Nekoliko fenomenalnih heksametara iz moje omiljene pesme na ENDLESS SUMMER VACATION Majli Sajrus. (Druga strofa nije heksametarska ali mi je isto lepa.) Kao koautor stihova je uz Majli potpisan i filmski reditelj Harmoni Korajn (Harmony Korine; GUMMO, SPRING BREAKERS).
You’re questioning the science ’cause you don’t understand How I’m doing what I’m doing in a fucking handstand You found it so impressive that I do it again My other one is busy, so I use my left hand We took it kinda fast but you put it in slow I see your mother’s calling and you’re hitting ignore It’s like you saw a unicorn, you don’t understand How I’m doing what I’m doing in a fucking handstand / I wish I could crawl inside your heart Take you captive and then sail away
(Miley Cyrus, „Handstand“, ENDLESS SUMMER VACATION, 2023, Columbia Records)
Lep savet za kreativno stvaranje dolazi iz autobiografije Loren Grejam (Lauren Graham), to jest Lorelaj Gilmor (GILMORSICE su religija u našoj kući).
Radeći na svojoj knjizi (TALKING AS FAST AS I CAN, 2017, Virago), Lorelaj se mučila sa uobičajenim stvaralačkim patologijama: nije uspevala da održi pažnju & svaka misao ili posao bili su zanimljiviji ili „potrebniji“ od samog pisanja; pred praznom belom stranicom neispisanog dokumenta osećala je paralizu, a ne inspiraciju; a dedlajn za predaju rukopisa se sve više približavao, što je muke samo intenziviralo, a njen osećaj samopouzdanja i razinu mentalnog zdravlja srozavalo. Kada je, tokom nekog snimanja, jednom prijatelju izrekla onu uobičajenu samodestruktuvinu stvaralačku mantru — „Ma završiću ja to nekako, koliko god da se mučila“ — prijatelj joj je posavetovao da se za pomoć obrati Denu Rusu (Dan Roos), zajedničkom poznaniku.
Den Rus je holivudski scenarista poznat po erotskom trileru SINGLE WHITE FEMALE (1992) sa Bridžit Fondom, te tragediji MARLEY & ME (2008) sa Ovenom Vilsonom i Dženifer Aniston. Razlog zašto je Lorelajin prijatelj preporučio baš g. Rusa leži u tome što su njegovi saveti najsaosećajniji i prema samom piscu najuviđavniji koje sam ikada pročitao. Rusova taktika pisanja kombinuje Pomodoro tehniku (rad na tajmer, u malim odlomcima vremena, sa kratkim pauzama između sesija), journaling i nešto što i sam koristim, a što nazivam „kreativnom prokrastinacijom“: ako mi se jedan posao ne radi, umesto da ustanem od stola i upalim Fox Life, uzmem da radim neki drugi posao. Razlika je u tome što je, za razliku od moje, tehnika Dena Rusa manje autodestruktivna, pozitivnija po mentalno blagostanje i ne ispunjava autora samoprezirom zbog kojeg ovaj na kraju ipak završi pred visokokvalitetnim, zaraznim, divnim, neopterećujućim TV programom koji me ne osuđuje i u kojem je sve lepo. Elem, ovo je sažetak Rusovih smernica za razvijanje dobre kondicije u kreativnom poslu:
1) Kada sednemo da radimo, otvorimo dva fajla. Jedan je projekat na kojem radimo, drugi je naš dnevnik. Kada ne radimo na projektu, pišemo u dnevnik.
2) 24h pre samog posla odredimo sebi vreme koje ćemo provesti u radu. Den Rus preporučuje da tajmer podesimo na sat vremena. Okej je i pola sata. Petnaest minuta je takođe u redu. Ako se osećamo pod pritiskom ili anksiozno, zakazujemo sebi MANJE vremena. Bolje je raditi 5 minuta nego 0 minuta.
