Pesmarica // Miler, JARČEVA OBRATNICA

Kad se sjetim nekih Perzijanaca, Hindusa ili Arapa koje sam bio upoznao, kad se sjetim njihove naravi, njihova dostojanstva, nježnosti, pameti, njihove S v e t o s t i, dođe mi da popljujem sve velike svjetske osvajače, zakržljale Britance, tupave Nijemce, gizdave, samozadovoljne Francuze. Cijela je kugla zemaljska jedno jedino živo biće, planeta natopljena ljudstvom, živuća planeta koja daje od sebe drhturave i mucave znake života; to nije dom bijele, ni crne, ni žute rase, ni nestale plave rase, nego dom č o v j e k o v a svi su ljudi jednaki pred bogom i žele da im se pruži prilika, ako ne danas, ono bar za milijun godina. Možda će jednog dana opet izniknuti mala crna braća s Filipina i možda će oživjeti pobijeni Indijanci Sjeverne i Južne Amerike da bi iznova pojahali livadama na kojima se danas izdižu gradovi rigajući vatru i kužni smrad. Čija će biti posljednja riječ? Č o v j e k o v a! Zemlja je njegova, jer on j e s t e zemlja, njena vatra, njena voda, njen zrak, njena rudača i njeno povrće, njen duh koji je kozmički, koji je neuništiv, koji je duh svih planeta, koji se u njemu preobražava, u beskrajnim znamenjima i simbolima, u beskrajnim oblicima i pojavama. Pripazite se vi samo, kozkokokusna telegrafska govna, vi uzvišeni bjesovi, koji čekate da vam poprave vodovod, pripazite se smrdljivi bijeli osvajači koji uprljaste zemlju potkovanim kopitima, oruđem, oružjem, zaraznim bacilima, pripazite se svi vi koji živite kao bubreg u loju i brojite svoje škude, jer ovo još nije kraj. Do posljednje žive molekule treba da dopre pravda – i ona će doprijeti! Nitko neće ništa ugrabiti i uteći, a najmanje kozmokusna govna Sjeverne Amerike.

(Henry Miller, JARČEVA OBRATNICA, pr. Ivan Kušan, Rijeka: Otokar Keršovani 1967, str. 40-41)

007 // Antlers, Quiet Boy

Predložak za ANTLERS je dosadan. Čudovište je neuredna mešavina okultnog i folklornog, što će reći da je autor izmišljao usput, bez dubljeg razumevanja narodnih legendi koje su mu mogle poslužiti kao uzor ili ezoterijske imažerije koja se pojavljuje u nekoliko redova teksta. Ono čereči svoje žrtve jer se zapravo hrani njihovim strahom a ne mesom; boji se mraka samo da bi u priči postojala scena sa treperenjem baterijske lampe, a pošto je to narativno pogodno, čudovište može da ometa signal mobilnih telefona. Užasi koji slede za junake nagovešteni su jednim Naizgled Nevinim Ali Zapravo Zastrašujućim Dečijim Crtežom. Tehnika pisanja: avitaminozna. Opis iskasapljenog dostavljača pisce nehotično izaziva smeh: „After what had been done to them, they looked more like discgracefully made pizzas than people“.

Ova pripovetka nije ubedljivo loša, ali sam zapanjen kako je – najverovatnije kanalima nepotizma – ovo po svim merilima mediokritetno, neuvredljivo, ni po čemu izuzetno, delo žanrovske strave došlo do holivudske produkcije.

Nick Antosca, THE QUIET BOY

Vasko Popa @ Poetry Foundation

Fotozapis je Stevana Bradića, našeg docenta na Fulbrajtovoj stipendiji, sada negde na Srednjem zapadu. Prevodilac je žestoko hiperbolisao kada je Zvezdoznanca preveo u Star-wizard, što zvuči kao power metal prećerizam. Ipak, Vasko Popa ima jedan stih gde se spominju „lovački zmajevi vukožderi“ (Poklonjenje Hromom vuku 1); njegova poezija je korica epske fantazije iz ’70-ih ispisana pesničkim ciklusima.

005 // Veno Taufer, „Sonetje“

Prošlog oktobra u antikvarnici na Hribarjevom nabrežju pronašao sam zbirku Tauferovih soneta. Bio sam dvostruko obradovan: ne samo zbog svoje manije sakupljanja soneta, što je moj večni Panini album, nego zbog saznanja da Veno Taufer uopšte ima soneta za jednu celu knjigu. Taufer je negde na istoj frekvenciji kao i Popa ili Nastasijević, što će reći eksperimentalni pesnik mitoloških remiksa, mahom svedenog izraza (ponekad doduše napiše epičnu pesmu koja nakrca i dvocifren broj strana), koji piše bez interpunkcije, bez rime, bez velikih slova. Kada takav uzme u ruke najrasprostranjeniji stalni pesnički oblik u evropskoj književnosti, to je ludo. Ni jednu pesmu odavde ne prepoznajem, niti posedujem u srpskom prevodu. Stvari poput “Telemahova pesem” koja počinje stihovima “ogrodje okostje rja kolesa cevi šasije zadah megla vlaga” uzbuđuju već pri dijagonalnom čitanju.

