U toj zemlji gde raste i oleandar i grab; gdje uz obalu maistrala leprša dašak romaskog duha i vije se laka zapadna melopeja, a po zaleđu u buri struji duboko rasni narodni život i gudi primitivni monokord; gdje uz katedrale sa Ticijanima i Veronezima postoje i manastiri u kojima tinja duh srednjevekovne srpske manastirske obrazovanosti, u kojima caruju krute bizantinske ikone i u kojima se čuvaju zavjeti Nemanjića; gdje pored primorskog trubadura nalazimo i mrgodnog brđanskog kaluđera ljetopisca, — u toj zemlji, među raznovrsnim osobitostima koje je uslovila priroda i stvorila istorija, i sjeverodalmatinski kopneni kraj, naseljen izbjeglicama koje su se od XV vijeka dalje sklanjali pred Turcima na njegov goli krš i suve visoravni, predstavlja po svojim specijalnim kulturnim, psihičkim i ekonomskim momentima, jedno izdvojeno područje.
Citat Vladana Desnice na koji sam naišao u novoj studiji Vladana Bajčete NON OMNIS MORIAR: O POEZIJI I SMRTI U OPUSU VLADANA DESNICE (2022, Institut za književnost i umetnost). Rečenice su iz Desničine knjige HOTIMIČNO ISKUSTVO: KNJIGA PRVA (2006, VBZ, str. 28), tačnije iz njegovog eseja o pesniku Mirku Koroliji.
Godina koja okleva, kvaran martovski sneg, Neumereno obilje goriva za rad vrtova, Hrtovi zime što još se osvrću na uzmaku, Pod mokrim krznom već nestvarni; to je praznik Praznine, optočen romorom što kaplje Sa krovova u zoru. Taj zvuk će da se zgusne u mrlju koja vlaži zapadni sobni zid — Tako praznina gusne u vidljivu suprotnost, Najavu rastočenja. Je li to ono što motri Ona žena krunisana i krilata, urezana u pomni nered, na bakarnu ploču, u Nirnbergu daleke da li hiljadu petsto četrnaeste? Na jugu proleće raspliće čvorove mokrih vetrova, Smrt ima mokru senku dok prolazi kroz zid.
_______________________
April is the cruellest month, breeding Lilacs out of the dead land, mixing Memory and desire, stirring Dull roots with spring rain. Winter kept us warm, covering Earth in forgetful snow, feeding A little life with dried tubers. Summer surprised us, coming over the Starnbergersee With a shower of rain; we stopped in the colonnade, And went on in sunlight, into the Hofgarten, And drank coffee, and talked for an hour. Bin gar keine Russin, stamm’ aus Litauen, echt deutsch. And when we were children, staying at the archduke’s, My cousin’s, he took me out on a sled, And I was frightened. He said, Marie, Marie, hold on tight. And down we went. In the mountains, there you feel free. I read, much of the night, and go south in the winter.
Gubim razum od ove legende o svetom Savi. (PEDESET LEGENDI O SVETOM SAVI, ur. Vladimir Ćorović, 1995, Lio)
— Stefan Nemanja se u priču uvodi istovremeno i kao osnivač Studenice i kao silovatelj. Seksualno mu predatorstvo čak nije ublaženo eufemizmima o zaljubljivanju ili strasti: on prosto želi da „dobije“ jednu devojku iz okoline. — Kada za ovu nameru to saznaju kaluđeri, oni se ne uplaše za bezbednost devojke pikirane za napastvovanje, već brinu da će Stefan Nemanja silovanjem žene ukaljati sopstvenu besmrtnu dušu. — Njihov master plan, koji moram primetiti ni u čemu ne sprečava S. N. da počini silovanje, podrazumeva podmetanje Nemanjine supruge umesto nesretne devojke. Jedan se seksualni napad samo zamenjuje drugim. — Učitavam straobalno, ali sve ovo makar delom implicira da bi kaluđeri inače bili zaduženi za dovođenje devojaka Nemanji. — Stefan Nemanja tokom odnosa ne prepoznaje rođenu ženu. U najboljem slučaju ovo svedoči o jednostranoj seksualnoj aferi odnosno sebičnom ljubavniku. U najgorem imam još jedan argument da je upravo izvršen seksualni napad. — Čovek koji na poslovnom putu napastvuje mlade žene u sekundi odlučuje da usmrti svoju suprugu sa kojom ima dvoje dece samo zbog njene „preljube“. Standardna mizoginija za ono vreme, ali pridodajem je popisu. — U razrešenju priče saznajemo da je, kako god okrenemo, Rastko Nemanjić rođen iz bizarnog slučaja bračnog silovanja.
