Uncategorized

Ljevinov račun za grejanje

Dohvatio sam se, tokom današnje radne subote na FFUNS, primerka ANE KARENJINE (2005, prev. Zorka Velimirović, besplatni primerak deljen uz Večernje novosti) sa naše hrpe razduženih knjiga u seminarskoj biblioteci. U grabežu sa ove Ju Snuz Ju Luz gomile uglavnom bezveznih izdanja a ponekad dragulja, moje stare oči i probušeni meniskusi bili su još jednom brži od studentskih predatora. Otvorio sam knjigu na nasumičnoj strani da ubijem vreme dok sam štampao neke materijale u kabinetu. Prve Tolstojeve rečenice koje sam pročitao činile su mi se kao samostalna & odlična kratka priča.

Obimna remek-dela nisu nikada u potpunosti sjajna. Kada proza ima preko 1000 strana, neće svaka rečenica biti genijalna; kao što ni svaki kadar maestralnog filma neće biti maestralan, niti svaki sekund izuzetne igre podjednako uzbudljiv. Ovo je još Horacije rekao u „Poslanici Pizonima“: Nekad i dobri Homer zadrema, ali prašta se da se dremež ušunja u dugo delo (359–360; Indignor quandoque bonus dormitat Homerus; uerum operi longo fas est obrepere somnum). Nekad je pak majstor — majstor; i može se i najmanji molekul dela odvojiti od celine i da se u njegovom samostalnom životu i dalje vidi DNK koji delo čini velikim. Najveće zezanje na račun ANE KARENJINE je ono Ljevinovo košenje trave na trista hiljada stranica, ali mnogo se o ovom liku može saznati i iz jedne rečenice o njegovom računu za grejanje.

КÔД, КОЦКА (1970)

КОЦКА, акција групе КÔД: Славко Богдановић, Слободан Тишма, Мирослав Мандић, Мирко Радојичић, Јанез Коцијанчић, Бранко Андрић.

15. АПРИЛ
Мирослав Мандић и Мирко Радојичић су од станара у Католичкој порти добили сагласност за постављање КОЦКЕ.

16. АПРИЛ
За реализацију пројекта КОЦКА, Мирко Радојичић је купио најлонски (рибарски) канап на који ће коцка бити обешена (1.700,00 дин). Коцка треба сутра да буде плаћена. Мирко Радојичић је, у заједничку касу, дао 1.000,00 динара, а Бранко Андрић и Славко Бодановић по 500,00.

17. АПРИЛ
Јудита Шалго је одобрила покривање трошкова реализације пројекта КОЦКА из средстава Трибине младих.

18. АПРИЛ
Око 10.00 реализација пројекта КОЦКА (Јанез Коцијанчић, Мирослав Мандић, Мирко Радојичић, Славко Богдановић, Слободан Тишма).

Према писаним изворима, до којих је дошла Урбана Легенда (У. Л.), акција је текла овако:

Требало је да се нађу у Католичкој порти у 09.30. Сви су, сем Мирослава Мандића, дошли са малим закашњењем, Слободан Тишма са нешто више од дуплог малог закашњења, тј. тек у 10.10. Фотограф је био тачан. Стигао је у 09.00 и стрпљиво чекао прилику да слика невиђен уметнички спектакл.

Прво су везали [рибарски] најлон [о који ће бити обешен костур металне коцке димензија 1x1x1м] за некакве летве на тавану, и крај бацили доле. Онда је за најлон причвршћен костур коцке и повезан канап. Јанез Коцијанчић и Славко Богдановић попели су се на балкон зграде преко пута [тј. на страни иза апсиде Катедрале], и спустили крај канапа за који је, привезан, на балкон стигао крај најлона. Онда су почели да дижу коцку, вукући најлон. Најлон је почео да се истеже. Јанез Коцијанчић је нажуљао руке, али није пуштао најлон. Коцка је подигнута неколико метара. Фотограф је даао све од себе. Славко Богдановић је покушао да привеже најлон за бетонску ограду балкона.

