Vitomil Zupan (1914–1987) jedan je od najvećih slovenačkih dvadesetovekovnih pisaca. Mešavina je, meni, Borislava Pekića i Čarlsa Bukovskog (ili H. Milera): Zupan je filozof, erudita, suvog humora, složenog toka misli i majstorske prozne orkestracije, a istovremeno i pornograf, uličar, diletant, u podjednakoj meri destruktivan i prema drugima i prema sebi. Sa osamnaest godina je Zupan u igri ruskog ruleta ustrelio prijatelja u glavu. Slučaj je okarakterisan kao nesrećan slučaj, ali Zupana više nije htela da primi nijedna gimnazija u Jugoslaviji, zbog čega je narednu deceniju proveo kao slepi putnik, a potom i mornar na brodu engleske mornarice, kao instruktor skijanja u Bosni, te kao prizefight bokser. Nakon Drugog svetskog rata, 1947, dobija Prešernovu nagradu, najveće slovenačko kulturno priznanje, za roman ROJSTVO V NEVIHTI (ROĐENJE U OLUJI). Zupan je međutim, uprkos dobroj reputaciji koju ima sa komunističkim vlastima zarad svog učešća u Osvobodilnoj fronti (slovenačka varijanta NOB), anarhista i nekonformista do kraja. Prepričavaju se njegova opijanja i igranja na Prešernovom trgu u Ljubljani. O socijalisitčkim narodnim herojima, bivšim saborcima, širi kritike i viceve, pa tako Lidiju Šentjurc, ministartku u SR Slovenije, naziva Sifilidija, aludirajući na koji način (po njemu) ova dolazi do visokih položaja. Nekoliko partnerki govori o njegovim sadističkim seksualnim sklonostima; jedna bivša partnerka navodno je sebi oduzela život zbog njega.

Godine 1948, nekoliko meseci nakon dobijanja najveće književne nagrade, mrtav pijan Zupan zajedno za društvom usred noći zove jednog prijatelja u državnoj administraciji i zavitlava ga da je na švajcarskom radiju čuo da su Sovjeti izvršili invaziju na zemlju i da je Tito već pobegao. Prijatelj je pogrešno pomislio da niko ne bi toliko nenormalan da izmisli nešto poput ovog i tokom iste noći ovu vest prenosi dalje. Ona stiže čak do Miroslava Krleže, kao i Josipa Vidmara, predsednika Predsedništva SR Slovenije; obojica zbog imanentne ruske invazije prekidaju svoje odmore. Sledeće jutro Vitomila Zupana budi glavobolja od mamurluka i nekoliko cevi uperenih u njegovo čelo. Nakon hapšenja i brzog suđenja, optužen je na 18 godina zatvora. Tokom pretresa njegovog stana, navodno je pronađena gomila pornografskih fotografija, koje je sam Zupan uslikao, među njima i nekolicina sa dve ministarke.

Roman LEVITAN (1982) autofikcijsko je Zupanovo delo o godinama koje proveo u zatvoru, gde je podjednaku pažnju Zupan posvećivao učenju, od ostalih robijaša, njemu omiljene veštine obojanja vrata, i pisanju filozofskih traktakta na rolnama toaletnog papira. Obožavam početak romana i ovu mudrost: Čovjekove reakcije na samoga sebe u vezi sa svijetom vrlo su složene. Ista stvar, ista osobina, ista tjelesna posebnost — može nas uzdići na vrhunac življenja, ali i baciti na njegovo dno. Tako je to: jedan je nesretan jer je predebeo, drugi premršav, jedan je premalen, drugi previsok. Dugo sam bio uvjeren da imam nepristojno predug i predebeo organ. Ali onda sam čitao kako su stari Rimljani naređivali da ih koprivama šibaju po njemu samo da bi bio deblji. I tako se cijeloga života oslobađaš kompleksa. Miljenko Jergović je ovaj roman nazvao „jednom od kultnih knjiga pukerske i novovalne književnosti“. I Jergović i ja naročito volimo ovaj odlomak, u kojem Zupan govori o Isusu:

Nisam religiozan, ali taj mi je čovjek bio – kad sam sazreo i razmislio o stvarima – bez obzira na to je li uistinu živio ili nije – nekako bratski blizak. Da nisam bio razuzdan čovjek, huligan i svadljivac – volio bih biti kao on. Srednje me mogućnosti nisu zanimale.