3) Za vreme tajmiranog rada, u redu je ne napisati ni jednu reč. Nekad će ići, nekad neće. Kada ne ide, pišimo u dnevnik. U dnevnik beležimo šta hoćemo: planove za druge projekte, možemo se žaliti na partnera, možemo ventilirati koliko mrzimo pisanje i ceo svet, itd.
4) Ako ne uspemo da ispunimo ceo tajmer koji smo odvojili za rad, sutra moramo zakazati MANJE vremena. Instinkt će nam biti da zakažemo više, jer ćemo imati osećaj da moramo nadoknaditi propušteno. Den Rus, sa kojim bih voleo da sam drugar, kaže ne. Postoji razlog zašto niste uspeli da ispunite ceo radni čas. Možda ste umorni, možda ste uznemireni, možda su vam misli negde drugde, možda obrađujete neki emotivni hepening, a možda ste tih dana prosto lenji i usporeni. I to je okej. Umesto da idemo protiv sebe i zamrzimo projekat — slušajmo sebe. I po psihološko blagostanje i projekat je bolje ako radimo svakog da na po malo, umesto u furioznim fazama overworka i potonjim depresivnim komiranjima. Cilj je biti dobar prema sebi, voleti svoj rad i, kako reče Dejvid Foster Volas u „Ovo je voda“, doživeti tridesetu ili pedesetu a da ne poželite da se upucate u glavu.
Delim ovo i tagujem profesora Savu Damjanova samo zato što smo nas dvojica jedini za koje znam da nas fascinira beleženje vremena. Knjige, tekstovi, enciklopedije, rečnici, kalendari, infografici — šta god; sve može & na sve se ložimo.
Na ovo štivo, CARTOGRAPHIES OF TIME (Rosenberg, Grafton, Princeton Press) naleteo sam slučajno, tražeći na Z-Library neke arhitektonske časopise. Z-Lib je inače i dalje operativan preko pregledača TOR; od pre nekoliko meseci držim stoga TOR na taskbaru, i ne koristim ga ni za šta drugo osim za rovarenje kroz ovu jedinu i najbolju shadow library. Istu bazu podataka kao i Z-Lib koristi i LibGen, ali teško živim bez Z-Libovog algoritma za preporučivanje knjiga. To sam shvatio, kako obično biva, tek kada je Z-Lib bio sklonjen sa vidljivog Interneta. Zbog te rubričice, koja u obzir uzima prethodno skinute fajlove kao i istoriju pretrage, jedino mi Z-Lib od svih hajdučkih onlajn biblioteka daje osećaj da sam u pravoj antikvarnici; jer samo tu mogu da, uprkos preciznim i nevosmislenim upitima ukucanim u polje za traženje, ipak pronađem nešto neočekivano, a korisno i lepo, ispod neke skupine jedinica i nula.
Prve rečenice jednog romana:
Gledao sam u nebo pod gotovo nemogućim uglom, onako unazad zabačene glave. Nebo je bilo bez ijednog oblačka i neverovatno plavo. Bila je to ona azurnoplava boja, koju niste mogli da vidite nigde osim na nebu sada. Kada je već vrat počeo da me boli, morao sam da spustim glavu. A nije mi se spuštala. Na kraju sam morao.I onda mi pogled skliznu sa prelepog na ono gadno. Dokle god mi je pogled dopirao video sam samo ruševine.
(Milorad Ulemek Legija, STAZE PORAZA, IP Panonija Ruma, 2017)
Sledećeg četvrtka (20apr23) imaću zadovoljstvo da u KCV govorim na promociji najnovijeg izdanja AFRIKE Rastka Petrovića.
