(…)

The prospects for the present aren’t too grand
when a swastika with NF (National Front) ’s
sprayed on a grave, to which another hand
has added, in a reddish colour, CUNTS.

Which is, I grant, the word that springs to mind,
when going to clear the weeds and rubbish thrown
on the family plot by football fans, I find
UNITED graffitied on my parents’ stone.

How many British graveyards now this May
are strewn with rubbish and choked up with weeds
since families and friends have gone away
for work or fuller lives, like me from Leeds?

This pen’s all I have of magic wand.
I know this world’s so torn but want no other
except for dad who’d hoped from ‘the beyond’
a better life than this one, with my mother. (…)

________

Тони Харисон (1937) савремени је енглески песник; налетео сам на њега читајући есеје о преводилаштву пољског преводиоца Јежија Јарњевича (СИЗИФ ПОБЕДНИК, 2021, КЦНС). Поема V. надахнута је Харисоновим повратком у Британију и посети гробовима својих родитеља, које је затекао вандализоване, заједно са остатком гробља, од стране локалних скинса и фудбалских хулигана. У стиховима Харисон разговара са собом, родитељима, фашистима, родним Лидсом; наслов алудира на ознаку противника на старим фудбалским плакатима (LEEDS UNITED V. …). Песма је дуго размишљање о сукобима: затуцаном околином, ближњима, са самим собом. Као радничко дете са улица индустријског града, Харисон је завршио студије класичне књижевности, и то му се таласање у одрстању/одгајању провлачи кроз мисли — препирањем са имагинарним наци-хулиганима, некадашњим комшијама и пријатељима из детињства, те убацивањем псовки у грациозно римоване десетерачке катрене.

42
продаћу свој леш за 120 хиљада и за те паре купити ексере
42а
гледаћу како ти ексери рђају на киши

Изађем на терасу, а доле Арголида —
У јутарњој халуцинацији, бистрој као кристал;
Преврнута постава градског крајолика
Истура ме јужно од признате јаве,
Звуци мењају смисао, саобразно —
У гласу птице чујем: Тиринт!

Протрљам очи: гробнице краљева
Силазе из Микене,
од танког злата
Исковане маске висе по кестенима,
Јаблан усправно гусне у кипарис,
Маска се сунча на киклопском зиду
(Да смо у Беотији, израсла би јој крила) —
А онда метеж гласова; хор се свађа
Са вољом богова, али не омета
Извршење; све остаје у породици,
Трагедија може да се настави —

Трезни ме гутљај меда, цигарета,
Јутарње новине са фарсом у насловима;
Ипак, на улазу у купатило
Мало оклевам, као Агамемнон…

У вези са патњом никад нису грешили
Стари мајстори: како су само добро разумели
Њено место у људском животу, она се дешава
Док неко други једе или отвара прозор или просто тромо корача;
Како, док старци свечано, страствено чекају
Чудесно рођење, увек су ту и
Деца која нису посебно желела да се оно деси, клизају се
На језерцету на ободу шуме;
Никад нису заборављали
Да се чак и застрашујуће мучеништво одвија по сопственом плану
Некако у углу, на нечистом месту
Где пси настављају свој псећи живот, а мучитељев коњ
Чеше своју невину задњицу о дрво.

На Бројгеловом Икару на пример, како све окреће главу
Сасвим нехајно од катастрофе, орач је можда
Чуо пљусак, заборављени крик,
али за њега то није био важан пад, сунце је сијало
као што мора на беле ноге које нестају у зеленилу
Воде, а скупи грациозни брод који је сигурно видео нешто запањујуће, дечака који пада с неба,
Морао је некуда да стигне и одједрио је мирно даље.

__________________________________

About suffering they were never wrong,
The Old Masters: how well they understood
Its human position; how it takes place
While someone else is eating or opening a window or just
walking dully along;
How, when the aged are reverently, passionately waiting
For the miraculous birth, there always must be
Children who did not specially want it to happen, skating
On a pond at the edge of the wood:
They never forgot
That even the dreadful martyrdom must run its course
Anyhow in a corner, some untidy spot
Where the dogs go on with their doggy
life and the torturer’s horse
Scratches its innocent behind on a tree.

In Breughel’s Icarus, for instance: how everything turns away
Quite leisurely from the disaster; the ploughman may
Have heard the splash, the forsaken cry,
But for him it was not an important failure; the sun shone
As it had to on the white legs disappearing into the green
Water; and the expensive delicate ship that must have seen
Something amazing, a boy falling out of the sky,
had somewhere to get to and sailed calmly on.

Who would have imagined that I would have to go
a million miles away from the place where I was born
to find people who would love me?
And that I would go that distance and that I would find those people?

In the dream JoAnne was showing me how much arm to amputate
if your hand gets trapped in the gears of the machine;
if you acted fast, she said, you could save everything above the wrist.
You want to keep a really sharp blade close by, she said.