Vitomil Zupan je sahranjen 1987. uz pratnju, po njegovom poslednjoj želji, marijači benda.

Čitalački klub GBNS o DRAKULI završio se pre nekoliko nedelja ali o knjizi nisam prestao da razmišljam, pričam i razmenjujem utiske. Moćan roman! Na trenutke, tokom razmene utisaka i kreativnih učitavanja sa prijateljem ko-čitaocem, potpuno me je obuzeo. Neće mi biti jasno, dok se ne upoznam sa piščevom biografijom i ostalim njegovim proznim delima, da li Brema Stokera sa ovim remek-delom samo astronomski usralo ili je čovek jedna od najbolje čuvanih tajni devetnaestovekovne proze. DRAKULA nije samo fantastičan horor i triler. Štivo je izvanredna, surova i čak i u današnje vreme čitljiva & primenljiva alegorija o traumi, zlostavljanju, eksploataciji, manipulaciji, seksualnom predatortvu, grumingu i, na kraju, suprostavljanju sopstvenim demonima i isceljivanju uz pomoć bliskih osoba u kojima imamo podršku i bezuslovnu ljubav.

Nakon što sam knjigu pročitao, dakle, narednih nedelja sam razmenjivao utiske i tumačenja romana, pa su me neki maestralno zarazni uvidi nagnali da istražim veze između seksualne traume i događaja opisanih u knjizi. Naišao sam na nekoliko zanimljivih tekstova — nisam ni blizu da sasvim istražim temu — a ovaj odlomčić mi je vrlo sympatičan. Knjige ne nastaju u vakuumu ili u kulama od slonovače, i na najnevidljivije moguće načine će se u rečenicama ili konceptu odraziti lep zalogaj paštete koji je pisac tog jutra pojeo, ili prizor tužnog kuce na ulici. Pozadina prve seksološke knjige u engleskoj književnosti je već fešta ljudske komedije.

(Bauer Heike, „Dracula and Sexology“, u: THE CAMBRIDGE COMPANION TO DRACULA, ur. Roger Luckhurst, 2017, Cambridge University Press)

U časopisu Polja upravo je objavljen temat o Kormaku Makartiju (Cormac McCarthy), jednom od najvećih živih američkih pisaca i jednom od meni najdražih autor. Broj je priredio Makartijev višestruki prevodilac na srpski, Igor Cvijanović, a okupljeni su sjajni tekstovi i domaćih i stranih kritičara — uključujući i jedan rad Džejmsa Vuda (James Wood), Njujorkerovog kritičara i jednog od meni omiljenih književnih likova uopšte. Temat inače dolazi neposredno nakon što je Makarti istovremeno objavio dva romana, koji zajedno čine paralelne tokove iste priče: THE PASSENGER (2022, Knopf; PUTNIK, prev. Igor Cvijanović, 2023, Kontrast) i STELLA MARIS (2022, Knopf; STELA MARIS, prev. Igor Cvijanović, 2023, Kontrast).

Za Makartijem sam se upoznao, kao klinac opsednut stilom, kada sam saznao za njegovu karakterističnu tehniku pisanja: Makarti skoro ne koristi interpunkciju. Zareze upotrebljava retko, a tačke mora da koristi sticajem okolnosti. Navodnici u njegovim delima ne postoje; upravni govor je utopljen u ostatak teksta. Uzvičnika i upitnika takođe nema. Tačku-zarez Makarti smatra „idiotskim“ konceptom. Dve tačke će Makarti upotrebiti nerado, kada baš mora da nešto nabroji.