У том тренутку, најлон се прекинуо, вероватно у додиру са оштром ивицом бетона. Коцка је пала на тло, али је остала читава.

Сви чланови групе КÔД улазили су потом у коцку и фотографисали се.

Од црвене лепљиве траке [изолирбранд] направили су мрежу [цртеж] коцке на тлу и, постављајући метални костур коцке у разне положаје (у односу на цртеж на тлу), фотографисали инсталацију на тлу.

Бранко Андрић све посматра са стране.

(Славко Богдановић, ИНВЕНТАР ДИСЦЕРНАЦИЈЕ, 2018, МУСВ)

Забрањено је играти се у лавиринту

Знак у париској Ботаничкој башти који је био надахњујућ за француске неоавангардисте (летристе и ситуационисте), одн. за њихова размишљања о психогеографији.

Иван Шчеглов је са 19 година, под псеудонимом Gilles Ivain, написао „Правила новог урбанизма“. Година је 1953. а у тексту је зачета идеја психогеографије.

Сви градови су геолошке творевине. Не можемо да направимо ни три корака а да се не сусретнемо са утварама које су легенде овенчале славом. Крећемо се омеђеним пределом, чији нас репери непрестано вуку у прошлост. Из понеког неочекиваног угла, крајичком ока, за тренутак успевамо да доживимо простор на изворан начин, али то виђење остаје фрагментарно. Требало би га потражити на магичним местима, у народним бајкама и надреалистичким текстовима.

Архитектура је најједноставнији начин артикулације времена и простора, модулације стварности, буђења снова.

Наш пројекат би се могао упоредити са кинеским и јапанским вртовима, у којима насликани предмети делују као прави, или можда са смешним лавиринтом у Ботаничкој башти, на чијем улазу се налази будаласти натпис, који је очигледно срочио неко коме је сврака попила мозак: ЗАБРАЊЕНО ЈЕ ИГРАТИ СЕ У ЛАВИРИНТУ.

Идуће године (1954), неко у тексту „Одговор на анкету белгијске надреалистичке групе: Какво значење придајете речи поезија?“:

Поезија почива у форми градова. Зато ћемо конструисати запањујуће градске структуре. Нова лепота извираће ИЗ СИТУАЦИЈА, што значи да ће бити пролазна и проживљена.

Исте године, часопис „Потлач“, весник Летристичке Интернационале, цртица под насловом „Незапослена Аријадна“:

Довољан је само поглед да би се уочили картезијански нацрт такозваног „лавиринта“ у Ботаничкој башти и следећи знак упозорења:

ЗАБРАЊЕНО ЈЕ ИГРАТИ СЕ У ЛАВИРИНТУ.

Ништа не сажима боље дух ове цивилизације. Исте оне које ћемо сасвим уништити.

(Градац, Ситуационистичка интернационала, бр. 165, 166, 167, 2008).

Дебеле књиге

Спремајући се за нови Читалачки клуб ГБНС, чија ће тема @ 22окт2021 бити роман КАД СУ ЦВЕТАЛЕ ТИКВЕ, дохватио сам се књиге која ми више од годину дана представља извор забаве: збирке писама Борислава Пекића (КОРЕСПОНДЕНЦИЈА КАО ЖИВОТ И: ПРЕПИСКА СА ПРИЈАТЕЉИМА 1965–1990, 2011, Сл. гласник), у којој се налазе и писма размењена између Пекића и Драгослава Михаиловића.

Најзанимљивији део другарског дијалога између двојице писаца наравно је њихов разговор о писању; а најзанимљивији одломак сваког говора о писању је жаљење на сопствени рад, јер очигледно нема уметника на свету који није мислио да је његово дело најгоре што је икада бачено на папир. Драгослав Михаиловић Пекићу препричава следећу догодовштину:

Наставите читање →