Dan otvorenih vrata @ FFUNS, 6dec25. Hvala kolegama (Nevena Varnica, Sara Matin, Jelena Ognjenović i Jovana Todorović — moja sjajna kandidatkinja) na druženju, kao i đacima na lepim razgovorima. Van slike su naše Milica Sofinkić, Jovana Vojvodić, Marina Tokin i Isidora Belić koje su o Odseku za srpsku književnost sa posetiocima razgovarale u Seminarskoj biblioteci (339). Srećno svim maturantima u odabiru studijskog programa & vidimo se opet na proleće.
Film smo Jovana i ja gledali jedne lenje subote, želeći da pogledamo nešto (1) simpatično i (2) sa Dž. Gandolfinijem, pošto smo usred ponovnog praćenja SOPRANOVIH. Glavni su junaci ENOUGH SAID srednjovečni, davno razvedeni i u iskušavanju novih romantičnih odnosa. Ali uspomene na prethodne brakove jure ih kao vukodlaci, puneći im glavu nesigurnostima i overanaliziranjima. Kako se to zaljubite u nekog, volite ih decenijama, delite sa njima život, stan i decu, a brak završite zameranjem i netrpeljivošću? Čemu se onda nadati u novim vezama? Da li će se i nova ljubav, uprkos prvim leptirićima u stomaku, završiti sedenjem u tišini dok vam se povraća od njihovih dlaka u ušima?
Eva (Džulija Luj-Drajfus) je četrdesetogodišnja maserka po kućama, majka buduće studentkinje i razvedena već deset godina. Na blef odluči da izađe sa Albertom (Džejms Gandolfini), njenim vršnjakom, koji nije nešto na prvi pogled — debeljuškast je, proćelav, bavi se dosadnjikavim poslom — ali vibrira na njenim talasnim dužinama. Zakoni melodrame nalažu da se ovde mora odigrati holivuđanski zaplet, umesto da film leluja kao slice-of-life o Evinim poslovima, obavezama, odnosima, razgovorima, izletima, meditacijama i dejtovima (ništa protiv ovakvog koncepta). Kada se obrt desi, ENOUGH SAID i dalje srećom ostaje uzemljena priča o izazovima srednje dobi, simpatičnog životnog perioda kada smo manje-više svesni svojih gremlina, ali ih nažalost ne držimo pod kontrolom. Džejms Gandolfini igra stvarnosnu, toplu ulogu (sjajna DžLD ipak ne može bez povremene Elejn-ovštine), a uverljivosti filma doprinosi i šarmantan dijalog obogaćen odmerenom i autentičnom improvizacijom. Prema rečima Entonija Olivera Skota (Anthony Oliver Scott), filmskog kritičara NYT, ENOUGH SAID je iz replike u repliku, iz scene u scenu, jedna od najbolje napisanih američkih komedija svog vremena.
Emil Zola o Gistavu Floberu:
Gistav Flober i njegove knjige jedno su, i bilo bi uzaludno tražiti ga drugde. On nema hobija, nije sakupljač, niti lovac, ni pecaroš; on piše svoje knjige, to je sve. Stupio je u književnost kao što se pre stupalo u kaluđere, da u svom činu uživa i da u njemu umre. On živi u manastiru, piše po deset godina jedno delo, koje po ceo dan preživljava iznova, meri sve po toj novoj knjizi, diše, jede i pije kroz tu knjigu. Ne poznajem čoveka koji više od njega zaslužuje ime književnika; on je sav svoj život posvetio svojoj umetnosti.
(Émile Zola, LES ROMANCIERS NATURALISTES, 1893; prev. Miloš Crnjanski u „NOVEMBAR Gistava Flobera“, redakcija moja)
—
Je me reproche même les quelques détails intimes que je donne ici. Gustave Flaubert est tout entier dans ses livres; il est inutile de le chercher ailleurs. Il n’a pas de pas sion, ni collectionneur, ni chasseur, ni pêcheur. Il fait ses livres, et rien de plus. Il est entré dans la littérature, comme autrefois on entrait dans un ordre, pour y goûter toutes ses joies et y mourir. C’est ainsi qu’il s’est cloîtré, mettant dix années à écrire un volume, le vivant pendant toutes les heures du jour, ramenant tout à ce livre, respirant, mangeant et buvant par ce livre. Je ne connais pas un homme qui mérite mieux le titre d’écrivain; celui-là a donné son existence entière à son art.
