Iz: Katherine Foxhall, MIGRAINE: A HISTORY (2019, Johns Hopkins University Press). Srećan svima finiš semestra.

Filmska magija jedan je od najlepših osećaja na svetu. Sa malim brojem drugih doživljaja mogu uporediti sesiju lepog čitanja, a gašenje svetala u sali & paljenje projektora je jedan od njih. Daj mi tu drogu pravo u venu, koji god da je film i o čemu god da je. Nije čudo što filmova o magiji filma (poput najskorijeg Spilbergovog dela, FABELMANOVI) ima skoro koliko i knjiga o knjigama, a njih ima previše.

No, nije filmska magija nastala sa filmom; to jest nije izvanzemaljska opčinjenost umetničkim delom, kada za trenutak ili nekoliko trenutaka imamo osećaj da smo projektovani izvan sopstvenog fizičkog tela u virtuelni svet adrenalina ili tuge, izmišljena kada i bioskopsko platno. Zapisi o ovakvoj moćnoj imerziji dolaze još od pesnika i dramaturga elizabetanske i jakobinske Engleske — Šekspirovog doba, odnosno doba kada se u Engleskoj pojavljuju, razvijaju i bujaju prva profesionalna pozorišta i dramske trupe. Citat je iz knjige Stenli Vels, ŠEKSPIR I DRUŽINA (prev. Marko Denić, 2009, Clio, str. 32–33; Stanley Wells, SHAKESPEARE AND CO., 2006, Knopf):

Ali je publika u Šekspirovo vreme znala poprilično da se udubi u radnju u kojoj je uživala. Najbolji prikaz ushićenja koje je mogao da oseti i najneobrazovaniji čovek u publici nalazi se u uvodu za dramu Tomasa Dekera AKO OVO NIJE DOBRA PREDSTAVA, ĐAVO JE U NJOJ (Thomas Dekker, IF THIS BE NOT A GOOD PLAY, THE DEVIL IS IN IT, 1611), gde on opisuje pesnika koji:

„Može dozvati zalutalog slušaoca i zlatnim lancima
Njegov sluh vezati za svoju melodiju,
Može mu svojim veštim perom dočarati stvorenja
Kovana čekićem i naterati ga da na vrhovima prstiju
Prekine retku tišinu i tapše snažnim rukama
Onome što svojom očaranom dušom jedva razume.“
(Stihovi 31–36)

Ovde Deker hvali moć dramskog teksta da uzdigne čak i nekoga od koga bi se to najmanje očekivalo, uz pomoć čarolije koja omogućava razumevanje izvan granica razumnog. Kao što kaže Vojvoda iz Šekspirovog ranog komada DVA VITEZA IZ VERONE: „Moć bogodanog pesništva je silna“ („Much is the force of heaven-bred poesy“; Čin treći, Scena druga).

Nedavno je Kulturni centar Vojvodine objavio sjajno izdanje pesničke zbirke PAMĆENJE VODE legendarne Katalin Ladik (Ladik Katalin, A VÍZ EMLÉKEZETE), „naše“ mađarske pesnikinje i jedne od najfascinantnijih književnih, konceptualnih i performativnih umetnica sa kraja XX i početka XXI veka.

Knjiga mi nije u potpunosti draga jer je krupna, kockasta i tvrdih korica, što nije moj fazon. Volim sitne, meke (haha itd.) i siromašne knjižuljke; izdanja vrlo cenim prema tome koliko lako mogu da ih ispisujem, mučim i transportujem. Ovako bogata izdanja su za policu, a ne za ruksak i mapiranje olovkom dok je knjiga presavijena položena na koleno — što je prava šteta! Nema ovde ni podataka o samom izdanju; tek mi je onlajn pretraga otkrila da je u pitanju zbirka izvorno objavljena 2016. godine. A o samoj pesnikinji, koja je vojvođanskom scenom žarila i palila pre 50 godina, svedoči tek jedna zabavna, ali biografski štura jednoparagrafna napomenica na poslednjoj strani. Taj je mikro-memoar Ladikove lep osvrt na sopstveni intimni & emotivni razvoj, ali ni za trunku to novim čitaocima ne dočarava veličinu KL, što je tek prava šteta.

Izdanje je ipak i dalje sjajno jer u pitanju Katalin Ladik. Uglavnom je poznajem kao provokativnu i eksperimentalnu performativnu umetnicu; kada bih bio lagodan u ocenama, rekao bih da je svojevremeno Katalin Ladik radila ono o čemu Marina Abramović sanja. U strahovito talentovanoj generaciji vojvođanske/SFRJ neoavangarde, Katalin Ladik je sa pravom bila jedna od vatronoša i all-starova; dok su se drugi možda tu i tamo folirali i izmotavali, KL je uvek išla ogoljeno, furiozno, nogom u vrata, glavom u zid i sa 110%. Poezija mi pak odaje drugačiju Katalin: ranjivu, usamljenu, introvertnu i osećajnu.

