Muški profesori, uprkos lošijim rezultatima, redovno dobijaju više ocene studenata [u studentskim evaluacijama]. Profesorke su penalizovane ukoliko se ne čine dovoljno toplim i pristupačnim. A ako JESU tople i pristupačne, zamera im se što se ne postavljaju autoritativnije ili profesionalnije. Sa druge strane, žene koje izgledaju autoratitivno i samouvereno ponekad kod studenata nailaze na neodobravanje jer time krše rodna očekivanja. U isto vreme, muški profesori se nagrađuju kad su pristupačni u onoj meri koja se kod žena jednostavno očekuje i primećuje samo kada nije prisutna. (…)
Ispitivanje studentskih evaluacija koje je ustanovilo da se profesorke više opisuju kao „zlobne“ pokazalo je i da se muški profesori češće opisuju kao „briljantni“, „inteligentni“, „pametni“ i „genijalni“. Jesu li ti muškarci zaista darovitiji od svojih koleginica? (…)
Kada je reč o ženama, što su ženstvenije izgledale, to su ljudi ređe mislili da su naučnice. (…)
Deci se od malih nogu usađuju predrasude o briljantnosti. Jedna skorašnja američka studija pokazala je da devojčice i dečaci od pet godina u podjednakoj meri smatraju da žene mogu da budu „baš jako pametne“. Međutim, kad napune šest godina, nešto se promeni. Devojčice počnu da sumnjaju u svoj rod u tolikoj meri da počnu da ograničavaju sebe: ako čuju da je neka igra namenjena za „baš pametnu decu“, petogodišnje devojčice će podjednako želeti da učestvuju u njoj kao i dečaci — ali šestogodišnje devojčice odjednom gube interesovanje.
Škole uče devojčice da briljantnost nije njihova odlika. Nije ni čudo što, kad dođe vreme da evaluiraju predavače na univerzitetu, studenti vide profesorke kao manje kvalifikovane.
(Kerolajn Krijado Peres, NEVIDLJIVE: KAKO PODACI KROJE SVET PO MERI MUŠKARACA, prev. Maja Bajić, 2021, Laguna, str. 111–112 // Caroline Criado Perez, INVISIBLE WOMEN: EXPOSING DATA BIAS IN A WORLD DESIGNED FOR MEN, 2019, Chatto & Windus)
Prošlog meseca (15jun23) je u Digitalnom omladinskom centru održan skup posvećen srpskoj postmodernoj književnosti pod nazivom „Probisveti u biblioteci“. Organizatori su bili KCV „Miloš Crnjanski“ i Institut za književnost i umetnost, a prašinarski deo organizacije odradili smo Sneška i ja. Nije što je konferencija moja, to jest naša — zapravo, Sneška je odradila mnogo veći deo posla u organizaciji od mene, tako da je najispravnije reći „njena“ — elem, nije što je Snežina, ali konferencija je bila lepa i zabavna.
Izvorno englesko ime ovog međunarodnog skupa, koje smo promenili natrag na srpski nepitajtezašto (jer se ne sećamo), glasilo je „Rogues at the Library“. Sneška i ja smo mislili da je ime savršeno, budući da je okupljanje bilo posvećeno posebnoj grani naše postmoderne književnosti, autorima tzv. Mlade srpske proze — tipovima i tipicama koji su kombinovali složene međutekstualne strategije postmoderne proze sa čistim zezanjem, izmotavanjem, pankerisanjem i podrivanjem. Ako zamislite krosover između Borhesa i BB Showa nećete biti daleko. Postmoderna književnost zna imati reputaciju kao naporna ili kriptična, ali radovi stvaralaca poput (ranog) Basare, Đorđa Pisareva ili Ljubice Arsić pre svega su urnebesni & pisani kao intertekstualni, formalistički, samoironični, apsurdni književni fazoni. U čitanju Mlade srpske proze uživate ako vam je IQ 300 ili ako vam je IQ 30; sredine mislim nema.