AFRIKA je naravno sjajna knjiga. U pitanju je možda naš najpoznatiji putopis, kao i najpoznatije naše avangardističko prozno delo, uz recimo SEOBE. U Rastku Petroviću žive dva vuka. Prvi, onaj koji je napisao OTKROVENJE i BURLESKU GOSPODINA PERUNA, toliki je eksperimentator da ga laso književne teorije ne može ni uhvatiti. Da li je tip dadaista, nadrealista, ekspresionista, nešto četvrto? Drugi, autor LJUDI GOVORE i AFRIKE, nije nikakav eksperimentator i žanrovski anarhista, već je kao pisac neposrednog izraza posvećen radije čitanju ljudi, naročito onih koji ćute ili koji nemaju glasa, posvećen njihovim pričama & memoarskom zapisivanju sitnih malih povesti i idiosinkrazija koje inače ostanu neiskazane.
AFRIKA je naizgled delo tog drugog Rastka; ovde je saslušan glas čitavog jednog kontinenta. Novo izdanje (2022, Službeni glasnik), priređeno od strane Gordane Milosavljević Stojanović, otkriva međutim onu avangardniju, oblikom šareniju stranu AFRIKE — ovde su tekstu pridodate i nikada do sada objavljene Rastkove fotografije, crteži i ostali vizuelni artefaktići koje je ovaj sakupio ili sam napravio na svom putovanju. AFRIKA se konačno, posle 100 godina, pojavila kao višemedijsko delo kako ju je Rastko i zamišljao (većinu sličica i fotografija Rastko je zapravo pravio za svoje prijatelje, na čijim je primercima knjige crtao unikatne sličice). U najlepšem mogućem smislu me je ova AFRIKA pokvarila za čitanje svih drugih izdanja istog dela.
Promocija nove AFRIKE održaće se u Kulturnom centru Vojvodine u četvrtak, 20apr23 u 18:00. Pored mene, govoriće još i urednica knjige Gordana Milosavljević Stojanović, kao i istoričarka umetnosti prof. dr Milanka Todić; urednica i moderatorka programa je Gordana Nonin.
Vitomil Zupan (1914–1987) jedan je od najvećih slovenačkih dvadesetovekovnih pisaca. Mešavina je, meni, Borislava Pekića i Čarlsa Bukovskog (ili H. Milera): Zupan je filozof, erudita, suvog humora, složenog toka misli i majstorske prozne orkestracije, a istovremeno i pornograf, uličar, diletant, u podjednakoj meri destruktivan i prema drugima i prema sebi. Sa osamnaest godina je Zupan u igri ruskog ruleta ustrelio prijatelja u glavu. Slučaj je okarakterisan kao nesrećan slučaj, ali Zupana više nije htela da primi nijedna gimnazija u Jugoslaviji, zbog čega je narednu deceniju proveo kao slepi putnik, a potom i mornar na brodu engleske mornarice, kao instruktor skijanja u Bosni, te kao prizefight bokser. Nakon Drugog svetskog rata, 1947, dobija Prešernovu nagradu, najveće slovenačko kulturno priznanje, za roman ROJSTVO V NEVIHTI (ROĐENJE U OLUJI). Zupan je međutim, uprkos dobroj reputaciji koju ima sa komunističkim vlastima zarad svog učešća u Osvobodilnoj fronti (slovenačka varijanta NOB), anarhista i nekonformista do kraja. Prepričavaju se njegova opijanja i igranja na Prešernovom trgu u Ljubljani. O socijalisitčkim narodnim herojima, bivšim saborcima, širi kritike i viceve, pa tako Lidiju Šentjurc, ministartku u SR Slovenije, naziva Sifilidija, aludirajući na koji način (po njemu) ova dolazi do visokih položaja. Nekoliko partnerki govori o njegovim sadističkim seksualnim sklonostima; jedna bivša partnerka navodno je sebi oduzela život zbog njega.