Zbirka je izvanredna i zato što je, u prevodu Draginje Ramadanski (svojevremeno laureatkinje nagrade „Miloš N. Đurić“), objavljena dvojezično, na mađarskom i srpskom. Malo je stvari u životu lepše od paralelnog čitanja poezije u izvorniku i prevodu. Dvojezična pesnička izdanja zato posebno lovim i volim. Mazim ih i pazim (čak i kada ih švrljam ili lomim kosti) u kojem god da su obliku, bilo luksuznom bilo budžetskom.

Još jedan primerak za zbirku Lepih Epigrama. Nacume Soseki (1867–1916) i Rjunosuke Akutagava (1892–1927) čuveni su japanski modernistički pisci sa početka XX veka; Soseki je autor romana KOKORO (こころ, 1914), jednog od najvećih japanskih svetskih bestselera, a Akutagava, poznati pisac kratkih priča, autor je pripovetke „Rašomon“ (羅生門, 1915). Oba pisca na srpskom objavljuje, naravno, sjajni Tanesi. SERIAL EXPERIMENTS LAIN, kombo brejker u ovom nizu, eksperimentalni je kiberpank anime iz 1998.

Čovek koji je sklopio ove citate ima najbolje ime na svetu: Sekvoja Nagamacu (Sequoia Nagamatsu). Knjiga ovog savremenog američkog autora takođe ima prelep naslov: WHERE WE GO WHEN ALL WE WERE IS GONE (2016, Black Lawrence Press). Moje oduševljenje ovom zbirkom priča brzo je prešlo u bol i zazor jer sam čitajući sinopsise ovih fantazijskih & osećajnih priča nadahnutih japanskim folklorom i popularnom kulturom osetio da za hiljadu godina pisanja ne bih razvio ni trunku Sekvojine maštovitosti. U priči „Rokurobi“ (prepričavam sažetke izdavača jer knjigu još čitam) glavni junak koristi demonsku moć produžavanja sopstvenog vrata kako bi spasio brak izgrađen na lažima. U naslovnoj pripoveci, žena pokreće višemesečnu plesnu groznicu zbog koje ljudi umiru; pardon, ne umiru zapravo, nego se ponovo rađaju, ali bez uspomena. Od jedne druge priče, o recentno preminulim junacima u novom okruženju sveta mrtvih, prenosim samo sjajan naslov: „The Inn of the Dead’s Orientation for Being a Japanese Ghost“.

Knjigu otvara pripovetka „The Return to Monsterland“. Premisa je sledeća: supruga glavnog junaka gine od strane Godzile. Poslednje reči koje upućuje mužu, pre nego što je Godzila razneo njen voz svojim atomskim dahom, jesu: „Šteta što nisi ovde; on je naprosto veličanstven“. Ovo je bila kap koja mi je prelila čašu; umesto da ovoj knjizi uživam izdaleka, kao kuriozitetu na spisku za čitanje kojem ću se posvetiti Nekad, nakon ovakvog uvoda pauzirao sam tekuće čitalačke projekte i odvojio popodne za ovu pričicu.

Nakon, dakle, smrti supruge, muž se posvećuje proučavanju kaiđua, ogromnih zveri iz istoimenog žanra japanskih filmova o Godzili, Motri, Rodanu, Gidori i ostalima. Junak to čini ne samo kako bi bolje razumeo čudovište koje mu je ubilo ženu, već i zbog želje da bolje razume samu svoju suprugu, (bivšeg) najvećeg svetskog stručnjaka za kaiđue, i njenu fascinaciju njima koja se nije pokolebala ni u trenucima pred smrt. Pričica je pravi leksikon kaiđu žanra i čitao sam je uz nekoliko otvorenih fandom vikipedija; istraživanje monstera i njihove mitologije na divan se način u Sekvojinom tekstu prepliće sa intimnim ruminacijama glavnog junaka o sopstvenom braku. U ovoj naoko blesavoj temi odvija se prava emotivna drama: junak nije samo nesrećan zbog smrti svoje ljubavi, već je na svoju preminulu suprugu i besan. Možda nikada nije shvatio zašto je ona više ljubavi, saosećanja i brižnosti imala za divovsko zverinje nego za njega i njihovu ćerku. Možda ga zapravo nije ni volela, već je sa njim bila iz drugarstva i zahvalnosti?; svoj brak junak naziva „our domestic best-friendship“. Možda se ona nikada, uprkos svojoj ljubavi za sva bića, nije osećala udobno u ulozi majke, roditelja; ulogu na koju ju je on možda naterao. A možda su sve to frustrirane i lutajuće misli čoveka kojem je džinovska, premoćna i neljudska sila otela nešto od čega se nikada neće oporaviti.

