Проучавалац бајки Владимир Проп имао је занимљиву идеју о постанку чувене руске вештице Баба Јаге. Каснији истраживачи су нека његова тумачења оповргли, али то је мање битно; овде сам због добре приче.

Јага је, каже Проп (ИСТОРИЈСКИ КОРЕНИ ЧАРОБНЕ БАЈКЕ), компликована за тумачење и тешка за сарадњу. Бајковити ликови који се, попут Јаге, појављују у различитим причама под истим именом и са сталним особеностима, обично се увек и понашају на идентичан начин. Они јунаку/јунакињи или помажу, или су им противници. Јага је међутим другачија. Она оперише по сопственим и за истраживаче збуњујућим правилима. Јага је у неким бајкама помоћник и даривалац, а у другим непријатељ; постоје и различите варијанте истих прича где се Јага у једној иначици појављује као пријатељ, а у другој као злочинац. Нису непознате ни бајке у којима Јага у истој причи мења страну на пола заплета.

Зашто се Јага понаша на овај начин? Разрешење за Пропа лежи у њеној прошлости. Неретко Баба Јага у бајкама осети „руски смрад“ на јунаку. Проп теоретише да Јага, заправо, осећа мирис живих, који јој се гади. Због још неких њених особености, попут оне да Баба Јага јунацима обично даје храну и пиће, могуће је повезати Јагу са култом смрти и мртвих. То је траг број један.

Јага живи у шуми — хтонском простору који је понекад позорница за тзв. обреде преласка, симболичне мале смрти који обележавају психоемотивну, развојну трансформацију јунака. Као и малтене сви лиминални простори, шума је дакле алегорија смрти, а проласком кроз њу се јунак „поново рађа“. Баба Јага није стога буквално аватар смрти, већ је са смрћу повезана фигуративно: она је чувар хтонског простора и водич који помаже јунаку, неретко тврдом љубављу, кроз његов или њен пут иницијације. Ово је траг број два.

А када говоримо о шуми: многа обележја Јагина, најпре њена гротескна кућа која стоји на кокошијим ногама, упућују можда на давну прошлост — БАШ давну и древну, старију и од бајки — када је Јага била, вероватно, богиња лова и родитељица звери. Сличан развој од тотемског божанства животиња до зооморфне жене Проп налази у примерима богиња попут Артемиде. Ово је последњи траг.

Детективска истрага каже следеће. У врло давној прошлости, Јага је била богиња звери, лова, животног круга и плодности, са значајном улогом у културним обредима прелаза. А онда је то време прошло, свет је старио, а људи су се променили. Када су се заборавили шамански обреди, остала је у свести, ван битног ритуалног контекста, само Јагина повезаност са буквалном смрћу. Развитком земљорадње, нове религије замениле су стара веровања ловаца, а стара божанства постала су зли духови.

Убацујем и своју идеју: можда се раније божанство зало само „Јага“. Много касније, када је у културном памћењу застарило сећање на млад и животан лик ове богиње, она је дословно претворена у Бабу: жену остарелу, која више не рађа, и која је у митолошкој пензији. И тако је богица лова наших предака у живој метафори колективне свести постала осушена и зла бабускара која пребива у подједнако метафоричким дубинама шуме из које смо изашли, а којој се нисмо ради враћати.

Јага, некадашња мајка звери и водич кроз шумски мрак, постала је тако вештица. Ипак, нешто се од њеног прошлог живота још провиди, па се стога Јага, иако зла чаробница у већини бајки, понекад и даље појављује као доброћудни родитељски заштитник изгубљеним јунацима, лутајући тим причама као авет која уходи кућу зидану на старим темељима.

Размишљаo сам о песми „Бродар“ Војислава Илића, тачније о њеним последњим стиховима.

Тема песме је стара и у европској поезији присутна још од античке и класичне књижевности: усамљени бродић на узбурканом мору, алегорија надмоћне и страшне судбине којој не можемо ништа; таласима не можемо управљати, олују не можемо одагнати, евентуално можемо пробати да што боље управљамо пловилом и извучемо из ситуације шта се извући може.

Размишљао сам о томе како је песма звучала и о чему је говорила крајем XIX века, када је написана, а како се ментално стање бродара у олуји може разумети данас. Мислим да је Илић певао о човеку стаменом, који непоколебљиво души трпи праћке и стреле обесне судбине. Одавно отврднуо на тешкоће, он кроз буру тера без размишљања и без емоција, јер му је то постало друга природа.

