (од којих су нека по њега могла поћи врло лоше). Волим да замишљам да ће за 100, 200 година неки пустолови овако исто писати о небулама и астероидним прстеновима у својим фантом драјв летелицама; напредоваћемо технолошки ван замисливе мере, али ће у космичким једноседима и даље бити самотно. У Егзиперијевој књизи из које повлачим овај цитат, TERRE DE HOMMES, налазе се у пишчевим филозофско-авантуристичким авијатичарским причицама клице још ненаписаног МАЛОГ ПРИНЦА.

Увек ми пред очи искрсне слика мог првог ноћног лета у Аргентини, у тами у којој су, попут звезда, светлуцале једино ретке светле тачке расуте по долини.

Свака од њих сигнализирала је, у том океану тмине, постојање чудновате свести. У оном тамо дому, неко је читао, неко је размишљао, неко се некоме поверавао. У оном другом, неко је, можда, покушавао да испита тајне свемира, исцрпљивао се у рачунањима везаним за маглину Андромеду. Ту и тамо, у пољима, сијала су та светла вапећи за својом храном. Све до оних најнеупадљивијих: песниковог, учитељевог, дрводељиног. Али, у мноштву свих тих живих звезда, колико је само затворених прозора, колико је само угашених звезда, колико успаваних људи…

Потребно је покушати створити везе. Успоставити контакт са неким од тих светала која горе ту и тамо у пољима.

(Антоан Де Сент Егзипери, TERRE DE HOMMES)

Једног ћу се дана пробудити и видети да су око мене изградили лавиринт и лакнуће ми

Епиграф на слици је почетак романа BONES & ALL (2016), по којем је снимљен филм који само што није. У навали примамљивих филмских адаптација књижевних дела која предстоји у наредним месецима (THE WHALE, BLONDE, БЕЛИ ШУМ), мој је фаворит из сенке управо СА СВЕ КОСТИМА, који је попут БЕЛОГ ШУМА такође пре неколико недеља дебитовао на Венецијанском фестивалу. Филм има педигре: режира Лука Гвадањино (Luca Guadagnino), који је радио ЗОВИ МЕ СВОЈИМ ИМЕНОМ (2017) и нову СУСПИРИЈУ (2018); сценарио потписује наш Американац Дејвид Кајганић (David Kajganich) који је радио, уз поменуту СУСПИРИЈУ, и серију ТHE TERROR (2018); а главну мушку улогу има Тимоти Шаламе.

Али није ме филму привукла постава, већ изворни материјал. BONES & ALL је снимљен, дакле, по истоименом роману мало познате млађе америчке ауторке Камил ДеАнгелис (Camille DeAngelis) и говори о збуњеним и заљубљеним тинејџерским људождерима. Чек шта?

Преписујем неки званични блурб јер ову причу није потребно додатно мустрати: „Марен Јирли не само да слама срца — она их прождире. Откад је била беба, Марен је имала нешто што можемо назвати ‘проблемом’ са блискошћу. Кад год је некоме сувише стало до ње, Марен не може да се обузда да их не поједе. Напуштена од своје мајке када јој је било 16, Марен креће у потрагу за оцем којег никада није упознала, али на путу налази више него што је тражила. Суочена по први пут са љубављу, другим људождерима, па и непријатељима, Марен схвата да не трага само за својим оцем, већ за самом собом. Право је питање: да ли ће јој се свидети девојка коју пронађе?“.

BONES & ALL je хорор-љубавна прича о канибализму & ударена алегорија о интимности, збуњености и неснађености, и изгледа као пун погодак за људе који су за ову адаптацију задужени. Роман сам узео у руке пре неколико дана. Нисам још отишао даље овог изузетног епиграфа на првој страни; медитирам о њему сваки пут кад узмем епуб у руке.

 

Френсис Бекон и умеће нечитања

Четристо година пре него што је Пјер Бајар написао најбољу књигу свих времена, КАКО ДА ГОВОРИМО О КЊИГАМА КОЈЕ НИСМО ПРОЧИТАЛИ (2009, Службени гланик; Pierre Bayard, COMMENT PARLER DES LIVRES QUE L’ON N’A PAS LUS?, 2007, Les Éditions de minuit), Френсис Бекон је у својим ЕСЕЈИМА (Francis Bacon, ESSAYS, 1597) такође говорио о вештини нечитања. Читање је, слаже се Бекон, супер, али не треба претеривати, а неке књиге се ни не исплати читати па је боље да просто саватате неког да вам их преприча. Један од највећих учењака свог времена знао је приоритете. Ево погледа на његов есеј „O учењу из књига“ („Of Studies“):

Читање служи за уживање, за украс и за оспособљавање. [Aли] Трошити и сувише времена у читању је дангуба; превише се показивати учен ради кићења је извештаченост; своје судове увек и у целини образовати по калупу књижевном ћуд је схоластика.