Na skupu sam izlagao o fotografijama i fotomontažama u delima Save Damjanova. Izbor je naravno nepotistički. Ne samo da u Savinim knjigama uživam i u slobodno vreme, već mi je Sava formalni i neformalni mentor, kao i prijatelj. Nemam mnogo prilika da izlažem o ljudima koje volim i privatno, a ne samo tekstualno, tako da je za mene Snežanina konferencija bila poseban gušt. Između ostalog sam u izlaganju govorio o delima Džoela-Pitera Vitkina, značajnog američkog transgresivnog fotografa čije je slike Sava inkorporirao u nekoliko svojih proznih radova. Otuda konjski penis u pozadini nekih fotografija.
Gledajući ANDORA oduševljavam se iznova koliko su RATOVI ZVEZDA asimetričan setting — svaka se priča, bilo koje vrste i žanra, može strpati u Star Wars i izgledaće prirodno & u skladu sa logikom i štimungom sveta.
Fantazijski settinzi su hronotopi strogo određeni prostorom, vremenom, žanrom i — tonom. Kada bi neko pisao nove priče smeštene u Tolkinovu Srednju zemlju, zna se kako bi one morale izgledati. Morale bi to biti glomazne mitopoetske pripovesti, smeštene u fantazijski svet čiji je tehnološki razvoj najsličniji srednjem veku ili visokom bronzanom dobu; te priče morale bi još biti izvedene visokim stilom i sa obaveznom melahnolijom germanskih legendi i severnjačkih balada. Svako odstupanje od ovoga delovalo bi kao parodija, daleki omaž, dekonstrukcija ili naprosto zezancija. Slepstik komedija smeštena u svet GOSPODARA PRSTENOVA izgledala bi kao farsa. Smeštanje u neki drugačiji tehnološki kontekst, ili pripovedanje iz perspektive zloće poput Saurona — kao što je izvedeno u postmodernom eksperimentu POSLEDNJI PRSTONOSAC ruskog pisca Kirila Jeskova (Кирилл Еськов, ПОСЛЕДНИЙ КОЛЬЦЕНОСЕЦ, 1999) — izgledalo bi baš kao postmoderni eksperiment, a ne kao organska tolkinovština. Sve ovo važi za ogromnu većinu drugih, podjednako jednoobraznih settinga. Narnija uvek mora biti hrišćansko-bajkovita, inače nije Narnija; AUTOSTOPERSKI VODIČ mora biti parodična naučna fantastika; SLUŠKINJINA PRIČA mora biti potresna ženska distopija.
RATOVI ZVEZDA takvih ograničenja nemaju. Čudom i božanskim nadahnućem Džordža Lukasa, koji je ukrštanjem bajke, naučne fantastike, pop opere, zen filozofije, vojne epopeje, hrišćanske etike, samurajske imažerije i velemajstorskog vizuelnog dizajna napravio najukusniji Rejčelin english triffle na svetu — svaka je priča u Star Warsu moguća i svaki zaplet u Galaksiji izgleda starwarsično. SW može biti, poput prva tri filma, monomitski SF. A može biti i politička drama, kao u drugoj trilogiji. Mogu se RATOVI ZVEZDA temeljiti i na sopstvenoj teološkoj razgradnji, kao u KOTOR 2; mogu biti dečija komedija kao u TV crtaću EWOKS (1985); ili pak partizanski ratni film kao ROGUE ONE; ili vestern kao MANDALORIAN; ili kiberpankovska triler epika kao ANDOR; može SW biti čak i meditativna poezija, kao prvi Lukasovi nacrti o epizodama 7–9, u kojima se ostareli Luk Skajvoker podhvata introspektivnih preispitivanja prirode i etike Sile, te samog džedajskog poziva.
To je mislim najveća lepota i najveća neiskorišćena šansa RATOVA ZVEZDA kao settinga: svet je širok a ne koristi se koliko bi trebalo. SW može biti i komedija i tragedija, i šekspirovska drama i CGI tabačina, i filozofija i zezanje, i za decu i za odrasle, i SF i fantazija i vestern i kiberpank, i krvavo i ulickano, i elegantno hipermoderno i retrofuturistički. I uvek će te priče imati smisla u okviru sopstvenog sveta: svemirski ratnici-monasi sa laserskim mačevima mogu biti poveznica bilo kakvih tonaliteta, od kosmičke bajke do naturalističkog trilera.