Ako Makarti zvuči kao zeznut tip to je zato što jeste. Intervjue gotovo da ne daje; jednom je gostovao kod Opre i to je otprilike to što se tiče njegovih javnih pojavljivanja. Na promocijama sopstvenih romana ne učestvuje, a dane provodi na nekom istraživačkom institutu usred novomeksičke pustinje gde povremeno objavljuje radove o ljudskoj svesti i jeziku. Iskreno mislim da je tamo samo da ne bi ni sa kim pričao o književnosti.

Makartija opisuju kao pisca južnjačke gotike. Romani su mu mračni, opresivni, violentni, biblijski, teški, ljudožderski i zli. Srećom po čitaoce, to su istovremeno velika i prelepa dela. Njegov KRVAVI MERIDIJAN: ILI VEČERNJE CRVENILO NA ZAPADU (BLOOD MERIDIAN: OR THE EVENING REDNESS IN THE WEST), zastrašujuće krvožedan anti-vestern, za mene je i mnoge ljude pametnije od mene drugi najveći američki roman ikada napisan; sa prvog mesta te top-liste verovatno nikad neće biti svrgnut Melvilov MOBI-DIK, ali u opasnoj konkurenciji Hotorna, Tvena, Ficdžeralda, Hemingveja, Foknera, Stajnbeka, Selindžera, Morison, Pinčona, Delila, Elisona, Rota, Frenzena, Foster Volasa, Tart itd., Mekormakova kaubojska metafizika o nasilju i zlu drži nepomerivu srebrnu medalju. Harold Blum, jedan od najvećih engleskojezičnih kritičara XX veka, takođe je mislio da je KRVAVI MERIDIJAN vrh američke proze, ali je po sopstvenom priznanju roman pročitao tek iz trećeg puta, jer mu je bio isuviše mučan. Blum je inače po svom i svedočanstvu časnih ljudi i pouzdanih svedoka čitao po 1500 stranica dnevno. Makarti je i u takvu književnu mašineriju uspeo da ubaci polugu.

KRVAVI MERIDIJAN mi je jedna od omiljenih knjiga. Jedina je, za sada, koju sam odmah pročitao dva puta, jer joj proza ne samo da udara snagom od 10.000 njutna, već je knjiga napisana prosto naprosto predivno. Između klanja i čerečenja postoje rečenice koje mi i godinama nakon prvog čitanja žive u mozgu bez kirije. Prva stranica romana („See the child“… „God how the stars did fall“) možda mi je i najlepša prva stranica koju sam ikada pročitao. A na kraju XXI poglavlja, u završnom opisu kratkog predaha glavnog junaka, koji uhvati minut mira na obali okeana, napisana je najfascinantnija rečenica: „The colt stood against the horse with its head down and the horse was watching, out there past men’s knowing, where the stars are drowning and whales ferry their vast souls through the black and seamless sea“ („Ždrebe je stajalo pored konja pognute glave, konj je posmatrao daljinu neznanu čoveku, gde se zvezde utapaju, a kitovi prevoze svoje goleme duše kroz crno i bešavno more“). Ne znam zašto sam paralisan pred ovim odlomkom, ali kod kitova koji prevoze svoje goleme duše se uvek raspadnem. To je već nešto između mog terapeuta i mene. U svakom slučaju hvala Makartiju što postoji, hvala Goranu Kapetanoviću na izvanrednom prevodu KRVAVOG MERIDIJANA, i hvala Poljima na tematu o ovom velemajstoru proze; broj je besplatan za čitanje na https://polja.rs/2022/538.

Zdravo, ja sam Miloš i zavisnik sam od lepih epigrafa.

(Sarah Perry, THE ESSEX SERPENT, 2016, Serpent’s Tail. Knjiga je skoro prevedena na srpski: Sara Peri, ESEŠKA ZMIJA, prev. Boris Todorović, 2023, Dereta)