Ekstremni prezentizam (eng. presentism) jeste smrt za tumačenje književnosti. Pogrešno je i nefer tumačiti stare tekstove, događaje, likove, ličnosti i scenarije isključivo kroz današnje kulturološke i moralno-etičke norme. Ali zanima me koji je pacijent i pre 800 godina mogao osmisliti ovako umobolnu i psihopatološku legendu kao neku vrstu etiološkog predanja o poreklu jedne od najvoljenijih ličnosti u nacionalnoj povesti. Postoji milion načina da se izvede slična, inače u startu nenormalna premisa o vanbračnoj aferi Stefana Nemanje, a ova, sa rape-dungeonom pored Studenice, nesumnjivo je najgora. Kanda na svakih stotinu ili hiljadu narodnih genija koji izmisle Banovića Strahinju, Milića Barjaktara, Hasanaginicu, Zidanje Skadra ili Čardak ni na nebu ni na zemlji mora doći jedan ovakav primerak.
Dohvatio sam se, tokom današnje radne subote na FFUNS, primerka ANE KARENJINE (2005, prev. Zorka Velimirović, besplatni primerak deljen uz Večernje novosti) sa naše hrpe razduženih knjiga u seminarskoj biblioteci. U grabežu sa ove Ju Snuz Ju Luz gomile uglavnom bezveznih izdanja a ponekad dragulja, moje stare oči i probušeni meniskusi bili su još jednom brži od studentskih predatora. Otvorio sam knjigu na nasumičnoj strani da ubijem vreme dok sam štampao neke materijale u kabinetu. Prve Tolstojeve rečenice koje sam pročitao činile su mi se kao samostalna & odlična kratka priča.
Obimna remek-dela nisu nikada u potpunosti sjajna. Kada proza ima preko 1000 strana, neće svaka rečenica biti genijalna; kao što ni svaki kadar maestralnog filma neće biti maestralan, niti svaki sekund izuzetne igre podjednako uzbudljiv. Ovo je još Horacije rekao u „Poslanici Pizonima“: Nekad i dobri Homer zadrema, ali prašta se da se dremež ušunja u dugo delo (359–360; Indignor quandoque bonus dormitat Homerus; uerum operi longo fas est obrepere somnum). Nekad je pak majstor — majstor; i može se i najmanji molekul dela odvojiti od celine i da se u njegovom samostalnom životu i dalje vidi DNK koji delo čini velikim. Najveće zezanje na račun ANE KARENJINE je ono Ljevinovo košenje trave na trista hiljada stranica, ali mnogo se o ovom liku može saznati i iz jedne rečenice o njegovom računu za grejanje.
Gugl je nedavno pokrenuo sopstveni AI. Kao i slični endžini poput Midjourneya, ChatGPT-a i Sudowritea, i ovaj se može koristiti u različitim kreativnim i umetničkim poduhvatima poput pisanja proze.
Ne znam da li je ime ovog AI-ja, „Bard“, inspirisano kratkom pričom „Jednog dana“ Isaka Asimova (SABRANI ROBOTI, prev. Zoran Živković, 1995, Polaris / 2012, Čarobna knjiga; Isaac Asimov, „Someday“, 1956), gde se pojavljuje robotić istog imena i iste funkcije: Asimovljev „Bard“ je prenosni generator audio-priča koje se oblikuju kombinovanjem unapred programiranih narativnih elemenata. Zaplet ove slatke naučnofantastične priče delom se dotiče pokušaja dva dečaka da samostalno reprogramiraju stari model Barda i osveže njegovu bazu pripovednih tema, motiva, scena, događaja i likova nekim za njih modernijim pričama. Upravo mi je sinulo da je moguće prva priča o narativnom AI-ju ujedno i priča o hakovanju njegovih ograničenih mogućnosti.