Nema još mnogo settinga ovakvu asimetričnost i versatilnost — HARI POTER to pokušava, ali se priče iz Wizarding Worlda uvek svedu na borbu neke varijante Harija sa nekom varijantom Voldemora; Brendon Sanderson je svojim fantazijskim serijalom MISTBORN najdalje otišao u vođenju jedinstvenog settinga kroz različite tehnološke epohe, međutim same priče tih romana su i dalje klasične i međusobno slične YA/šonen/fantazijske storije — nema ih dakle mnogo, i RATOVI ZVEZDA su zato brend kraljevskog kvaliteta, uprkos opadajućem kvalitetu skorašnjih uradaka.
U Zahvalnicama privlačne studije Andree Valing (Andrea Waling) pod nazivom EXPLORING THE CULTURAL PHENOMENON OF THE DICK PIC (2023, Routledge) pročitao sam jedan od najlepših i za mene najznačajnijih zapisa na koje sam ikada naleteo u ovoj obično smaračkoj i za same čitaoce nebitnoj rubrici.
Nakon što je autorka objasnila temu monografije & nakon što se poimence zahvalila kome je trebalo, hrabro se usudila da spomene ono što svi proživljavamo, ali niko nema petlje da objavi u štampi — o intimnim razlozima zašto se pisanje njene knjige odužilo. Prema surovom profesionalnom bontonu, neukusno je pričati o ličnim mukama koje su usporile projekat. Rad može biti „opravdano“ ometen samo spoljašnjim nezgodacijama — sporom administracijom, problemima u štampi, i tako dalje — a nikada ličnim nevoljama, nesigurnostima i katatonijama.
Andrea Valing je digla glas protiv tog neljudskog nazora. Lično sam okasnio sa mnogim projektima zbog, za mene opravdanih, razloga emotivne isceđenosti ili mentalno-fizičke slabosti. Ali stideo sam se da ih spominjem iz straha da drugima neće zvučati opravdano: da će urednicima i kolegama delovati kao da tražim izgovore, da sam slab, labilan, nesposoban ili neprofesionalan. Ako svi sve stižu, očito bez problema, a samo ja kasnim — problem je onda u meni, zar ne? Godilo je srcu kad sam pročitao da je još neko, pametniji od mene, deli iste muke.
Andrea Valing kaže: važno je o tim stvarima pričati. Nismo akademski roboti čija je jedina svrha objavljivanje. Ljudi smo. U svojoj ispovesti autorka opisuje emotivne i zdravstvene probleme tokom kovidske pandemije, što je još jedna stvar sa kojom se mogu poistovetiti. Rekao bih da i danas kasnimo, mesecima ako ne i godinama, u objavljivanju i obavezama prema dedlajnovima, jer nam se toliko stvari nakupilo tokom pandemije — kada su nam životi svima bili usporeni i istumbani — ali se od nas i dalje očekivalo da budemo ažurni, kao da kovid nije postojao van dometa eduroama. Shvatam da svet ne može da stane, ali nadam se da idemo prema nečem boljem od trenutne trke pacova. Nego, dik pikovi.
Iz: Katherine Foxhall, MIGRAINE: A HISTORY (2019, Johns Hopkins University Press). Srećan svima finiš semestra.
Filmska magija jedan je od najlepših osećaja na svetu. Sa malim brojem drugih doživljaja mogu uporediti sesiju lepog čitanja, a gašenje svetala u sali & paljenje projektora je jedan od njih. Daj mi tu drogu pravo u venu, koji god da je film i o čemu god da je. Nije čudo što filmova o magiji filma (poput najskorijeg Spilbergovog dela, FABELMANOVI) ima skoro koliko i knjiga o knjigama, a njih ima previše.
