Na trećoj strani romana OVO JE NAJSTRAŠNIJI DAN U MOM ŽIVOTU (2006, Kreativni centar) Jasminke Petrović glavni junak, dečak po imenu Strahinja, bane u toalet i vidi kako komšinica Mira pipa grudi njegove majke. Budući da mu je svega već u njegovom mučnom četrnaestogodišnjem životu preko glave, Strahinja pomisli da mu samo još fali šok da mu je majka lezbejka. No, već na desetoj strani (~5 minuta čitanja) ove dečije knjige saznajemo da Strahinjina majka zapravo ima rak dojke. Glavni junak — a podvlačim da je ovo dečak od četrnaest godina i da je ovo knjiga za decu, tako da replike nisu baš hermetične i zakopane u teško čitljivim simbolima — junak dakle jasno kaže u kameru: „Znači — kada sam video mamu sa tetka Mirom u kupatilu, proveravali su rak dojke!“.

Sada kada smo razrešili još jednu besmislenu frku koju u srpskoj književnosti podižu loši i lenji čitaoci: OVO JE NAJSTRAŠNIJI DAN U MOM ŽIVOTU prvi je dečiji roman Jasminke Petrović nakon autorkinih nekoliko zbirki kratkih priča i bajki, te angažmana u raznim dečijim časopisima od kojih posebno, iz ličnih razloga, izdvajam njen rad na Jajziju, maskoti „Tik-Taka“, junaka stripa za decu rađenom u saradnji sa Bobom Živkovićem. Autorki nisu strane teške teme u dečijoj književnosti, uprkos tome što su joj knjige urnebesne. U romanu 35 KALORIJA SA ŠEĆEROM (2008, Odiseja) junakinja ima poremećaj u ishrani; roman LETO KADA SAM NAUČILA DA LETIM (2015, Kreativni centar) govori, kako sama autorka ističe, o posledicama rata u Jugoslaviji. Kako reče novinar u jednom intervjuu sa g. Petrović povodom njene proze: deca se smeju, odrasli plaču.

Glavni junak romana OVO JE NAJSTRAŠNIJI DAN U MOM ŽIVOTU je osmak Strahinja. Malo je reći da se Strahinja nalazi u vremenu krize, jer nuklearne bombe stresa padaju svuda oko njega. Fatalno je zaljubljen u svoju nastavnicu srpskog, ali nikako da uhvati dobar trenutak da je poljubi, izjavi joj ljubav i sa njom pobegne. Otac mu je dao otkaz, doživeo manji nervni slom i sada se ne brije, ne šiša, radi na svom filozofskom romanu (na Strahinjinom računaru) i preti da će otići u manastir. Mama u poslednje vreme radi dve stvari: ide kroz kuću i plače. Starija sestra, gimnazijalka, misli samo na gradivo i školu; prošla je davno porodične lomove u ovoj ludoj kući i od njih se defanzivno odvojila u svom svetu matematike i fizike. Ostao je samo mali Strahinja, koji previše oseća, previše misli i previše upija, zbog čega je toliko stresiran da je svaki dan za njega „najstrašniji dan u životu“. Njegovi neurotični monolozi, fantazije i deluzije su urnebesni — kao da čitamo malog Vudija Alena:

— Kako se osećaš u svojoj porodici?
Dok mi tata nije preoteo kompjuter, još i nekako. Međutim, otkad nemam pristup igricama, jedva preživljavam. U poslednje vreme se nosim mišlju da nabavim psa. Računam, da mi se bar neko obraduje kad dođem kući. Ali čim se setim kako sam se iskidao kad mi je uginuo papagaj, odmah izgubim volju. Možda bih mogao da nabavim neku kornjaču koja će da me nadživi. Pa nek ona plače kad ja umrem.

Strahinjine pesimistične spirale i stalno pretpostavljanje najgoreg mogućeg ishoda dovode u jednom trenutku do pravog šok-trenutka ove knjige: pokušaja samoubistva. Koji je naravno frapandno komičan, i g. Petrović, majstorka crnog humora, nikada ne dozvoljava da se makar malo providi ozbiljnost situacije u kojoj je adolescent na korak od suicida: deca se smeju, odrasli plaču. Od tada kreće preokret, i Strahinja polako počinje da se miri — ne baš sa samim sobom, suviše je to introspektivno za osmaka — ali sa okolinom, postajući ipak i sam mirniji u glavi. Zaplet romana OVO JE NAJSTRAŠNIJI DAN U MOM ŽIVOTU je slobodan, namerno labav, i podseća na slice-of-life pripovesti; svako poglavlje je crtica iz dana Strahinjinog života, i svako počinje paničnim refrenom „Ovo je najstrašniji dan u mom životu!“. Kao čitaoci, jedva čekamo da jedan Strahinjin dan ne počne tom mračnom invokacijom i, spojleri, to na kraju dočekujemo.

