Напор да створим


Уметничка дела дужа од неколико стихова ретко настају у јединственом налету надахнућа. Прича о генијалној инспирацији и урођености талента најштетнији је мит о стваралаштву, и свако ко се водио идејом да је за добру ствар довољно лелемудати док вас насумично не удари зрак креативности, лоше се провео. Многи су велики аутори говорили о својим радним ствалачким навикама (вид. medjutim.dnk.org.rs/koliko-dugo-pisu-pisci). Неки су отишли корак даље и говорили о својим МУКАМА током рада на уметничком делу.

Под мукама не мислим притом на „списатељску блокаду“, коју је популаризовала и романтизовала популарна култура, дајући сваком свакоме са великом али недисциплинованом маштом изговор зашто није написао свој роман. Има нажалост горих ствари од списатељске блокаде. Шта ако тачно знате шта желите да остварите, али сте опхрвани несигурношћу, стваралачком анксиозношћу, паралишућом, а не здравом самокритиком и патолошким, а не пожељним преиспитивањем свог рада, свог талента и свог положаја у универзуму? Наставите читање →

Дебеле књиге

Спремајући се за нови Читалачки клуб ГБНС, чија ће тема @ 22окт2021 бити роман КАД СУ ЦВЕТАЛЕ ТИКВЕ, дохватио сам се књиге која ми више од годину дана представља извор забаве: збирке писама Борислава Пекића (КОРЕСПОНДЕНЦИЈА КАО ЖИВОТ И: ПРЕПИСКА СА ПРИЈАТЕЉИМА 1965–1990, 2011, Сл. гласник), у којој се налазе и писма размењена између Пекића и Драгослава Михаиловића.

Најзанимљивији део другарског дијалога између двојице писаца наравно је њихов разговор о писању; а најзанимљивији одломак сваког говора о писању је жаљење на сопствени рад, јер очигледно нема уметника на свету који није мислио да је његово дело најгоре што је икада бачено на папир. Драгослав Михаиловић Пекићу препричава следећу догодовштину:

Наставите читање →

059 // Debemur Morti Productions @ Spotifaj

DEBEMUR MORTI je izdavačka kuća posvećena blek, death i ekstremnom metalu čija sjajna izdanja pratim u poslednjih godinu i jače dana. Jedini izdavač kojeg podjednako blisko pratim je Profound Lore, sa kojim DM deli naklonost žanrovski fluidnim delima koja uprkos progresivnosti ne žrtvuju sirovost zvuka (v. Ulcerate, Blut Aus Nord). Njihovi pak bendovi koji nisu auditivno ili geografski visokokonceptualni (poput indonežanskog Pure Wrath) podjednako su kvalitetan andergraund. Ne znam ništa o načinu produciranja pojedinih albuma, ali gotovo sve zvuči zemljano, tranzistorski & analogno. Sva su im se izdanja do sada redovno pojavljivala na Spotifaju, gde od skora imaju i svoju zvaničnu plejlistu:

PS — naziv „Debemur morti“ dolazi iz Horacijeve POSLANICE PIZONIMA (ARS POETICA). Šezdeset i treći stih glasi:

Debemur morti nos nostraque / Dužnici smrti smo svi sa delima našim [Horacije, PISMA, 1972, prev. Radmila Šalabalić]

058 // Kobo Elipsa

Paperwhite koji trenutno imam je odličan. U odnosu na Prestigio kineza kojeg sam do tada koristio, više me je oduševila mogućnost podvlačenja i komentarisanja nego pozadinsko osvetljenje; naročito jer se svi hajlajtovi i beleške mogu naći u posebnom meniju, što podsećanje i prekucavanje čini maksimalno tečnim i udobnim. Ali podvlačenje & potpisivanje su ipak žive delatnosti, i mašinski interfejs PDF i e-book čitača samo je najbolja alternativa neograničenim potezima ruke. Stroj prati samo liniju teksta, dok olovka može da radi šta hoće po čitavom prostoru stranice. Kao što je Malarme rekao: i praznine papira čine delo. Uređaji poput Elipse izgledaju mi stoga užasno privlačno; pre nekoliko godina, Soni je takođe mislim predstavio sličan uređaj sa e-mastilom koji je dozvoljavao slobodno crtanje po ekranu/papiru. Kada se čitaocu pruži sloboda da piše po čitavoj površini monitora, a ne isključivo po kodom određenim linijama teksta, elektronske knjige se skoro u potpunosti približavaju papirskim.