Marx as Prometheus tied to a printing machine. Izvor: Kaan Kangal, „Young Marx and the Wood-Theft Debates in Prussian Rhineland in the Early Nineteenth Century“, 2025.
TREĆE PRIVIĐENJE: Magbet biti pobeđen neće
Dok Birnamska šuma ne počne da se kreće
Na njega i ne dođe na brdo Dansinejsko.
(Nestane.)
MAGBET: A to nikada neće biti. Ko će šumu
Uzeti u vojsku, ko će narediti
Drvetu da vudu uz zemlje koren svoj?
Dobra predskazanja! Na prestolu će Magbet
Provesti prirodom određen mu vek
I predati ga svom suđenom času
I prirodnoj smrti.
(V. Šekspir, MAGBET, prev. Ž. Simić i S. Pandurović, č. IV sc. 1)
* * *
Pipin se osvrnu. Broj Enta je porastao — ili šta se to zbivalo? Tamo gde je trebalo da leže nejasne gole kose koje su prešli učini mu se da vidi šumarke. Ali oni su se kretali! Da li je moguće da se drveće Fangorna probudilo i da se prašuma diže, marširajući preko bregova? On protrlja oči pitajući se da ga nisu san i senke prevarili, ali ogromna siva obličja kretala su se istrajno ispred. Čuo se neki šum, kao vetar u mnogim granama. Enti su se baš približavali vrhu prevoja i svaka je pesma prestala. Noć je pala, i bila je tišina: ništa se nije moglo čuti do slabašnog drhtanja zemlje pod stopalima Enta, i neko šumorenje; senka šapata, kao od mnogih listova nošenih vetrom. Konačno su stali na samom vrhu i gledali dole u tamnu provaliju: veliku račvu na kraju planina: Nan Kurnir, Dolinu Sarumanovu.
„Noć leži na Izengardu“, reče Drvobradi.
(Dž. R. R. Tolkin, GOSPODAR PRSTENOVA, prev. Zoran Stanojević, pogl. „Drvobradi“)
Zanimljivo je da se Vistan Hju Oden (Wystan Hugh Auden) 1935. godine venčao s Erikom Man, kćerkom Tomasa Mana, te joj tako omogućio da stekne britansko državljavnstvo. Prvi „planirani“ mladoženja bio je njegov prijatelj Kristofer Išervud, a kada je on prepustio ponudu Odenu, Oden je smesta telegramom odgovorio porodici Man jednom rečju: „Očaran!“ [„DELIGHTED“]. Pojavio se i u Švajcarskoj da začikava svog tasta primedbom da mu je Kafka najveći nemački pisac novijeg vremena, ali Tomas Man je bio Kafkin obožavalac. Jednom kasnijom prilikom, potkraj Drugog svetskog rata, kada se našao u Pentagonu i zalutao tražeći izlaz po nekim od 800 hodnika, setio se, kaže, Kafke. Konačno, ugledao je jednog stražara i upitao ga kako da iziđe, a ovaj mu je rako da je upravo izašao. (v. Alan Levy, W. H. AUDEN, p. 24). S Erikom Man se retko viđao, a li su ostali doživotni prijatelji; a na zapitkivanja novinara da li je tačno, kao što leksikoni navode, da su se oni razveli, odgovarao je da mu to nije poznato.
(Svetozar Koljević, ENGLESKI PESNICI DVADESETOG VEKA 1914–1980: OD VILFREDA OVENA DO FILIPA LARKINA, 2002, Zavod za udžbenike)
РУСЛАН И ЛЮДМИЛА, 1972, Aleksandar Ptuško (Александр Птушко).
Life, although it may only be an accumulation of anguish, is dear to me, and I will defend it.
____
Iako se, možda, sastoji samo od patnji, život mi je mio, i ja ću ga braniti.
(Meri Šeli, FRANKENŠTAJN, p. X, prev. Slavka Stevović; rečenicu izgovara Stvor)
POETICA DEPONIA 