Тада је мислим ово звучало као добра поука: стоички и без емотивног трошења борити се са недаћама. Фул мушка песма. Нема радости у борби непрестаној, али нема ни страха.

Када пак данас читам песму, бродара ми је жао. Јадничак је у емотивној равнини и од животних мука кататонизован, неспособан да више осети усхићење или срећу. Да, не осећа страх, али не осећа више ни радост. Бранећи се од туге или тескобе, он сада не осећа ништа. Мислим да је такво решење грозно и да је, на врло стваран начин, бура у том случају победила. Није бродар можда на дну мора, удављен и мртав, али не видим како је ова алтернатива значајно другачија.

Не знам да ли је Илић написао песму у славу стоичког трпљења, или је у питању мајсторско подривање ове штетне стратегије која и данас, кроз лоше парафразе, промовише међу мушком популацијом на интернету затварање и емотивно отупљивање на било коју врсту животног рањавања. Пошто Војислава не могу лично да питам, држаћу се тумачења бр. 2. Закопавање фрустрација и лоших осећања, што постепено може водити само чиру на желуцу, психопатији и душевној таксидермији — односно, умртвљивању и лепих, а не само ружних емоција — описано је као штетно, рекао бих, у поредби бродара са увенулим цветом који је, упркос наизглед виталној тучи са елементима, без елана и близу ладног гроба. А вероватно је песник написао „Он за радост не зна, ал’ ни страха нема“ јер му се душевно много здравија реплика — „Он страха нема, али ни за радост не зна“ — није уклапала у риму.

Из мемоара британског принца Харија, ВИШАК (Prince Harry, Duke of Sussex, SPARE, gw. J. R. Moehringer; 2023, Penguin Random House).

Критичар Игор Перишић је за мемоаре Аце Лукаса (ОВО САМ ЈА, gw. Вања Булић; 2021, Лагуна) рекао да су оооооууукеееееј, али да када у руке узмете књигу о Аци Лукасу ипак очекујете нешто опасније, шокантније, трансгресивније од тог тек презентабилног текста написаног од стране ghostwritera / фантомског писца / невидљивог аутора / писца из сенке / како год Вање Булића. Принцу Харију се тако нешто не може замерити. Његов мемоар иде у месо. Буквално! Не могу чак оценити у којој је мери ghostwriter Џ. Р. Морингер текст дорађивао; реплика о томе како се Харију чинило да му је мајка у соби чим је ставио женску помаду на пишу више делује као симпатични прозни стрмомлат у стилу „Пошло ми је за руком да га ударим ногом“ него као алармирајући фројдовски лапсус. Можда су човека, на Морингера мислим, иначе добитника Пулицерове награде, толико ове приче и њихово урамљивање фасцинирале да се угризао за језик и само пустио. Забавна проза је уосталом забавна проза, да ли због мема или нечег другог, и хвала Харију и на искрености и на смотаности.

Наставите читање →

THE THREE ELECTROKNIGHTS (2018, Pingvin) Stanislava Lema presladak je knjižuljak od pedesetak stranica, mekih korica i veličine reda vožnje. Objavljen je kao deveto izdanje u ediciji „Penguin Modern“; u okviru istog podlistka izašlo je, kako kaže spisak na poleđini, još 49 savremenih kratkih priča, pripovedaka, odlomaka i fragmenata, među kojima se našla i „Legenda o spavačima“ Danila Kiša, objavljena kao jedanaesta knjiga u ediciji (Danilo Kiš, THE LEGEND OF THE SLEEPERS). Moram još jednom da ponovim koliko je knjiga cakana za oko i koliko je uživanje čitati je, gužvati, prelamati, nosati u džepu. U neke se knjige zaljubim samo zbog oblika, i ovo je jedna od takvih. Čak i recikliran papir izgleda divno!

U ovoj zbirci nalaze se četiri Lemove kratke priče: „Tri elektroviteza“ (The Three Electroknights / Trzej elektrycerze), „Bela smrt“ (The White Death / Biała śmierć), „Kralj Globares i mudraci“ (King Globares and the Sages / Król Globares i mędrcy) i „Bajka o kralju Ubistvenu“ (The Tale of King Gnuff / Bajka o królu Murdasie). Sve priče dolaze iz Lemove veće zbirke naučnofantastičnih autorskih bajki, BAJKE O ROBOTIMA (BAJKI ROBOTÓW, 1964, Wydawnictwo Literackie), a ovom prilikom ih je na engleski preveo jedan od najplodnijih prevodilaca Stanislava Lema na engleski, Majkl Kandel (Michael Kandel).