Now I raise that hand to scratch one of those nasty little
scabs on the back of my head, and we sit outside and watch
the sun go down, inflamed as an appendicitis
over western Illinois — which then subsides and cools into a smooth gray sea.

Who knows, this might be the last good night of summer.
My broken nose is forming an idea of what’s for supper.
Hard to believe that death is just around the corner.
What kind of idiot would think he even had a destiny?

I was on the road for so long by myself,
I took to reading motel Bibles just for company.
Lying on the chintz bedspread before going to sleep,
still feeling the motion of the car inside my body,
I thought some wrongness in my self had made me that alone.

And God said, You are worth more to me

than one hundred sparrows.
And when I read that, I wept.
And God said, Whom have I blessed more than I have blessed you?

And I looked at the mini bar
and the bad abstract hotel art on the wall
and the dark TV set watching like a deacon.

And God said, Survive. And carry my perfume among the perishing.

__________________________

Библијска студија „Библијске студије“ Тонија Хогланда:

You are worth more to me than one hundred sparrows: Мт 10:26–31 „Не бојте их се, дакле; јер нема ништа сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати. Што вам говорим у тами, казујте на видику и што вам се шапће на уши, проповиједајте са кровова. И не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тијело погубити у паклу. Не продају ли се два врапца за један новчић? Па ни један од њих не падне на земљу без Оца вашег. А вама је и коса на глави сва избројана. Не бојте се, дакле; ви сте бољи од много врабаца.“

And carry my perfume among the perishing: 2 Кор 2:14 „Хвала Богу који нам свагда даје побједу у Христу Исусу, и кроз нас јавља мирис познања својега на свакоме мијесту; Јер ми смо Христов миомир Богу међу онима који се спасавају и међу онима који пропадају: Једнима мирис смрти за смрт, а другима мирис живота за живот.“

Ово је прва песма Т. Хогланда коју сам прочитао. Када сам чуо да Ален Бешић преводи његову, мислим, трећу књигу, потражио сам га и пре свих других песама прочитао ову на Poetry Foundation.

у џепу доносим буку улица
тутњаву испод подвожњака
гласове с књижевних вечери
ломљаву и звучни крш из кафана
разговоре с притворним и јетким
квоцање пијаног песника луде
патетичну вику рецитатора
своје исповести и свој смех
неконтролисаних импулса плеву
отхукивање у кратком предаху
издиктиране бројеве телефона
гласове службеника установе
бат корака шкрипу врата
кроз која сам прошао тихо прошао
следећи одсечан позив дођи вамо

у џепу носим буку улица
лавеж пса с вечерњег трга
пљусак изненадне кише плочником
смех параноични грлени кркљанац
вику старинара из споредне улице
узвике окупљених око мотицикла у пламену
торокање тротоарке звоцање цвећарке
слогове полугласове мрмљања цвокот
срдачне поздраве оног што га
четрдесет агената прогони
и још један с цигаретом у устима

Сутра, кажеш, сутра ћеш почети да живиш, Сутра?
Кажи ми, Постумије, кад ће већ једном доћи то твоје сутра?
Колико је далеко, то твоје сутра? Где је? Откуд ће доћи?
Да ли се још крије код Персијанаца, или је у Арменији?
То твоје сутра, Постумије, старо је већ као Пријам.
За колико се, рецимо, може, то твоје сутра, да купи?
Сутра ћеш почети да живиш?
Данас већ почнеш, Постумије, доцкан је.
Мудар је онај који је живео јуче.

***

Cras te uicturum, cras dicis, Postume, semper:
dic mihi, cras istud, Postume, quando uenit?
Quam longe cras istud! ubi est? aut unde petendum?
Numquid apud Parthos Armeniosque latet?
Iam cras istud habet Priami uel Nestoris annos.
Cras istud quanti, dic mihi, possit emi?
Cras uiues? Hodie iam uiuere, Postume, serum est:
ille sapit quisquis, Postume, uixit heri.

Novi Sad je sterilan grad
Ali o tome ne govore podaci
Novi Sad je sterilan grad
Sterilni studenti i kastrirani đaci
Novi Sad je sterilan grad
U njega nikad ne dolaze vidici
Novi Sad je sterilan grad
Kad guše čarapom ne čuju se krici
Novi Sad je predivan grad
licemerno tvrdi tv komentar
Kulturne ustanove štampaju plakate
na kojima piše veliko
INVENTAR
Inventar zlobe podlosti taštine,
praznoće gluposti,
metri prašine
Novi Sad je sterilan grad
Sterilno belo novosadsko mleko
Od lepote čistoće želim da bežim
Daleko daleko
Pa idi beži gomila viče
Kamenice lete lome transparente
Ti si obična romantična budala
Šta će nam takvi truli elementi
Tu ću da jedem da jebem i spavam
I ništa više do kraja života
Novi Sad spavaonica trpezarija kupleraj
O beskrajna srećo to je divota
Tražiću drugo mesto
i ljude da igram pevam,
plešem glumim.
Tu ću da jedem da jebem i spavam
da skupljam snagu i ljubim dragu.