004 // Spaljivači knjiga

Često sam se pitao kako ljudi koji inače nisu čitaoci — tj. koji nemaju običaj da konzumaciji jednog jedinog dela/sadržaja posvete nekoliko sati dnevno, dan za danom, često nedelju za nedeljom — poseduju izdržljivost da dvocifren broj sati dnevno, dan za danom itd. posvećuju serijama. Pitanje me je naročito mučilo jer lično nemam mentalne kondicije, čak ni u Platinastom dobu televizije, da dnevno odgledam više od devedesetak minuta video sadržaja (preračunato to bi bilo: jedan film prosečne dužine, ili dve epizode FARGO, ili tri epizode YOUNGER). Sava Damjanov nam je na predavanjima govorio da i on godišnje pogleda više filmova nego što pročita knjiga, što nije neobično imajući u vidu da se film pogleda za deset puta manje vremena nego što je potrebno za čitanje knjige; ali uveren sam da Sava, kao i ja, godišnje možda pogleda više filmova, ali da čitanju i dalje posvećuje neuporedivo veći broj radnih sati.

Наставите читање →

003 // Dragutin Ilić naš savremenik

Kratak intervju koji sam napisao za marketinške potrebe Booktalka 2018, ali tekst nigde nije bio obavljen. Pitanja su Dragoljuba Igrošanca, moderatora naše sekcije o Dragutinu Iliću; osim mene, na panelu su govorili (prethodno odgovorivši na ista pitanja; i njihovi odgovori su, pretpostaviću, sada jednako izgubljeni) Željko Milanović, Sava Damjanov i Mladen Milosavljević. Razgovor je bio izuzetno posećen. Nije čudno kada je u pitanju D. Ilić, koji se danas može čitati kao ili kao naš savremenik, ili kao alternativni autsajder-autor viktorijanske proto-NF.

Наставите читање →

002 // Put u Ljubljanu maj-jun 2019.

Novi istraživački boravak u Ljubljani bio mi je zakazan za kraj maja. Još jednom me je dočekala celodnevna & četvorodnevna kiša kao i navikavanje na ljubljansku ravnodušnost prema istoj, za razliku od apokaliptičnog novosadskog straha od padavina. Još jedan dragi boravak na FFLj koji i dalje ima niske plafone i dalje organizuje nepretenciozne izložbe u prizemlju. Ovoga puta u pitanju je bila prezentacija elektronske lingvistike. Eksponati su uključivali stvari poput prvog kompjuterski generisanog rečnika slovenačkog jezika (u pitanju je bila skripta koja je sedamdesetih vadila reči iz Prešernovih pesama); isečke iz Jokera, slovenačke verzije GaMeR-a; ASCII portrete lingvista i kratke tekstove njihovih biografija. Nakon FFLj, krug obnavljanja — ponovnog upoznavanja — poznanstava sa ekipom iz Inštituta za literarne vede. Zagledanje u tuđe kurikulume i slušanje predavanja. Jovana i ja smo jedini sunčani dan, naš pretposlednji, iskoristili za uspon na ljubljansku tvrđavu. Dobar poduhvat za ravničarske meteoropate; sa jo-joom vazdušnog pritiska smo se borili više nego sa vertikalnim usponom. Usled čistog vazduha pročišćenog 96 satnom kišom, sa jednog vidikovca okrenutog severu mogli smo da vidimo Alpe i sneg u maju.

MONEYBALL

Премиса MONEYBALLA је холивудски сладуњава. Сиротињски спортски клуб, у овом случају бејзбол екипа Оакланд А’с, захваљујући ингениозним потезима управе и играчима које су остали професионални тимови отписали као сакате и престаре, катапултира себе у врх америчког бејзбола. (Нешто слично одласку ККП на Фајнал4 са Врањешом на центру.) Ипак није ствар само у причи, већ у начину на који се одиграла, што је и привукло Мајкла Луиса да документује догађаје из МЛБ сезоне 2001/02. МОНЕYБАЛЛ је пре свега прича о економији, па о статистици (која у случају бејзбола већ стотину година има статус, пођеднако, и науке и уметности), и потом о теорији информација. На крају, књига која предочава развој једног поступка који ће статистику од хрпе муцавих података подићи на разину Језика постаје есхатолошка студија испричана драматургијом спорта. Да ли постоје објективни, комуникативни подаци који ће са сигурношћу описати учинак једног ударача, или играча прве базе, или бацача? Или је “скаутинг” мистична моћ коју поседују неми одабрани? МОНЕYБАЛЛ говори о људима који су одбацили шаманско читање спорта и покушали да умеће цакања лопте уведу у компјутеризовану Просвећеност.

MONEYBALL је најузбудљивији роман који сам прочитао ове године иако ће аудибле.цом рећи да је у питању документарна књига. Мајкл Луис је мајстор прозе. Прича о револуционарној статистичкој техници која је узроковала успон једног бејзбол тима почетком XXИ века испричана је стилом полифоног и експлозивног романа. Догађаји који су се одиграли нису описани досадном фактографском нарацијом већ хронолошки и просторно измештеним драмским описима, интимним ломовима, животним причама играча, тренера, менаџера и аматерских бејзболога. Осећам малу количину жаљења што Мајкл Луис не пише праву американску фикцију. МОНЕYБАЛЛ је твеновска књига у којој се о племенитој животној филозофији прича кроз визуру доњн то еартх ликова и њихове интимне драме. Али опет, можда би тада испао само одличан роман, а не овакво хибридно ремек делце. Филм је такође супер.