Fešta je čitati Lemove SF bajke jer od čoveka, čitajući njegove druge stvari, tako nešto ne bismo očekivali. Stanislav Lem je filozof u telu autora i proza mu je, čak i kada je u srce potresna poput SOLARISA, obično stroga, visokointeligentna i retorska. U njoj junaci postoje kako bi razmrsili neki scijentistički problem, a na njihova unutrašnja stanja ne odvaja se mnogo paragrafa. Neobično je stoga čitati njegove robotske bajke, ili stvari poput ZVEZDANIH DNEVNIKA IJONA TIHOG: dela su to pisana sa mnogo duha, humora i poleta. Ti su tekstovi kvalitetno i maštovito zezanje, i u takvim Lemovim pričama leže prethodnice klasika naučnofantastične komedije poput Adamsovog AUTOSTOPERSKOG VODIČA KROZ GALAKSIJU ili Greningove FUTURAME.

Bajke iz TRI ELEKTROVITEZA smeštene su u pseudofeudalni seting koji je u istoj meri i drevan i futuristički. U pričama glavnu reč vode raznorazni kraljevi, mudraci, vitezovi; zapleti se vrte oko potraga i pohoda, dvoboja i čudovišta, kraljevstava i nevolja. Ne otkriva se eksplicitno, ni u jednom trenutku, da su svi junaci ovde — roboti, a u skladu sa prostorno-vremenskom neodređenošću usmenih bajki, ne postoji ni pozadinska priča o tome kako je ceo Univerzum postao lišen organskog života & zašto mu planete naseljava stota ili hiljadita generacija robota — od onih humanoidnih do sasvim neljudskih i grotesknih. Da su svi junaci zapravo roboti, samo se implicira — kao što uostalom i u našim, homo sapijens pričama, pisci ne troše vreme da napominju kako su svi likovi presvučeni kožom ili kako poseduju pluća. Lemove bajke zvuče zbog toga kao da zbilja dolaze iz neke udaljene i strane robotske kulture, nepoznate biološkim džakovima mesa poput nas.

Koliko se ove priče zaista mogu žanrovski definisati kao bajke, neću cepidlačiti. U nekima se, recimo, zaista pojavljuje poznato utrajanje radnje (tri pohoda tri različita elektroviteza, odnosno gigantskih robotskih ratnika; tri priče androidskih mudraca koji pokušavaju zabaviti mašinskog tiranina Globaresa). Ali uglavnom „bajkovitost“ ovih priča leži u vajbu, a ne u naratološko-teorijskim osobenostima. „Bela smrt“ je antropološki (robotološki?) svemirski horor o strahu od Drugog, koji nažalost nije stran ni milenijumima od nas udaljenim svesnim mašinama. „Kralj Globares i mudraci“ mozaička je priča sastavljena od nekoliko različitih ispovesti, u kojoj se potežu za bajku nestandardno složene filozofske i epistemološke teme o kosmosu, civilizaciji i smehu — ali podsetimo se da sve ovo ipak piše Stanislav Lem. „Bajku o kralju Ubistvenu“ ne mogu ni da opišem, pa ću je zato prepričati: kralj Ubistven se, u svojoj megalomaniji, konstantno nadograđuje, toliko da njegovo računarsko telo u jednom trenutku ispuni čitavu prestonicu kraljevstva. Malobrojni preostali podanici postaju staratelji njegovog gargantuanskog kućišta i njegovih baznih stanica. Paranoidnom kralju se međutim počnu javljati košmari o revoluciji koja će ga smaknuti; ali je on toliko ogroman da neki delovi njegovog tela i dalje sanjaju dok se ostali bude, tako da se njegova paranoja amplificira time što polako gubi dodir sa stvarnošću, ne umeći da raspozna šta je java, šta je san, a šta je tzv. „kontra-san“, neka vrsta oniričkog antivirusa koji je pokrenuo kako bi se odbranio od noćnih mora. Priča se usložnjava, robotski kralj počinje sve više da se gubi u snovima unutar snova unutar snova.

Lemove BAJKE O ROBOTIMA nažalost ne mogu da pronađem na srpskom izuzev neodređenih napomena o pojedinačnim pričama objavljenim po različitim časopisima. Na hrvatskom su se relativno skoro (2021) prvi put pojavile u izdanju Hangara 7 i u prevodu Adriana Cvitanovića. Voleo bih da se dočepam tog izdanja, jer mi engleski prevod M. Kandela zvuči trapavo. Mešanje registara, odnosno visokog, niskog i srednjeg tona je skokovito, a rogobatna sintaksa mi je žvakala mozak. Sa tim stvarima nikada nisam imao problema u srpskim prevodima Lema, a moj A1 nivo poljskog mi ne dozvoljava da ulazim u original, izuzev da iz daljine uživam u fazonima poput kalambura „elektricež“ (elektro + rycerz / vitez).