Хвала Бекону у име свих филолога; не дешава се сваки дан да те пола миленијума мртав филозоф назива штребером. Ипак, поред вербалног напаствовања, Бекон даје и конструктивне савете за здравији однос према не само читању, већ и самообразовању и самоунапређењу. Бекон, осим штребера, није волео ни паметњаковиће, јер образовање је право када долази из унутрашње жеље за знањем, а не тежње да будемо занимљиви у друштву или доминантни у разговору:

Не читајте да бисте противсловили и оповргавали нити да бисте веровали и примали за готово; нити да бисте нашли приче и разговора; већ да мерите и расуђујете.

А ево и праве теорије нечитања:

Неке књиге треба тек окусити, друге прогутати, а тек понеку сажвакати и сварити; то јест, неке треба читати само делимице; друге читати, али не пажљиво; а тек мали број ваља читати у целини, вредно и марљиво. Неке књиге, исто тако, могу се читати препричане и у изводима; али то се може дозволити само кад су у питању мање важни делови или књиге простије врсте; иначе, дестилисане књиге, као и дестилисана вода, неукусне су и бљутаве.

Бекон је предвидео не само Бајара, већ и екосистем сајтова и апликација које нуде литерарарне сажетке, тумачења, коментаре или конфлацију најчешће хајлајтованих реченица Киндлових корисника. Наравно — уз меру. У реду је скокнути до Википедије или lektire.rs да се подсетимо имена неког лика (полазници Словеначке књижевности ово нарочито знају). Базирати пак целокупно своје „читање“ дела на овим крш-библиотекама је, било да сте књижевник или нормалан читалац, не само контрапродуктивно већ и штетно. Никога није брига за зарезе, у глави или некој платформи, који означавају прочитане књиге или погледане филмове. Важно је шта сте читањем из њих сами повукли, шта се за вас и само вас залепило, шта вас је наљутило а шта сте интернализовали, и шта од тога мислите да је лепо поделити са другим живим бићем. Ако нас књиге могу одређивати, одређују нас оне које смо прочитали више пута, и оне са којима смо обострано причали; сам квантитет прочитаних дела је безначајан.

Гледе тога, Бекон је био заговорник читања са оловком. Битније од тога шта читате је КАКО читате; неко читајући ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ неће активирати ни пола неурона, док ће некоме флајер о попусту на дечију обућу изазвати епифанију. Не могу стога да довољно препоручим, а колега Бекон — помирили смо се — се слаже: читање уз подвлачење, цртуцкање и записивање је неизоставно за добру ретенцију прочитаног. Читање набрзака, ако вас текст заиста занима, бемислено је; као да у теретани вежбате тако да вам покрет буде лакши, а не како би мишић заиста требало да буде оптерећен. Уколико нисте хиперинтелигентни монах савршеног памћења, чију медитативну концентрацију снаге челика не могу пореметити ни олуја, елементи, комарци, усисивачи и вечно онлајн телефони, инвестирајте у графитну оловку & мали дневник читања, синапсе ће вам бити захвалне.

Читање испуњава ум човека; разговор о прочитаном чини га спремним; бележење прочитаног чини га тачним; па зато, ако човек мало бележи, он мора да има јако памћење; ако мало разговара, он мора да има хитар дух; а ако мало чита, он мора да има много лукавства да би изгледало да зна оно што не зна.

Дипломски рад Дејвида Духовног

Месец дана од подношења захтева, аутоматски сервис Принстоновог онлајн репозиторијума ми је одобрио приступ скену дипломског рада Дејвида Духовног & проследио ми га право у спам фолдер. Срећом, редовно проверавање спама је прва ствар коју научите када имате .еdu мејл домен (бројеви индекса, регистарске ознаке пројеката и окултни називи семинарских радова лако збуне gmailove алгоритме, на којима оперише наш ffuns мејл). Сада имам ПДФ који ћу да украдем, окачим на своју МЕГУ и учиним доступним преко линка. Академску пиратерију ми из срца није егзорцирао ни проф. др Гојко Тешић, тако да Принстоновим библиотекарима поручујем: хвала & збогом жохари.

Линк: https://mega.nz/file/HVAWxRZS#5UUV18qyCtGKB50W1RlCowHAoJbQF9oWsfCeJWwBrhc