No, nije filmska magija nastala sa filmom; to jest nije izvanzemaljska opčinjenost umetničkim delom, kada za trenutak ili nekoliko trenutaka imamo osećaj da smo projektovani izvan sopstvenog fizičkog tela u virtuelni svet adrenalina ili tuge, izmišljena kada i bioskopsko platno. Zapisi o ovakvoj moćnoj imerziji dolaze još od pesnika i dramaturga elizabetanske i jakobinske Engleske — Šekspirovog doba, odnosno doba kada se u Engleskoj pojavljuju, razvijaju i bujaju prva profesionalna pozorišta i dramske trupe. Citat je iz knjige Stenli Vels, ŠEKSPIR I DRUŽINA (prev. Marko Denić, 2009, Clio, str. 32–33; Stanley Wells, SHAKESPEARE AND CO., 2006, Knopf):
Ali je publika u Šekspirovo vreme znala poprilično da se udubi u radnju u kojoj je uživala. Najbolji prikaz ushićenja koje je mogao da oseti i najneobrazovaniji čovek u publici nalazi se u uvodu za dramu Tomasa Dekera AKO OVO NIJE DOBRA PREDSTAVA, ĐAVO JE U NJOJ (Thomas Dekker, IF THIS BE NOT A GOOD PLAY, THE DEVIL IS IN IT, 1611), gde on opisuje pesnika koji:
„Može dozvati zalutalog slušaoca i zlatnim lancima Njegov sluh vezati za svoju melodiju, Može mu svojim veštim perom dočarati stvorenja Kovana čekićem i naterati ga da na vrhovima prstiju Prekine retku tišinu i tapše snažnim rukama Onome što svojom očaranom dušom jedva razume.“ (Stihovi 31–36)
Ovde Deker hvali moć dramskog teksta da uzdigne čak i nekoga od koga bi se to najmanje očekivalo, uz pomoć čarolije koja omogućava razumevanje izvan granica razumnog. Kao što kaže Vojvoda iz Šekspirovog ranog komada DVA VITEZA IZ VERONE: „Moć bogodanog pesništva je silna“ („Much is the force of heaven-bred poesy“; Čin treći, Scena druga).
Nedavno je Kulturni centar Vojvodine objavio sjajno izdanje pesničke zbirke PAMĆENJE VODE legendarne Katalin Ladik (Ladik Katalin, A VÍZ EMLÉKEZETE), „naše“ mađarske pesnikinje i jedne od najfascinantnijih književnih, konceptualnih i performativnih umetnica sa kraja XX i početka XXI veka.
Knjiga mi nije u potpunosti draga jer je krupna, kockasta i tvrdih korica, što nije moj fazon. Volim sitne, meke (haha itd.) i siromašne knjižuljke; izdanja vrlo cenim prema tome koliko lako mogu da ih ispisujem, mučim i transportujem. Ovako bogata izdanja su za policu, a ne za ruksak i mapiranje olovkom dok je knjiga presavijena položena na koleno — što je prava šteta! Nema ovde ni podataka o samom izdanju; tek mi je onlajn pretraga otkrila da je u pitanju zbirka izvorno objavljena 2016. godine. A o samoj pesnikinji, koja je vojvođanskom scenom žarila i palila pre 50 godina, svedoči tek jedna zabavna, ali biografski štura jednoparagrafna napomenica na poslednjoj strani. Taj je mikro-memoar Ladikove lep osvrt na sopstveni intimni & emotivni razvoj, ali ni za trunku to novim čitaocima ne dočarava veličinu KL, što je tek prava šteta.
Izdanje je ipak i dalje sjajno jer u pitanju Katalin Ladik. Uglavnom je poznajem kao provokativnu i eksperimentalnu performativnu umetnicu; kada bih bio lagodan u ocenama, rekao bih da je svojevremeno Katalin Ladik radila ono o čemu Marina Abramović sanja. U strahovito talentovanoj generaciji vojvođanske/SFRJ neoavangarde, Katalin Ladik je sa pravom bila jedna od vatronoša i all-starova; dok su se drugi možda tu i tamo folirali i izmotavali, KL je uvek išla ogoljeno, furiozno, nogom u vrata, glavom u zid i sa 110%. Poezija mi pak odaje drugačiju Katalin: ranjivu, usamljenu, introvertnu i osećajnu.