Са јучерашњег Читалачког клуба ГНБС, где смо причали о ХАЗАРСКОМ РЕЧНИКУ Милорада Павића.

Стара тема је провејавала синоћ више него током претходних дружења: овај роман сви знају, али га је ретко ко макар и прелистао. Један од посетилаца је рекао да књигу већ више од деценије држи на полици, али да је никада није прочитао. Директор ГБНС, Александар Јокановић, који је такође учествовао на клубу, присетио се како су по првом објављивању ХАЗАРСКОГ РЕЧНИКА (1984) корисници библиотеке књигу масовно позајмљивали и подједнако масовно враћали већ после дан или два.

Нормално је да на ЧК долазе људи који књигу нису прочитали — понекад само помажемо људима да уђу у дело — али ме је у случају ХАЗАРСКОГ РЕЧНИКА ово посебно погодило. У питању није само једна од мени најзабавнијих књига за читање, већ је по мом скромном мишљењу то један од „тешких“ романа који је најлакши за читање. Све оно што би у случају осталих књижевних дела било варање или непоштовање књиге, попут прескакања страница, прекидања читања усред пасуса и преласка на ново поглавље, лењог прелиставања или откривања краја — овде је нормалан начин читања. Павићу то вероватно није било на памети, али је ХАЗАРСКИ РЕЧНИК је, захваљујући свом нелинеарном заплету, душу дао за ADD читање. Структура књиге захтева да је читате у виду link surfingа, данас главне разоноде већине људских бића са приступом интернету. А што више књигу прескачете, то неминовно све више контате о чему се ради, и као детектив, сакупљате трагове и уочавате повезаности. Зашто се, рецимо, у сваком другом уносу спомиње со? Лик по имену Доротеа Шулц у једном тренутку упознаје дечака који има по два палца на рукама — чек, зар неки други лик сањао особу која такође има два палца на рукама? Ко је беше то био? [Прелиставате странице] Али ствар се не уклапа; ту утвару са два палца сањао је заправо један барокни витез, триста година раније. Чекај — зашто је дечак, за Доротеу Шулц потпуни странац, рекао „Јеси ли ме познала“? Да ли је у питању реинкарнација? Итд. Као када играте добру игру отвореног света, у ХАЗАРСКОМ РЕЧНИКУ увек, током читања-истраживања, откривате нове стварчице.

Размишљао сам зато више него у случају осталих наших читалачких дружења о случају „тешких“ књига. Будући да се бавим овиме чиме се бавим, поседујем у књижевном смислу професионалну ширину палете која не зависи од мог личног укуса, па у свакој књизи која у историји литературе важи за добру препознајем разлоге зашто је добра. Можда лично не волим реализам, али могу четрдесет минута причати, без фолирања, зашто су ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА или ЦРВЕНО И ЦРНО велики романи. Иако искрено волим огроман број књига, моја „љубав“ у неким случајевима нема везе само са личним сензибилитетом, већ и са критичким књижевним образовањем које ми омогућава да у неким делима уживам из теоријских или историјских разлога.

Нормалним читаоцима љубав пак зависи искључиво од личног укуса. То је у реду. Штавише, то је нормално; читаоци попут мене, професионалци, нису нормални. Ако вам је потребно критичко упутство да неку књигу волите, то онда није љубав и није уживање. И стога је нормално што ће, на пример, Достојевски остати затворен за шта ја знам деведесет одсто читалаца, који ће се оправдано сморити стилом, радњом, сензибилитетом или оф-топик истоваром пијандуре Мармеладова већ у другом поглављу ЗЛОЧИНА И КАЗНЕ. Фјодор М. једноставно није за њих. Али за једну мањину Достојевски ће кликнути, упркос томе што нису прошли академско образовање на тему руског реализма. Неће можда моћи да објасне шта им је кликнуло — да ли ликови? да ли филозофија? — али и то је ок. Књижевност и укус нису физичке формуле и егзактне дисциплине. Зато волим Читалачке клубове. Не постоје ови разговори да бисмо на силу пропагандисали како све велике књиге сви треба да читају и воле, већ да бисмо спојили оног читатеља или читатељку са оном књигом која је тачно за њу, а да то раније није знала.