Podsetila me je ova priča na Barnsovog FLOBEROVOG PAPAGAJA, gde u pola knjige čitamo enciklopedijske komentare o biografiji Gistava Flobera i kritička tumačenja njegovog dela, sve dok minimalističkim otkrivanjima backstoryja ne shvatimo da je za glavnog junaka takva vrsta fiksacije jedini način da emotivno procesuira smrt svoje supruge i složena osećanja koja gaji prema osobi koju je voleo najviše na svetu & koja ga je varala. Kao što Barnsov roman nije zapravo o Floberu, ni Sekvojina pripovetka nije samo o sto metara visokim, deset hiljada godina starim magičnim čudovištima; ispod otkačene premise leži priča o odnosima, ljubavi, empatiji, roditeljstvu i partnerstvu. Ima li bolje alegorije za naše međusobne komunikacije i miskomunikacije od glavnih junaka koji živote posvećuju pokušajima da razumeju čovečijem umu apsolutno strane i nestvarne beštije, za koje do kraja ne saznajemo da li su nam bogovi ili uništitelji? Možda sam do kraja previše nagrdio Godzilu. On priču istina započinje kao zločinac, ali mu se kasnije posvećuje najlepša replika u pripoveci, kada kaiđu vile-sveštenice po imenu Elijade (guglati „The Elias“ na onim kaiđupedijama), telepatski svezane sa tim drevnim titanima, otkrivaju glavnom junaku Godziline misli, sećanja i osećanja: „Godzilla is very sad today. Godzilla remembers your wife and is sorry. Godzilla cannot stop being Godzilla“.

Prve rečenice jednog romana:

Gledao sam u nebo pod gotovo nemogućim uglom, onako unazad zabačene glave. Nebo je bilo bez ijednog oblačka i neverovatno plavo. Bila je to ona azurnoplava boja, koju niste mogli da vidite nigde osim na nebu sada. Kada je već vrat počeo da me boli, morao sam da spustim glavu. A nije mi se spuštala. Na kraju sam morao. I onda mi pogled skliznu sa prelepog na ono gadno. Dokle god mi je pogled dopirao video sam samo ruševine.

(Milorad Ulemek Legija, STAZE PORAZA, IP Panonija Ruma, 2017)

Sledećeg četvrtka (20apr23) imaću zadovoljstvo da u KCV govorim na promociji najnovijeg izdanja AFRIKE Rastka Petrovića.

AFRIKA je naravno sjajna knjiga. U pitanju je možda naš najpoznatiji putopis, kao i najpoznatije naše avangardističko prozno delo, uz recimo SEOBE. U Rastku Petroviću žive dva vuka. Prvi, onaj koji je napisao OTKROVENJE i BURLESKU GOSPODINA PERUNA, toliki je eksperimentator da ga laso književne teorije ne može ni uhvatiti. Da li je tip dadaista, nadrealista, ekspresionista, nešto četvrto? Drugi, autor LJUDI GOVORE i AFRIKE, nije nikakav eksperimentator i žanrovski anarhista, već je kao pisac neposrednog izraza posvećen radije čitanju ljudi, naročito onih koji ćute ili koji nemaju glasa, posvećen njihovim pričama & memoarskom zapisivanju sitnih malih povesti i idiosinkrazija koje inače ostanu neiskazane.

AFRIKA je naizgled delo tog drugog Rastka; ovde je saslušan glas čitavog jednog kontinenta. Novo izdanje (2022, Službeni glasnik), priređeno od strane Gordane Milosavljević Stojanović, otkriva međutim onu avangardniju, oblikom šareniju stranu AFRIKE — ovde su tekstu pridodate i nikada do sada objavljene Rastkove fotografije, crteži i ostali vizuelni artefaktići koje je ovaj sakupio ili sam napravio na svom putovanju. AFRIKA se konačno, posle 100 godina, pojavila kao višemedijsko delo kako ju je Rastko i zamišljao (većinu sličica i fotografija Rastko je zapravo pravio za svoje prijatelje, na čijim je primercima knjige crtao unikatne sličice). U najlepšem mogućem smislu me je ova AFRIKA pokvarila za čitanje svih drugih izdanja istog dela.