Nauka objaśnia świat, ale pogodzić się z nim może jedynie sztuka.
Наука објашњава свет, али само нас уметност са њиме може помирити.
(„Król Globares i mędrcy“)

KADA PADNE NOĆ (アフターダーク / AFUTA DAKU; 2004, Kodansha; prev. Nataša Tomić, 2008, Geopoetika) kratak je noar roman Harukija Murakamija. Zaplet se odvija tokom nekoliko noćnih časova u Tokiju, između ponoći i jutra, kada se ukrštaju životi i pozadinske priče nekoliko junaka: devojke koja provodi vreme čitajući knjige u celonoćno otvorenim bistroima, odbijajući da se vrati kući; studenta i tromboniste koji očekuje svoju poslednju džez-probu; nekoliko žena zaposlenih u jednom tokijskom love-hotelu, gde je upravo prebijena kineska seksualna radnica; sararimana iz obližnje IT firme koji noć provodi daleko od porodice, programirajući i napastvujući kineske seksualne radnice.

Murakamijeva proza mi se ne dopada. U ovom trenutku nisam pročitao sve, ili makar većinu njegovih dela, tako da je moguće da nisam naleteo na zlatnu žilu Murakamijeve fikcije — izuzimajući kratku priču „Spaljivanje šupa“ (eng. „Barn Burning“) koja mi se vrlo sviđa, iz zbirke 象の消滅 / ZO NO SHOMETSU (eng. THE ELEPHANT VANISHES; postoji sarajevsko izdanje ove knjige koje ne pominjem jer je prema KOBISU prevođeno sa engleskog, a ne japanskog). Mišljenje mi je i posle ove knjige nepromenjeno. Uglavnom mi je Murakami i dalje osrednji oponašatelj delikatne i intimne proze Rejmonda Karvera, još slabiji imitator Kafke, a potpuno neupečatljiv kada piše nešto drugo.

Dva su gimika u romanu KADA PADNE NOĆ: pripovedanje iz perspektive nevidljive i nemoguće moćne kamere, čije pokrete i kadriranja komentariše nevidljivi narator, i koketiranja sa elementima japanskog horora, poput dvojnika i utvara sa one strane ogledala/ekrana. Nazivam ova dva elementa gimicima jer osim površne zanimljivosti nemaju veze ni sa čim; niti jedna tema, simbol ili motiv u delu nisu bogatiji ili drugačiji njihovim uključivanjem. Roman je pisan u svakidašnjoj tehnici sveprisutnog pripovedača; a pozivanjem na imaginarnu, junacima nevidljivu filmsku kameru kako bi se posredovalo između već svevidećeg naratora i čitalaca, delo ništa ne dobija i ništa ne gubi. Nekoliko hororičnih elemenata u delu podjednako su maniristički: traju kratko (osim jednog dela zapleta koji bezrazložno okupira skoro četvrtinu romana), zaborave se brzo, ne doprinose ničemu; niti zapletu, niti nekom višem alegorijskom sloju dela.

Uopšteno je mnogo takvih manirizama — intrigantnih postupaka koji zapravo nemaju poentu — u romanu, poput konstantnog nabrajanja džez numera, klasičnih kompozicija ili pop pesama koje sviraju na različitim lokacijama dok junaci, recimo, pričaju. Nama kao čitaocima ništa ne znači da li u pozadini scene svira jedna naročita džez numera, ili neka druga džez numera, ili neka nasumična džez numera, ili da li uošte svira džez; efekti realnosti poput ovih koriste se kako bi se svet učinio življim i uverljivijim, ali ovde se stvar oseća na samopromociju Murakamijevog ukusa, koji autor naporno smatra besprekornim. Love-hotel u kojem se odvija deo romana zove se „Alfavil“ — da li ste ranije čuli za javnu kuću koja u svom nazivu ima tako visokoumetničku referencu, čiji je vlasnik toliko rafinisan da je svoju ustanovu za iznajmljivanje soba za seks nazvao po Godarovom filmu iz francuskog novog talasa? I nije li prigodno da se u jednom noar romanu jedno od mesta radnje baš zove po klasiku noar žanra? Inače, i ovo je jedna prazna referenca: bilo bi zanimljivo čitati kako jedan japanski pisac tretira jedan specifično japanski motiv poput love-hotela, ali radnja KADA PADNE NOĆ mogla se odvijati i u vodenici i malo bi se suštinskih stvari u priči promenilo.