Каже се да је УЛИКС тешка књига. Не бих знао. Мени је једна од најближих, највеселијих, највољенијих, и одмах сам са њом кликнуо. Читао сам је пре него што сам одслушао иједно предавање на студијама књижевности, у нижем разреду гимназије, док сам у школској библиотеци чекао да почне час руског језика. УЛИКС је тежак махом због мозгоиспирајуће технике тока свести која вас затрпава опажањима, мислима, референцама, осећајима, тешко пратљивим, расејаним, збуњујућим. Мени је тако нешто било таман, јер је за мене свет такође био конфузан и расејан; тешко сам га разумео, много ми је ствари било збуњујуће, свашта прећутано, као у вихору утисака које нисам могао испратити. А иза те буке и исцепканости, крило се нешто, попут Одисеје, што је сјајно, лепо, древно и непроменљиво, и што на крају свему даје смисао, чак иако га у том тренутку не успевам опазити. Читајући Велике Писце и њихове монолитне, сигурне речи и реторска тумачења и огромне емоције био сам неко ко се диви врло високим али недостижним и неразумљивим споменицима. Није то био у потпуности мој свет. Док ми је Џојс, и његово писање пуно комедије и анксиозе, већ у силаску Бака Малигена са степеница у првом поглављу, био као брат рођени. Касније сам тек научио шта је тачно „ток свести“.

ХАЗАРСКИ РЕЧНИК није за сваког, али има своју публику. И мислим, после јучерашњег разговора, да су то они читаоци који су отворени и срцем и умом за мистично, за ирационално, за езотерију, магију и снове. Књига није за утилититарце, практичаре и логичаре. Са њима се роман чак отворено зеза. У рукама, за почетак, немате нормалан линеаран роман са нормалним секвенцијалним заплетом, већ сте књигу принуђени читати ергодички, као да се крећете кроз лавиринт а не кроз увезани повез страница. Према синопсису можда ишчекујете историјску тематику, али онда видите да је огроман део књиге напросто фалсификован, пун лажних личности и лажних цитата — али никада тачно не знате који су ликови прави а који су измишљени, проводећи читање у когнитивној дисонанци која ће неке људе бесповратно одбити док други типови живе за такве ствари. И на крају, очекујете ваљда у једном лексикону одмерен и научно прецизан израз, а не приповести о сновима испричане језиком мистика. ХАЗАРСКИ РЕЧНИК је анти-енциклопедија и анти-документ, и ако прихватите фазон да је пред вама историјски роман пун духова, бајки и поезије, који као да је писан од стране чаробњака на печуркама, онда је дело за вас. У супротном, није. Обе су могућности ок.

Још нешто на тему „тешког“ читања. Када одем на баскет, одем да се ознојим. Не знам особу која је одбила да иде на кош због тога што ће се уморити. То је поента. Није циљ наравно липсати од умора, али катарзично је, физички и ментално, пустити зној и прокрвити хрскавицу у коленима. Када узмем књигу, не желим да је само гледам без менталног ангажмана, јер тако могу посматрати и скринсејвер. Наравно, када читам нешто за истраживање или наставу, то је маратон који ми заузме пун капацитет менталних процеса — али то је читање које не саветујем никоме осим јадним душама које то воле и који се стога тиме баве професионално. Но, када читам за себе, ипак се и тада макар мало енгејџујем. Уносим се, разговарам са књигом, мапирам је, коментаришем у себи и на маргинама. Не сувише напорно: таман толико да се загреје хрскавица. Слепо посматрање књиге & пасивно читање ме, без зезања, више замарају.

Када сам прочитао Ишигуров фантазијски роман ЗАКОПАНИ ЏИН (Kazuo Ishiguro, THE BURIED GIANT, 2015), прошло ми је кроз главу да би књига била изузетна као наша школска лектира. Ниједно друго дело савремене светске књижевности није ми произвело такав утисак. И нисам ЗАКОПАНОГ ЏИНА видео као интимни део српске књижевности због неке „универзалне“ вредности или идеје, напротив. Главни квест главних јунака, брачног пара у артуријанској Енглеској који крећу у потрагу за својим сећањима која постепено нестају због тајновите магле што обавија земљу, дакле тај њихов поход, нарочито његово разрешење, посебно снажно удара у парализу ако сте са овог поднебља. Да не спојлујем превише.

Да нисам луд доказао је сам сер Ишигуро, који је у једном интервјуу (YT назив: Kazuo Ishiguro | March 17, 2015 | Appel Salon) открио да му је главна инспирација за роман био управо рат у Југославији раних деведесетих. Прича почиње око десетог минута снимка. На потезу је национални просветни савет.