Promocija nove AFRIKE održaće se u Kulturnom centru Vojvodine u četvrtak, 20apr23 u 18:00. Pored mene, govoriće još i urednica knjige Gordana Milosavljević Stojanović, kao i istoričarka umetnosti prof. dr Milanka Todić; urednica i moderatorka programa je Gordana Nonin.

Vitomil Zupan (1914–1987) jedan je od najvećih slovenačkih dvadesetovekovnih pisaca. Mešavina je, meni, Borislava Pekića i Čarlsa Bukovskog (ili H. Milera): Zupan je filozof, erudita, suvog humora, složenog toka misli i majstorske prozne orkestracije, a istovremeno i pornograf, uličar, diletant, u podjednakoj meri destruktivan i prema drugima i prema sebi. Sa osamnaest godina je Zupan u igri ruskog ruleta ustrelio prijatelja u glavu. Slučaj je okarakterisan kao nesrećan slučaj, ali Zupana više nije htela da primi nijedna gimnazija u Jugoslaviji, zbog čega je narednu deceniju proveo kao slepi putnik, a potom i mornar na brodu engleske mornarice, kao instruktor skijanja u Bosni, te kao prizefight bokser. Nakon Drugog svetskog rata, 1947, dobija Prešernovu nagradu, najveće slovenačko kulturno priznanje, za roman ROJSTVO V NEVIHTI (ROĐENJE U OLUJI). Zupan je međutim, uprkos dobroj reputaciji koju ima sa komunističkim vlastima zarad svog učešća u Osvobodilnoj fronti (slovenačka varijanta NOB), anarhista i nekonformista do kraja. Prepričavaju se njegova opijanja i igranja na Prešernovom trgu u Ljubljani. O socijalisitčkim narodnim herojima, bivšim saborcima, širi kritike i viceve, pa tako Lidiju Šentjurc, ministartku u SR Slovenije, naziva Sifilidija, aludirajući na koji način (po njemu) ova dolazi do visokih položaja. Nekoliko partnerki govori o njegovim sadističkim seksualnim sklonostima; jedna bivša partnerka navodno je sebi oduzela život zbog njega.

Godine 1948, nekoliko meseci nakon dobijanja najveće književne nagrade, mrtav pijan Zupan zajedno za društvom usred noći zove jednog prijatelja u državnoj administraciji i zavitlava ga da je na švajcarskom radiju čuo da su Sovjeti izvršili invaziju na zemlju i da je Tito već pobegao. Prijatelj je pogrešno pomislio da niko ne bi toliko nenormalan da izmisli nešto poput ovog i tokom iste noći ovu vest prenosi dalje. Ona stiže čak do Miroslava Krleže, kao i Josipa Vidmara, predsednika Predsedništva SR Slovenije; obojica zbog imanentne ruske invazije prekidaju svoje odmore. Sledeće jutro Vitomila Zupana budi glavobolja od mamurluka i nekoliko cevi uperenih u njegovo čelo. Nakon hapšenja i brzog suđenja, optužen je na 18 godina zatvora. Tokom pretresa njegovog stana, navodno je pronađena gomila pornografskih fotografija, koje je sam Zupan uslikao, među njima i nekolicina sa dve ministarke.

Roman LEVITAN (1982) autofikcijsko je Zupanovo delo o godinama koje proveo u zatvoru, gde je podjednaku pažnju Zupan posvećivao učenju, od ostalih robijaša, njemu omiljene veštine obojanja vrata, i pisanju filozofskih traktakta na rolnama toaletnog papira. Obožavam početak romana i ovu mudrost: Čovjekove reakcije na samoga sebe u vezi sa svijetom vrlo su složene. Ista stvar, ista osobina, ista tjelesna posebnost — može nas uzdići na vrhunac življenja, ali i baciti na njegovo dno. Tako je to: jedan je nesretan jer je predebeo, drugi premršav, jedan je premalen, drugi previsok. Dugo sam bio uvjeren da imam nepristojno predug i predebeo organ. Ali onda sam čitao kako su stari Rimljani naređivali da ih koprivama šibaju po njemu samo da bi bio deblji. I tako se cijeloga života oslobađaš kompleksa. Miljenko Jergović je ovaj roman nazvao „jednom od kultnih knjiga pukerske i novovalne književnosti“. I Jergović i ja naročito volimo ovaj odlomak, u kojem Zupan govori o Isusu:

Nisam religiozan, ali taj mi je čovjek bio – kad sam sazreo i razmislio o stvarima – bez obzira na to je li uistinu živio ili nije – nekako bratski blizak. Da nisam bio razuzdan čovjek, huligan i svadljivac – volio bih biti kao on. Srednje me mogućnosti nisu zanimale.

Vitomil Zupan je sahranjen 1987. uz pratnju, po njegovom poslednjoj želji, marijači benda.