Godine 1948, nekoliko meseci nakon dobijanja najveće književne nagrade, mrtav pijan Zupan zajedno za društvom usred noći zove jednog prijatelja u državnoj administraciji i zavitlava ga da je na švajcarskom radiju čuo da su Sovjeti izvršili invaziju na zemlju i da je Tito već pobegao. Prijatelj je pogrešno pomislio da niko ne bi toliko nenormalan da izmisli nešto poput ovog i tokom iste noći ovu vest prenosi dalje. Ona stiže čak do Miroslava Krleže, kao i Josipa Vidmara, predsednika Predsedništva SR Slovenije; obojica zbog imanentne ruske invazije prekidaju svoje odmore. Sledeće jutro Vitomila Zupana budi glavobolja od mamurluka i nekoliko cevi uperenih u njegovo čelo. Nakon hapšenja i brzog suđenja, optužen je na 18 godina zatvora. Tokom pretresa njegovog stana, navodno je pronađena gomila pornografskih fotografija, koje je sam Zupan uslikao, među njima i nekolicina sa dve ministarke.
Roman LEVITAN (1982) autofikcijsko je Zupanovo delo o godinama koje proveo u zatvoru, gde je podjednaku pažnju Zupan posvećivao učenju, od ostalih robijaša, njemu omiljene veštine obojanja vrata, i pisanju filozofskih traktakta na rolnama toaletnog papira. Obožavam početak romana i ovu mudrost: Čovjekove reakcije na samoga sebe u vezi sa svijetom vrlo su složene. Ista stvar, ista osobina, ista tjelesna posebnost — može nas uzdići na vrhunac življenja, ali i baciti na njegovo dno. Tako je to: jedan je nesretan jer je predebeo, drugi premršav, jedan je premalen, drugi previsok. Dugo sam bio uvjeren da imam nepristojno predug i predebeo organ. Ali onda sam čitao kako su stari Rimljani naređivali da ih koprivama šibaju po njemu samo da bi bio deblji. I tako se cijeloga života oslobađaš kompleksa. Miljenko Jergović je ovaj roman nazvao „jednom od kultnih knjiga pukerske i novovalne književnosti“. I Jergović i ja naročito volimo ovaj odlomak, u kojem Zupan govori o Isusu:
Nisam religiozan, ali taj mi je čovjek bio – kad sam sazreo i razmislio o stvarima – bez obzira na to je li uistinu živio ili nije – nekako bratski blizak. Da nisam bio razuzdan čovjek, huligan i svadljivac – volio bih biti kao on. Srednje me mogućnosti nisu zanimale.
Vitomil Zupan je sahranjen 1987. uz pratnju, po njegovom poslednjoj želji, marijači benda.
Ova kuća sada ima posebnu policu za mangu. Domaći strip izdavači (Darkwood, Čarobna knjiga) rade sjajan posao i novi tomovi se prevode redovno & ažurno; trenutno je najviše šonena i seinena, ali vremenom će se i tu, nadam se, otvoriti prostor delovanja.
Što se tiče mog kutka, sve je počelo sa UBICOM DEMONA (鬼滅の刃 / Kimetsu no Yaiba) autora čiji je pseudonim Kojoharu Gotouge (吾峠 呼世晴). Ova manga me je posle sto godina vratila šonenima zahvaljući besprekorno zategnutoj fabuli — poglavlja koja bi u drugim, sličnim delima bila razvučena na nekoliko tomova, ovde se elegantno razrešavaju u jednoj sezoni — kao i neobično plemenitom pričom koja poseduje pravo emotivno jezgro, a ne samo, za japansku kulturnu industriju nažalost česta, kreveljenja i blamantna melodramatiziranja. UBICA DEMONA je zaokružena storija (izvorna manga je izlazila četiri godine, 2016–2020), što je još jedna prednost u odnosu na beskonačne akcione avanture poput ONE PIECE-a.
Kolekcija se nastavlja OBLIKOM GLASA (聲の形 / Koe no Katachi), izvanrednim kratkim serijalom autorke po imenu Jošitoka Oima (大今 良時). Pre Oiminog dela, jedini japanski strip ili crtać koji je mogao da mi razori srce i ostavi me u višednevnoj melanholiji bili su radovi Makota Šinkaija. Emotivni udar koji sam odbolovao nakon dugometražne anime adaptacije OBLIKA GLASA bio je pak veći od onog nakon gledanja PET CENTIMETARA PO SEKUNDI (秒速5センチメートル, 2007) Šinkai-sana. Čekam da sakupim svih sedam tomova pa da ovu bolnu ali prelepu priču o vršnjačkom nasilju i ispravljanju grešaka iz prošlosti proživim ispočetka.