(Ишигуро је истом приликом открио и занимљив проблемчић у писању који је имао на почетку стварања. Пре него што је почео са романом, имао је у глави причу, имао је тему, али није имао сетинг; и дуго се нећкао где тачно да причу смести: у прошлост, у садашњост, у фантазију, у алтернативну стварност или у будућност. Прво је дакле дошла прича, па чак и њена алегоријска поента, а тек је на крају Ишигуро пронашао одговарајућу позорницу за такав заплет. Нема свеважећег поретка у писању. Некад прво сине једно, некад нешто друго.)

Спремајући излагања за овогодишњи Фестивал менталног здравља, Јована & ја смо хтели да у њен осврт на приказе менталних болести у књижевности уврстимо и словеначког експресионистичког писца Славка Грума (1901–1949). То јест ја сам хтео, Јована НИЈЕ, јер Грум ипак није довољно познат за ширу публику. Нажалост по мене, Јованино је имало смисла, и Грум је био сецнут.

То ми је несуђено предавање опседало свест током овонедељног часа о Славку Груму на курсу о историји словеначке књижевности. По први пут сам више причао — сада много свеснији неких ствари — о Грумовим искреним и болним приказима патолошких психоемотивних стања, него о поетским особеностима експресионистичке прозе.

Нисам споменуо: Грум је био Фројдов ученик и врстан психоаналитичар; писање му је био хоби са стране. Тада можда нису имали имена за неке ствари, али читајмо како је др Грум језиком гротеске и хорора описао самоовређујућа стања ума, и како је кроз уста непоузданих приповедача и језиком изломљеног наратива приближио застрашујуће нападе из мрачних нивоа подсвести. У причи „Тју“ описана је генерализујућа анксиозност и напад панике („напало ме“) пре него што су те дијагнозе добиле име, и колико нас ти терори додатно муче јер им не знамо узрока; у причи „Врата“ учимо, пре сто година, колико је депресија подмукла и колико се често крије иза насмејаног лица. Причу „Пацови“ наводим у целости јер ми је једна од омиљених кратких прича уопште и фале ми речи да опишем емотивни хорор разбијеног ума који дочарава. Грумови јунаци су потиштени усамљеници, напуштени од света пред којим су и даље принуђени, уз надљудске напоре, одржавати фасаду нормалности; ту је негде и алегорија о животу на овој анксиозној планети уопште.

Опет сам на Црњанском & опет натраг на ХИПЕРБОРЕЈЦИМА. На овом есеју радим сада више од годину дана; до сада сам га требао објавити у два или три наврата, и ниједном нисам стигао да га уобличим. Никако није КЛИКТАЛО. Није томе помагала ни разуђена природа ХИПЕРБОРЕЈАЦА, који су ми пред очима или пролетали као гомила ефемерија & ничега, или сам пред густином њихових прича, ликова, дигресија, уноса, сећања и екскурса остајао паралисан. Надам се због сопствене менталне кондиције и других својих пројеката (конференција о видео-играма у Ректорату УНС је већ идуће недеље) да сам коначно нашао тачку уласка; најновију иначицу рада сам изложио на управо завршеним ДАНИМА МИЛОША ЦРЊАНСКОГ @ Матица српска.

Намеравам да се опробам у патографији: дисциплини тумачења ауторовог психоемотивног склопа уз помоћ њихових уметничких дела. Црњански је увек користио аутофикцију; нема преломног животног искуства којег није описао у прози (рат, посланство, путовања, емиграција), али неретко је та истинита искуства закопавао фикцијом, односно алтер-егоима, измишљеним сценама, догађајима. А мислим да се у ХИПЕРБОРЕЈЦИМА много одао, и да је са свешћу или без ње оставио неколико шпијунки у његов емотивни скелет. Обожавам овај одломак испод. Много се причало & писало о Црњансковим сеобама и миграцијама; овде најчистије, без литераризације, стилизације (нема чак ни толико зареза!) и измишљених барокних пуковника, видим човека који говори са собом, види јасно своје багове, али се плаши да неће моћи да их разреши и да ће наставити да повређује не само себе, већ и људе које воли и који воле њега.

Увек сам имао ту жељу да нестанем у даљини. Да отпутујем, да напустим, да оставим. Не ваља то — кажем самом себи. Сећам се да ми је жена, пре поласка, рекла, да је уморна већ од тог непрекидног сељакања и да је жељна да фиксирамо наше пребивалиште већ једном. Вели, да се већ смиримо једном. Мени онда пада на памет реченица на шпанском: да се смирују само мртви — se quedan solo los muertos. Не ваља овако, како живим. Требало би тражити спаса, из те вртоглавице сна. Требало би позвати људе да стану, да се не растају, да не наносе бола, да се опет сретну.