Одустаћу од даљег читања новог Контрастовог превода ДРАКУЛЕ. Издржао сам до средине трећег поглавља (Џонатан Харкер је у овом тренутку и даље у Дракулином трансилванијском замку и тек почиње да наслућује да нешто није како треба) и даље стварно не могу. Могу да пређем преко превода који ми не годи — не говорим овде о кардиналним језичким или стилским грешкама, већ о просто другачијем филингу који преводилац може имати према тексту за разлику од мене — али ми је резање пасуса и изостављање читавих реченица у односу на изворник црвена линија преко које не прелазим. У овом случају, дакле Контрастовом издању ДРАКУЛЕ из 2015. у преводу Стефана Костадиновића, лектури/коректури Данила Лучића и под уредништвом Владимира Манигоде, непосредно пред почетак подпоглавља „12. мај“ фали Харкерова парентеза о томе како га сопствени дневник све више подсећа на мистичне и језовите приче попут ХИЉАДУ И ЈЕДНЕ НОЋИ или уводних сцена ХАМЛЕТА.
Напоран сам смарач што се превода са енглеског тиче, али овде сам у потпуности у праву. Нема везе што је у питању једва једна реченица, па још у виду коментарчића на крају поглавља. Као прво, од превода се НИШТА не сме сећи, осим ако није јасно наглашено да је у питању неко скраћено или прилагођено издање. Не могу да верујем да ово морам наглас да кажем. Као друго, реченица и није толико безазлена, јер у мом читању убедљиво слика постепени раст Харкеровог терора, који полако себи освешћује да његове нелагоде и анксиозе у разрушеном замку на крају света нису узроковане тек другачијом околином и обичајима у односу на родну Енглеску; нешто заиста није како треба у читавој овој причи, и Харкер полако склапа делиће загонетке који га упућују да је јадан постао пленом једног древног, паклено методичног и натприродног ловца-људождера.
Ако је у овом случају од изворника сецнута једна реченица, ко зна шта је даље у тексту такође сецнуто. Да ли је можда негде отфикарен читав пасус? Или поглавље? Не постоји више поверење између издања и мене, и даље читање би ми прошло у параноичном упоређивању сваке синтагме са енглеским оригиналом. Иначе, у другом преводу ДРАКУЛЕ који ми је при руци, оном Бранка Вучићевића (из Просветине едиције „Плава птица“, 1984), ова реченица стоји на свом месту.
Са књигама преведним са енглеског сам углавном раскрстио ради мојих неурозних живаца, а вероватно ћу раскрстити и са Контрастом. Тога ми је врло жао, јер имају за мене изузетна издања, укључујући скорашњи монументални превод Воласовог максималистичког романа INFINITE JEST. Њиховог ДРАКУЛУ сам пазарио током карантина у, како сам испрва мислио, сјајној Контрастовој понуди која је укључивала, поред овог дела, и Конрадово СРЦЕ ТАМЕ (у преводу Зорана Пауновића и са бонус песмом Т. С. Елиота) плус оба дела Керолове АЛИСЕ, за 999 динара. Контрастово издање АЛИСЕ било је једно од ретких поштених на које сам наишао које је објединило оба дела приче, а да притом садржи чувене илустрације Џона Тенијела (John Tenniel) — али су одређени делови ове књиге дословно нечитљиви јер су се преламачу омакли размаци између елемената у Индизајну, због чега неке слике преклапају текст. Дође човеку да радије уплати добротворни прилог Z-Libraryju него да подржи касапљења попут ових. Иначе, о Контрастовим преводилачким грешкама, преступима и непрофесионализму писали су, релативно скоро, још и Мухарем Баздуљ („Винавер(и) из Клаоничке улице“, Политика, 2020) и Дринка Гојковић („Јесмо ли изгубили ЕСТЕТИКУ ОТПОРА?“, Време, 2021).
POETICA DEPONIA 