BERSERK Kentara Miure (ベルセルク, 三浦 建太郎) je prva manga koju sam ikada pročitao i jedna od meni najdražih; ovakvo iskustvo sa BERSERKOM delim sa najmanje milijardu ljudi na svetu. Kao što svaka poštena crnogorska kuća poseduje primerak GORSKOG VIJENCA, svako manga domaćinstvo mora imati BERSERK. Poslednji put sam kroz BERSERK prelazio pre nešto više od godinu dana, kada sam lečenje od kovida provodio čitajući dark fantasy i Viktora Frankla, ali sa Miurinim brutalnim maksimalističkim remek-delom se uvek mogu družiti.
ČELIČNI ALHEMIČAR (鋼の錬金術師 / Hagane no Renkinjutsushi) i PLANETES (プラネテス) su anime serije koje sam obožavao i jedva čekam da im čitam izvornike. Iako sam za ČELIČNIM ALHEMIČAREM otkidao u srednjoj školi, sada sam više uzbuđen zbog PLANETESA jer mi se veoma čita tvrda i „realistična“ naučna fantastika. Neću trčati da kompletiram ove serijale, jer prednost tu imaju UBICA DEMONA pa redom svi ostali, kao i HAIKYUU!! (ハイキュー!!) kada se konačno pojavi na srpskom; prve tomove sam im kupio više kako bih imao podsetnik čemu valja posvetiti pažnju. Svi naši manga tomovi inače su više nego pristupačnih cena: duplo su jeftiniji od prosečne knjige, a po faktoru zabave & uživanja su, čak i kao fragmentarni delići većih priča, i te kako isplativi. Lepo vreme, park, klupa, šonen u džepu — malo stvari pruža veće uživanja.
Čitalački klub GBNS o DRAKULI završio se pre nekoliko nedelja ali o knjizi nisam prestao da razmišljam, pričam i razmenjujem utiske. Moćan roman! Na trenutke, tokom razmene utisaka i kreativnih učitavanja sa prijateljem ko-čitaocem, potpuno me je obuzeo. Neće mi biti jasno, dok se ne upoznam sa piščevom biografijom i ostalim njegovim proznim delima, da li Brema Stokera sa ovim remek-delom samo astronomski usralo ili je čovek jedna od najbolje čuvanih tajni devetnaestovekovne proze. DRAKULA nije samo fantastičan horor i triler. Štivo je izvanredna, surova i čak i u današnje vreme čitljiva & primenljiva alegorija o traumi, zlostavljanju, eksploataciji, manipulaciji, seksualnom predatortvu, grumingu i, na kraju, suprostavljanju sopstvenim demonima i isceljivanju uz pomoć bliskih osoba u kojima imamo podršku i bezuslovnu ljubav.
Nakon što sam knjigu pročitao, dakle, narednih nedelja sam razmenjivao utiske i tumačenja romana, pa su me neki maestralno zarazni uvidi nagnali da istražim veze između seksualne traume i događaja opisanih u knjizi. Naišao sam na nekoliko zanimljivih tekstova — nisam ni blizu da sasvim istražim temu — a ovaj odlomčić mi je vrlo sympatičan. Knjige ne nastaju u vakuumu ili u kulama od slonovače, i na najnevidljivije moguće načine će se u rečenicama ili konceptu odraziti lep zalogaj paštete koji je pisac tog jutra pojeo, ili prizor tužnog kuce na ulici. Pozadina prve seksološke knjige u engleskoj književnosti je već fešta ljudske komedije.
(Bauer Heike, „Dracula and Sexology“, u: THE CAMBRIDGE COMPANION TO DRACULA, ur. Roger Luckhurst, 2017, Cambridge University Press)
POETICA DEPONIA 