Zbirka je izvanredna i zato što je, u prevodu Draginje Ramadanski (svojevremeno laureatkinje nagrade „Miloš N. Đurić“), objavljena dvojezično, na mađarskom i srpskom. Malo je stvari u životu lepše od paralelnog čitanja poezije u izvorniku i prevodu. Dvojezična pesnička izdanja zato posebno lovim i volim. Mazim ih i pazim (čak i kada ih švrljam ili lomim kosti) u kojem god da su obliku, bilo luksuznom bilo budžetskom.
U prepisivanju uživam. Deo mog procesa naučnog istraživanja — njegov štaviše najduži deo — jeste verno, opširno i nimalo ofrlje prepisivanje navoda iz stručne literature u mrežu beleški za koju ubeđujem sebe da je pregledna i smislena. Čitava jedna rubrika u MEĐUTIMU DNK faktički je moje prepisivanje zanimljivih esejčića na koje nalazim, a koje objavljujemo jer se inače ne mogu čitati/pronaći na netu. Nije mi zato teško palo što sam morao da prepisujem stranice iz jedne svoje upropaštene radne sveske u novu. Moj EDC čine tri sveske: jedna za generalne zapise sa predavanja, sastanaka i brejnstormovanja; jedna za beleške o delima autora & autorki sa mojih kurseva kreativnog pisanja; i jedna za praćenje rada sa master i doktorskim kandidatima. Ova poslednja je, kako sam danas otkrio, nadrljala od strane u ruksaku zaboravljene banane, koja se fermentisala po njenim stranicama. Ništa što poseta Kenguru i prepisivački sesh nisu mogli rešiti.
Elem, prisetio sam se pri ovom prepisivanju jednog od mojih omiljenih likova, sa kojim osećam nekakvu bratsku bliskost — Gogoljevog Akakija Akakijeviča iz možda najbolje pripovetke ikada napisane, „Šinjela“ (Гoголь, „Шинель“, 1842). I Akakije voli da prepisuje! Akakije Akakijevič je neugledan, nenaočit, povučen, socijalno anksiozan niži činovnik koga ne poštuju ni oni nominalno ispod njegovog položaja. Šefovi ga ne primećuju, kolege mu se podsmevaju, niko ne zna ni kako je uopšte dospeo u kancelariju, gde je relegiran na najusraniji od svih usranih poslova (v. Graeber, BULLSHIT JOBS): prepisivanje akata. Ali Akakije u prepisivanju uživa. Štaviše, on prepisivanje VOLI. I poput mene, ima svoja omiljena slova koja voli da piše (u mom slučaju su to malo ćirilično Z i malo latinično F).
Uživanje u prepisivanju Akakija Akakijeviča je genijalna osobenost lika. Govori to o njegovoj ličnosti više nego stranice i stranice i stranice unutrašnjih monologa ili prepričavanja mentalnog sklopa. Nije džaba „Šinjel“ to što jeste, dakle remek-delo. Ali ne volim AA samo kao književnog lika, volim ga kao osobu, naročito što sada, dok paralelno čitam Baron-Koenovu ZERO DEGREES OF EMPATHY (kod nas kul ali varljivo prevedena kod Clia kao PSIHOLOGIJA ZLA), vidim da je brat moj napaćeni delom na spektru i da Akakije ima neke osobenosti Aspergerovog sindroma, poput nesnalaženja sa ljudima i uživanja u ponavljajućim radnjama, uočavanju paterna i sistematizovanju — radnjama, drugim rečima, poput metikuloznog prepisivanja administrativnih dokumenata. Srce pukne kada čujem Akakijev odgovor kancelarijskom mobingu; on zna da ne zna sa ljudima, i istrpeće svašta jer su mu ljudi i njihove interakcije kako god se okrene strani i zbunjujući, ali mu na kraju nije jasno zašto svi moraju biti toliko zli, kada im on nije uradio ništa nažao. Da digresiram još jednom: pasaž o mladom službeniku koji se pokaje zbog ismevanja Akakija i potonji hiperdrajvski trenutan teleport u njegovu budućnost, gde mu godinama kasnije i dalje biva žao jednog tužnog prepisivača akata, još je jedan od zilijardu razloga zašto je Dostojevski rekao da smo, u proznom ali možda i ljudskom smislu, svi izašli iz Gogoljevog šinjela. Ko nije pročitao pripovetku, neka to uradi, jer nikada nećete pogoditi u kojem pravcu zaplet odlazi, a kamoli kako se povest o Akakiju Akakijeviču završava.
