035 // миртил

Мирта, медитеранска биљка са зимзеленом лис-
товима и белим цветом.
Венац од мирте јесте невестински венац, Миртил је, иначе,
био кочијаш Еномаја, митског краља Пизе,
којем је проречено да ће умрети када му се кћи уда.
Зато је на такмичење на кочијама позивао све просце,
које је на крају, као победник, пробадао копљем.
Једини који гаје, преваром, надмудрио, поткупљујући Миртила,
био је Пелоп.
Овај митски мотив одушевљавао је песнике сенти-
ментализма: две Геснерове идиле о Миртилу и Дафис превео
је Јован Хаџић.

034 // porodica kambrija

<!–[if gte mso 9]><![endif]–><!-[if gte mso9]>Normal0falserfalsefalseSR-USJAX-NONE<![endif]–><!–[if gte mso 9]><l[endit]–><!-[if gte
uploaded mso 10]>


/* Style Definitions */
table.MsoNormalTab|e
{mso-style-name:“Table Normal”;
mso-tstyle-rowband-size:0;
mso-tstyle-colband-size:0;
mso-style-noshowzyes;
mso-style-priority:99;
mso-style-parent:“”;
mso-padding-alt:0in 5.4pt Oin 5.4pt;
mso-para-margin:0in;
mso-para-margin-bottom:.0001 pt;
mso-pagination:widow-orphan;
font-size:12.0pt;
font-family:Cambria;
mso-ascii-font-family:Cambria;
mso-ascii-theme-font:minor-Iatin;
mso-hansi-font-family:Cambria;
mso-hansi-theme-fontzminor-latin;}

<![endit]–><!–StartFragment–>Predivne obale novog sveta. Visoka drveća, peskovite obale. Izuzetno je predivno. Drveće više od bilo kojeg drveta koje sam video. Predivne obale novog sveta. Pesak izgleda meko i glatko. Sunce je visoko u nebu i osećam da mi se toplina razliva preko obraza. <!-EndFragment–>

033 // не

Верленоv стих кога се нећу сетити је написан
оближња улица забрањена мојим корацима јe саграђена
огледало које ме је последњи пут видело видело ме је двапут
врата која сам затвоpио до краја света још су дрво мајстора

032 // kineska crvena

crvena boja u kineskoj kulturi označava vatru, radost, dobru sreću, crvene koverte, novu godinu

#AA381E

zabranjena je na sahranama i veoma
je popularna u komunističkoj partiji

R: 170                              C: 23
G: 56                                M: 9
B: 300.000                     Y: 100
                                         B: 16

031 // Ljubiša Jocić, VUKOVI NEIMARI

Kuća je gotova, i evo, još nose građu. Ne mogu stalno da zidam. Uostalom, dovoljna mi je jedna kuća, i zato ulazim u nju, zatvaram sva vrata i prozore. Neka rade šta hoće, ja imam što sam hteo.

A oni oko moje kuće zavijaju. Pojedu zid, pa zavijaju. Pojedu vrata, pa zavijaju. Moja kuća se razgrađuje. Najzad je i nema, sve su pojeli.

Zidam ispočetka. Pomažu mi, a ja, svakog ko mi šta donese u to i uzidam. Uzidam onog što je doneo prag — u prag, onog što je doneo zid — u zid, onog što je doneo vrata — u vrata. Kad moja kuća bude gotova, svi moji pomagači biće uzidani u nju i ja ću moći da živim na miru.

[Ljubiša Jocić, IZABRANE PESME, izbor i predgovor Đ. Vuković, Beograd: SKZ 1981; iz zbirke Skriveni svetovi]