Ne valja učitavati biografiju pisca u vrednovanje dela, ali srećom niti je ova gomila smeća koju nazivam blogom pravi kritički magazin niti su moji utisci blizu poštenoj kritici. Vodi me stoga misao: Murakami je osoba koji živi disciplinovan život. Ima definisan radni dan za pisanje, u slobodno vreme sluša džez, svaki dan trči deset kilometara, u svakom intervjuu zvuči odmereno i uvek daje korektne, što će reći dosadne, celofanske, opštemestaške izjave. Muraka mi je poput hleba sa pavlakom; nije neukusan, svi uostalom vole vole hleba i pavlake, ali vole jer je ukus je neuvredljiv, podnošljiv, na ivici neutralnog. Ali hleb sa pavlakom možda ne može napisati, kao što je ovde slučaj, noar sa elementima horor fantastike; nešto tamno i sirovo.

Iako načelno mučan roman sa tužnim, ili makar setnim ljudskim pričama, sve je u KADA PADNE NOĆ, poput Murakamija, umereno, odmereno, delikatno i disciplinovano. Radnice u ljubavnom hotelu, čak i kada pričaju o svojim traumama, pričaju sa smirenošću monaha. Kompanijski programer koji prebija kinesku prostitutku odlazi, nakon gnusnog čina, natrag u firmu, gde kodira uz Baha — naravno da kodira uz Baha, on je lik u Murakamijevom romanu — i ni sa jednim suvišnim pokretom, jednom rukom telefonira svojoj ženi a drugom uništava ono malo tragova koji ga povezuju sa zločinom. Nevažno je da li u romanu pričaju adolescentkinja koja beži od kuće ili mladi džez muzičar, niti koliko intimno idu u svom razgovoru: razlika u godinama, životnom iskustvu, polu i ličnoj ispovesti neutrališe se time da oboje govore glasom odmerenog pedesetogodišnjeg ljubitelja džeza i trčanja na duge distance.

Najveći razlog zašto sa Murakamijem ne mogu da se povežem je zbog toga što on, kao tako disciplinovan entitet, insistira da u svakom trenutku ima kontrolu nad maštom čitalaca. On govori koja tačno numera sa kojeg tačno albuma ide u pozadini kafića. On objašnjava, u samom tekstu, odakle je „Alfavil“ dobio ime. On mora da najintimnije delove likova predstavi tako što će oni sami istovariti sopstvene pozadinske priče, do tančina objašnjavajući svaki problematičan deo sopstvene biografije ili emotivnog sklopa, ne dopuštajući nama da ih sami otkrijemo i da možda imamo drugačiji pogled na njih. Murakami toliko objašnjava svoje teme, svoje likove, njihove misli i njihova stanja da ne ostavlja ni malo nedopisanog, praznog mesta da se malo i ja, kroz čitanje, počastim svojom vizijom teksta, svojim učitavanjem, svojom konekcijom. Ne daje mi Murakami da njegov roman bude malo i moj roman, i zato mi skoro svako njegovo delo — osim „Paljenja šupa“ — uvek zvuči kao izveštaj, napisan čisto i deklarativno, koji samo prođe kroz mene. Nije da ga nisam usvojio, nego u njemu nemam za šta da se ukačim.

Isto mislim i o KADA PADNE NOĆ. To je roman o ranjenim likovima u otuđenom gradu koji se nekako pronalaze u htonskom, ponoćnom dobu — ali ovde nema trenja ili disonance, zbog čega priča i deluje uglačano, artistički, a ne autentično, okrnjeno. Nema neiskazanog, grubosti; iako je priča o ljudima sa ćoškovima, samo delo je bejbi-pruf.

Одломак је из најновије на енглески преведене збирке есеја и остале нефикције Итала Калвина, италијанског постмодерног писца. Књига под називом THE WRITTEN WORD AND THE UNWRITTEN WORD ће у издању Пингвин Класика изаћи који дан након јулијанског Божића 2023. године.

Када се каже „уметнички експеримент“, народ обично помисли на нешто нападно неразумљиво, херметично, преко мере концептуалистичко и за нормалног човека неразумљиво. Итало Калвино један је од експерименталних аутора, заједно са његовим другарима из уметичке групе OULIPO, који је у натезању уметничког изражаја гајио душу и зезанцију — што се може видети из његових одговора на ово полу-смарачко питање.