Još jedan primerak za zbirku Lepih Epigrama. Nacume Soseki (1867–1916) i Rjunosuke Akutagava (1892–1927) čuveni su japanski modernistički pisci sa početka XX veka; Soseki je autor romana KOKORO (こころ, 1914), jednog od najvećih japanskih svetskih bestselera, a Akutagava, poznati pisac kratkih priča, autor je pripovetke „Rašomon“ (羅生門, 1915). Oba pisca na srpskom objavljuje, naravno, sjajni Tanesi. SERIAL EXPERIMENTS LAIN, kombo brejker u ovom nizu, eksperimentalni je kiberpank anime iz 1998.
Čovek koji je sklopio ove citate ima najbolje ime na svetu: Sekvoja Nagamacu (Sequoia Nagamatsu). Knjiga ovog savremenog američkog autora takođe ima prelep naslov: WHERE WE GO WHEN ALL WE WERE IS GONE (2016, Black Lawrence Press). Moje oduševljenje ovom zbirkom priča brzo je prešlo u bol i zazor jer sam čitajući sinopsise ovih fantazijskih & osećajnih priča nadahnutih japanskim folklorom i popularnom kulturom osetio da za hiljadu godina pisanja ne bih razvio ni trunku Sekvojine maštovitosti. U priči „Rokurobi“ (prepričavam sažetke izdavača jer knjigu još čitam) glavni junak koristi demonsku moć produžavanja sopstvenog vrata kako bi spasio brak izgrađen na lažima. U naslovnoj pripoveci, žena pokreće višemesečnu plesnu groznicu zbog koje ljudi umiru; pardon, ne umiru zapravo, nego se ponovo rađaju, ali bez uspomena. Od jedne druge priče, o recentno preminulim junacima u novom okruženju sveta mrtvih, prenosim samo sjajan naslov: „The Inn of the Dead’s Orientation for Being a Japanese Ghost“.
Knjigu otvara pripovetka „The Return to Monsterland“. Premisa je sledeća: supruga glavnog junaka gine od strane Godzile. Poslednje reči koje upućuje mužu, pre nego što je Godzila razneo njen voz svojim atomskim dahom, jesu: „Šteta što nisi ovde; on je naprosto veličanstven“. Ovo je bila kap koja mi je prelila čašu; umesto da ovoj knjizi uživam izdaleka, kao kuriozitetu na spisku za čitanje kojem ću se posvetiti Nekad, nakon ovakvog uvoda pauzirao sam tekuće čitalačke projekte i odvojio popodne za ovu pričicu.
