Jedno skoro uvek ide uz ljubavnu poeziju: hvaljenje partnera. Kada o pisanoj tradiciji evropskog pesništva govorimo, počnimo sa Petrarkom — čovekom koji je zaslužio da mu prezime postane terminološka odrednica. „Petrarkistička“ poezija tako znači, između ostalog, hvaljenje drage preko razumne mere. Petrarkina izabranica srca je, kako svedoči njegov KANCONIJER (IL CANZONIERE, : sunce, nebo, bog, anđeo; ona je bezgrešna; zubi su joj poput bisera, koža poput slonovače, oči poput safira, i tako dalje. Rečju, fizički i karakterno idealno biće.

Treba napomenuti da Petrarka nije imao nikakav odnos sa Laurom; ponajmanje partnerski. Po legendi, video ju je jednom, i od tada je živela u njegovom umu kao božanska inspiracija. Bilo bi previše nazvati taj odnos i platonskim, jer sam po takvoj logici stvari i ja u platonskoj vezi sa Adamom Drajverom. Ne sumnjam u čistotu Petrarkine ljubavi i veličinu njegove poezije, ali je njegova veza sa Laurom, racionalno li izložimo stvari, na ivici stalkerske, ukoliko je i postojala. Uostalom, kako vole da kažu u teoriji književnosti: ako ti napiše sonet, zaljubljen je u tebe; ako ti napiše 300 soneta, zaljubljen je u sonete.

Izdaleka je lako idealizovati. Prava stvar je voleti izbliza, kada vidimo metaforičke pore na licu našeg odabranika ili odabranice. Ljubav, kada je prava, svetlosnim miljama je udaljena od, psihološki govoreći, vrlo nezdrave idealizacije, što je deluzija građena armaturom nesigurnosti i malterom emotivne nezrelosti.

Stoga mi je veoma drag jedan podžanrić klasične ljubavne poezije koji ide kontra idealizacije. U ovim pesmama — nazvaću ih anti-ljubavnom ljubavnom poezijom — autori otkrivaju da ljubav znači voleti celovito; ne uprkos imperfekcijama već zajedno sa njima, jer one čine deo kompletne slike koja je NAMA savršena. Ovakve pesme nisu sjajne samo za pesnike i njihove partnere, već i za samu poeziju, jer se u njima svesno pravi otklon od banalnih poređenja i smaračkih simpovanja. MOJA ljubav je, zamišljam da kažu ti autori, samo MOJA, sveža i jaka, i ne može se iskazati istrošenim metaforama, već otklonom od njih.

Avangardni pesnik Rade Drainac je u svojoj mladalačkoj poeziji, dok njegovi sentimentalni tonovi nisu još postali organski deo njegovog ekspresionističkog tajfuna od od pesništva, već su se koprcali sami za sebe, imao jedan takav pesmičuljak:

Iluzija nisi, jer osećam lepo
da si stvarno nešto, koje život nosi; —
da si divno biće. I verujem slepo
kao što će mene smrt da pokosi
da ćeš i ti pasti. Ali zato nisi
iluzija neka. — Vedra stvarnost ti si.
(R. Drainac, „Iluzija i stvarnost“, MODRI SMEH, 1920)

Najpoznatija takva anti-ljubavna ljubavna pesma — zapravo apoteoza onoga što bi prava ljubavna pesma trebalo da bude — jeste čuveni „Sonet XVII“ Pabla Nerude, u kojem pesnik redom odbija sve turbofolk panegirike koje su drugi pisali svojim dragama. Njegova ljubav je nešto drugo:

Ne volim te kao da si ruža od soli, topaz
ili strijela karanfila koji pronose oganj:
volim te ko što se vole neke mračne stvari,
potajno, između sjene i duše.

Volim te kao biljku koja ne cvjeta i nosi
u sebi, skriveno, svjetlo onih cvjetova,
i hvala tvojoj ljubavi u tijelu mi taman živi
gusti miris koji se uzdigao iz zemlje.

Volim te ne znajući kako, ni kada, ni odakle,
volim te izravno bez problema i gordosti:
tako te volim jer ne znam voljeti drukčije,

nego na taj način na koji nisam i nisi,
blizu, da ti je ruka na mojim grudima moja,
blizu da ti se oči sklapaju s mojim snom.
(Prev. Zvonimir Golob)

—

No te amo como si fueras rosa de sal, topacio
o flecha de claveles que propagan el fuego:
te amo como se aman ciertas cosas oscuras,
secretamente, entre la sombra y el alma.

Te amo como la planta que no florece y lleva
dentro de sí, escondida, la luz de aquellas flores,
y gracias a tu amor vive oscuro en mi cuerpo
el apretado aroma que ascendió de la tierra.

Te amo sin saber cómo, ni cuándo, ni de dónde,
te amo directamente sin problemas ni orgullo:
así te amo porque no sé amar de otra manera,

sino así de este modo en que no soy ni eres,
tan cerca que tu mano sobre mi pecho es mía,
tan cerca que se cierran tus ojos con mi sueño.

Možda najstariji primer takve anti-ljubavne ljubavne poezije nije nastao mnogo nakon Frančeska Petrarke. Šekspir je u mnogim stvarima živeo barem trista godina u budućnosti, te ne čudi da je negovao, i za današnje običaje, progresivno shvatanje ljubavi i parnerskog odnosa. U svom „Sonetu CXXX“, najbolji pisac koji je ikada hodao planetom peva o svojoj dragoj. Ona nije bog, nije anđeo, nema zube od bisera niti grudi Amazonke — ali jeste najlepša, najgracioznija, najskladnija i najbolja za njega.

Oči moje gospe ko sunce ne žive,
Koral veću rumen od tih usni ima,
Ako je sneg beo — grudi su joj sive,
Vlasi joj se kose crne međ crnima.

Video sam ruže damaske crvene
I najbelje, ali ne na licu tome.
Neki su mirisi mirisnije cene
Nego što ga ima ta u dahu svome.

Ja njen govor slušam kao milu zgodu,
Al muzika lepše moje uho kupa.
Ja nikad ne videh boginju u hodu,
Kad mi gospa ide — ona zemljom stupa.

Al ja ipak mislim, o tako mi boga,
Da joj nema ravne usred svega toga.
(Prev. Stevan Raičković)

—-

My mistress’ eyes are nothing like the sun;
Coral is far more red than her lips’ red;
If snow be white, why then her breasts are dun;
If hairs be wires, black wires grow on her head.
I have seen roses damasked, red and white,
But no such roses see I in her cheeks;
And in some perfumes is there more delight
Than in the breath that from my mistress reeks.
I love to hear her speak, yet well I know
That music hath a far more pleasing sound;
I grant I never saw a goddess go;
My mistress, when she walks, treads on the ground.
And yet, by heaven, I think my love as rare
As any she belied with false compare.