Ali u ovom slučaju, moram reći, krivica je bila uglavnom na obmanutom svetu ili podjednako i na prevarantima i na prevarenima; a to je bila upotreba bajalica, čarobnih napitaka, isterivanja duhova, amajlija i ne znam više kakvih sve priprema da se ojača telo protiv kuge; kao da kuga nije u Božijoj ruci već u nekakvom vlasništvu zlog duha te je treba odagnati znacima krsta, zodijaka, papira iscrtanih raznim čvorovima i nekakvim rečima ili figurama tu iscrtanim, kao što je posebno bila reč Abrakadabra, uobličena u trougao ili piramidu, ovako:

[Danijel Defo, GODINA KUGE: TO JESTE OPAŽANJA ILI SPOMENI NAJUPEČATLJIVIJIH ZBIVANJA, KAKO JAVNIH, TAKO I POJEDINAČNIH, KOJA SU SE ODIGRALA U LONDONU ZA VREME ZARAZE 1665. NAPISAO IH JE GRAĐANIN KOJI JE SVE TO VREME PROVEO U LONDONU. DO SADA NEOBJAVLJIVANO, prev. Radoslav Petković, Beograd: Stubovi kulture 2005]

Kuća je gotova, i evo, još nose građu. Ne mogu stalno da zidam. Uostalom, dovoljna mi je jedna kuća, i zato ulazim u nju, zatvaram sva vrata i prozore. Neka rade šta hoće, ja imam što sam hteo.

A oni oko moje kuće zavijaju. Pojedu zid, pa zavijaju. Pojedu vrata, pa zavijaju. Moja kuća se razgrađuje. Najzad je i nema, sve su pojeli.

Zidam ispočetka. Pomažu mi, a ja, svakog ko mi šta donese u to i uzidam. Uzidam onog što je doneo prag — u prag, onog što je doneo zid — u zid, onog što je doneo vrata — u vrata. Kad moja kuća bude gotova, svi moji pomagači biće uzidani u nju i ja ću moći da živim na miru.

[Ljubiša Jocić, IZABRANE PESME, izbor i predgovor Đ. Vuković, Beograd: SKZ 1981; iz zbirke Skriveni svetovi]

Ne bi me začudilo da u Novom Svetu ožive i plišani medvedići kojima je dečija ljubav ulila biće.

[Svetislav Basara, intervju za xxzmagazin.com, 18feb2020]

Nobody knows-where, it is-on-the-map,
Who’d ever think-it, could start-such-a-flap?
Each Montenegrin, and Serbian too,
Waitin’ for some-thing, right outa the blue — oh honey
Pack up my Glad-stone, ‘n’ brush off my suit,
And then light me up my bigfat, cigar —
If ya want my adress, it’s
That O-ri-ent Express,
To the san-jak of No-vi Pa-zar!

***

Niko ne zna gde se na-mapi-nalazi,
Ko bi rekao ipak da od-njeg’-sve-polazi?
Svaki Crnogorac, i još Srbin svaki,
Nešto da se desi, ipak će čekati — oh dušo
„gledstona“ mi spa-kuj i iščetkaj odelo,
I još mi pripali debelu cigaru —
Adresa moja sad će biti
O-ri-jent Ekspres što hita
Ka san-dža-ku u No-vom Pa-za-ru!

[Tomas Pinčon, DUGA GRAVITACIJE, prev. Nina Muždeka, Dereta 2019]

U početku beše reč a reč beše Bog i otada ona ostade jedna od tajni. Reč beše Bog a reč beše meso, rekoše nam. Na početku čega je ovaj početak bio reč? Obično se pretpostavlja da je izgovorena reč došla posle pisane. Sugerišem da je izgovorena reč došla posle pisane. U početku beše reč i reč beše Bog i reč beše meso… ljudsko meso… U početku pisanja. Životinje govore i prenose informacije. Ali ne pišu. One ne mogu da informaciju učine dostupnom budućim generacijama ili životinjama kojes su izvan dometa njihovog komunikacionog sistema. Ovo je krucijalna distinkcija između ljudi i drugih životinja. Korzybski, koji je razvio koncept opšte semantike, značenje značenja, ukazao je na ovu ljudsku distinkciju i opisao čoveka kao „životinju koja premošćuje vreme“. On može, putem pisanja, učiniti dostupnom informaciju drugim ljudima, i to preko svake dužine vremena. Životinje govore. One ne pišu. Tako, stari mudri pacov može znati mnogo o klopkama i otrovu, ali ne može napisati tekst O SMRTONOSNIM KLOPKAMA U VAŠEM SKLADIŠTU za Reader’s Digest sa taktikom grupnog napada na pse i sređivanju onih tipova koji trpaju čeličnu vunu u naše rupe. Neizvesno je da li bi se izgovorena reč ikada razvila preko životinjskog stupnja bez pisane reči. Pisana reč je interferencijalna u ljudskom govoru. Našem starom mudrom pacovu ne bi palo na pamet da okupi mlađe pacove i isporuči im znanje usmenom predajom zato što se čitav koncept premošćavanja vremena ne može pojaviti bez pisane reči. A šta je pisana reč? Moja osnovna teorija je da je pisana reč bukvalno virus koji je omogućio izgovorenu reč. Reč nije bila prepoznata kao virus zato što je dostigla stanje postojane simbioze sa domaćinom…

[Vrata pakla: telo, društvo i umetnost u mreži tehnološke derealizacije, „Elektronska revolucija: povratna sprega od Votergejta do Edenskog vrta“, V. Berouz, prev. Dušan Đorđević Mileusnić. Novi Sad: Orpheus, 2005, str. 7-9]

Moj odnos prema Dostojevskom je čudan i težak. U svim svojim predavanjima, književnosti prilazim sa one jedine tačke koja me interesuje – tačke umetničkog trajanja i individualnog genija.

Sa te tačke gledišta, Dostojevski nije veliki pisac. Pre bi se reklo da je osrednji pisac – sa povremenim bljscima izvanrednog humora i, avaj, pustopoljinama književne dosade između njih. U ZLOČINU I KAZNI Raskoljnikov iz nekog razloga ubija staru zelenašicu i njenu sestru. Ruka pravde, u liku upornog policajca, polako se steže oko njega. Na kraju biva nateran na javno priznanje, i kroz ljubav jedne plemenite prostitutke priklanja se duhovnoj obnovi, koja 1866., kada je knjiga napisana, nije izgledala tako banalna kao danas, kada iskusni čitaoci naginju pomalo ciničnom stavu prema plemenitim prostitutkama.