 

 

055 // Ezra Paund, THE CANTOS

Ezra Paund, THE CANTOS. Na prvi pogled debela modernistička poema od ~700 stranica, ali zapravo žanrovski nedredivo i vrhunski složeno delo, možda jedno od najsloženijih i najtajanstvenijih u modernoj književnosti, uz primere poput FINEGANOVOG BDENJA Dž. Džojsa.

„Pesma“ je pisana uz pomoć nekoliko različitih jezika i sistema pisanja (engleski, italijanski, starogrčki, kineski, egipatski hijeroglifi) i neodredivom kombinacijom proznog, poetskog i prozaidnog („pesma u prozi“) izraza, uz esejističke crtice i, naposletku, citatne fragmente. Igranka tu nije gotova, jer THE CANTOS sadrži i nekonvencionalnu upotrebu interpunkcijskih znakova, vertikalnu i figuralnu tipografiju, ispisivanje po marginama i korišćenje matematičkih i uopšte neknjiževnih simbola poput brojeva, algebarskih oznaka i tabela. A nismo se ni dotakli eruditnog, ali haotično aluzivnog sadržaja, koji je od strane E. Paunda izložen kao u košmarnom transu.

Nije mi bila želja da napišem post o hipsterskoj književnosi, predstavljenoj tako da se čini da joj je jedina vrednost to što je šokantno drugačija ili šokantno kriptična. Iako u naučnom smislu pokušavam da se uspešno bavim proučavanjem eksperimentalnih književnih stilova i formi, CANTOSU me je privuklo to što je moje prethodno, vrlo ograničeno, znanje o Ezri Paundu obuhvatalo samo njegove kratke, mirne, melanholične, monomedijske imažističke pesme, bliske npr. obliku haikua, od kojih najpoznatija, „Na stanici metroa“ (In a Station of the Metro) ima samo dva stiha. A odjednom, iza brega se, kao kolosalni Brka u „Međedoviću“, pomolila megafauna od poeme, koja kao da je pisana uz pomoć džaka koksa i dijagonalnim čitanjem sedamdeset tomova svetske enciklopedije. THE CANTOS za mene svedoči o visinama i rasponima koje jedan jedan individualni umetnički talenat može posedovati; a istovremeno i o razdaljinama koje sama pisana reč može dostići od mesopotamskih zapisa („Jušur daje Enmerkaru deset ovaca“) do nečega poput Kantosa, Luče mikrokozma, Blede vatre ili Hazarskog rečnika.

054 // Revolucija ološa 2

[Franz Mehring, ISTORIJA NEMAČKE, Beograd, 1951, str. 64-74 // Prema: Gothold Ephraim Lessing, LAOKOOON, ILI O GRANICAMA SLIKARSTVA I POEZIJE, Beograd: Kultura, 1956, str. 17]

U takvim prilikama nemačka građanska obrazovanost začinjala se mučno i sporo, i to tek od kraja 17. veka. Nauka je patila od pedantizma i formalizma, a književnost je bila sva pod stranim uticajima, sva u znaku ropskog podražavanja mrtvom i praznom u francuskoj i engleskoj književnosti. Stihotvoraac, literata i učenjaka imala je Nemačka u prvoj polovini 18. veka na hiljade, čitalaca na desetine hiljada; ali među tim hiljadama pisaca jedva da je pet-šest ljudi govorilo o nečem pažnje vrednom, pa i njih niko nije bio voljan da sluša. Sačinjavali su svečane ode, idile, besmislene basne i panegirike, beživotne epopeje, pisali mrtve disertacije o mrtvim predmetima, — i njih su čitali, oduševljaali se njima, i oni sami sobom. Škripala su pera, rasle književne sujete, često se zapodevale čarke i još češće se pravile uzajamne pohvale. U svemu tome nije bilo ni smisla ni života., ali je publika — masa bez težnje i nade, tupa prema svemu, ravnodušna čak i prema svojoj sudbini — bila zadovoljna: uobražavala je da ima literaturu, i ne pomišljajući da jezik nije dat čoveku za stihovano i pedantsko praznoslovlje. Između društva i književnosti vladao je potpun sklad: društvo se bez otpora predavalo svakome koji je hteo da ga opljačka; književnost se potčinjavala svakom grlatom šarlatanu koji je hteo da se baškari u njoj.