Nakon, dakle, smrti supruge, muž se posvećuje proučavanju kaiđua, ogromnih zveri iz istoimenog žanra japanskih filmova o Godzili, Motri, Rodanu, Gidori i ostalima. Junak to čini ne samo kako bi bolje razumeo čudovište koje mu je ubilo ženu, već i zbog želje da bolje razume samu svoju suprugu, (bivšeg) najvećeg svetskog stručnjaka za kaiđue, i njenu fascinaciju njima koja se nije pokolebala ni u trenucima pred smrt. Pričica je pravi leksikon kaiđu žanra i čitao sam je uz nekoliko otvorenih fandom vikipedija; istraživanje monstera i njihove mitologije na divan se način u Sekvojinom tekstu prepliće sa intimnim ruminacijama glavnog junaka o sopstvenom braku. U ovoj naoko blesavoj temi odvija se prava emotivna drama: junak nije samo nesrećan zbog smrti svoje ljubavi, već je na svoju preminulu suprugu i besan. Možda nikada nije shvatio zašto je ona više ljubavi, saosećanja i brižnosti imala za divovsko zverinje nego za njega i njihovu ćerku. Možda ga zapravo nije ni volela, već je sa njim bila iz drugarstva i zahvalnosti?; svoj brak junak naziva „our domestic best-friendship“. Možda se ona nikada, uprkos svojoj ljubavi za sva bića, nije osećala udobno u ulozi majke, roditelja; ulogu na koju ju je on možda naterao. A možda su sve to frustrirane i lutajuće misli čoveka kojem je džinovska, premoćna i neljudska sila otela nešto od čega se nikada neće oporaviti.
Podsetila me je ova priča na Barnsovog FLOBEROVOG PAPAGAJA, gde u pola knjige čitamo enciklopedijske komentare o biografiji Gistava Flobera i kritička tumačenja njegovog dela, sve dok minimalističkim otkrivanjima backstoryja ne shvatimo da je za glavnog junaka takva vrsta fiksacije jedini način da emotivno procesuira smrt svoje supruge i složena osećanja koja gaji prema osobi koju je voleo najviše na svetu & koja ga je varala. Kao što Barnsov roman nije zapravo o Floberu, ni Sekvojina pripovetka nije samo o sto metara visokim, deset hiljada godina starim magičnim čudovištima; ispod otkačene premise leži priča o odnosima, ljubavi, empatiji, roditeljstvu i partnerstvu. Ima li bolje alegorije za naše međusobne komunikacije i miskomunikacije od glavnih junaka koji živote posvećuju pokušajima da razumeju čovečijem umu apsolutno strane i nestvarne beštije, za koje do kraja ne saznajemo da li su nam bogovi ili uništitelji? Možda sam do kraja previše nagrdio Godzilu. On priču istina započinje kao zločinac, ali mu se kasnije posvećuje najlepša replika u pripoveci, kada kaiđu vile-sveštenice po imenu Elijade (guglati „The Elias“ na onim kaiđupedijama), telepatski svezane sa tim drevnim titanima, otkrivaju glavnom junaku Godziline misli, sećanja i osećanja: „Godzilla is very sad today. Godzilla remembers your wife and is sorry. Godzilla cannot stop being Godzilla“.
Delim ovo i tagujem profesora Savu Damjanova samo zato što smo nas dvojica jedini za koje znam da nas fascinira beleženje vremena. Knjige, tekstovi, enciklopedije, rečnici, kalendari, infografici — šta god; sve može & na sve se ložimo.
Na ovo štivo, CARTOGRAPHIES OF TIME (Rosenberg, Grafton, Princeton Press) naleteo sam slučajno, tražeći na Z-Library neke arhitektonske časopise. Z-Lib je inače i dalje operativan preko pregledača TOR; od pre nekoliko meseci držim stoga TOR na taskbaru, i ne koristim ga ni za šta drugo osim za rovarenje kroz ovu jedinu i najbolju shadow library. Istu bazu podataka kao i Z-Lib koristi i LibGen, ali teško živim bez Z-Libovog algoritma za preporučivanje knjiga. To sam shvatio, kako obično biva, tek kada je Z-Lib bio sklonjen sa vidljivog Interneta. Zbog te rubričice, koja u obzir uzima prethodno skinute fajlove kao i istoriju pretrage, jedino mi Z-Lib od svih hajdučkih onlajn biblioteka daje osećaj da sam u pravoj antikvarnici; jer samo tu mogu da, uprkos preciznim i nevosmislenim upitima ukucanim u polje za traženje, ipak pronađem nešto neočekivano, a korisno i lepo, ispod neke skupine jedinica i nula.
POETICA DEPONIA 