Аутор: Miloš Jocić

Шта је садржавала прва фијока (Џојс, УЛИКС, срб/енг)

Šta je sadržavala prva fijoka, koju je otključavao?

Pisanku sa šarenim omotom, vlasništvo male Milly (Millicent) Bloom, u kojoj su na nekoliko strana bili ucrtani geometrijski likovi pod naslovom Tatica, a koji su predstavljali okruglu glavu sa 5 nakostriješenih dlaka, 2 oka, gledana s profila, tijelo potpuno en face sa tri velika puceta, sa 1 trokutastom nogom; 2 izblijedjele fotografije kraljice Aleksandre od Engleske i glumice i profesionalne ljepotice Maud Banscombe; jednu božićnu razglednicu, sa slikom parazitske biljke i potpisom MIZPAH, datum Božića 1892, imena pošiljaoca, g. i gđa M. Comerford, stih O Božiću primi naše želje: zdravlje, sreću i veselje, krajičak štapića crvena pečatnog voska, napol rastopljena, iz zalihe i skladišta gg Helly, d.s.o.j., Dame Street 89, 90 i 91, škatulju grosa (12 tuceta) pozlaćenih pera „J“ iz istoga odeljenja iste tvrtke; stari valjkast pješčanik s pijeskom koji se također valjao: zapečaćeno (i nikada otpečaćeno) proročanstvo, ako se izglasa Home Rule Bill Williama Ewarta Gladstonea od godine 1866 (koji nikad nije bio izglasan); ulaznicu br. 2004 za bazar priređen na dan sv Kevina u dobrotvorne svrhe, cijena 6 pensa, 100 zgoditaka, jedan dječji list, ponedjeljak sa malim *p*, koji je glasio: veliko „T“ Tatice, zarez, veliko „K“ kako je tebi, upitnik; veliko „M“ Meni je dobro, tačka, novi redak, potpis sa zavojitim šarom, veliko „M“ Milly bez tačke; kamejski broš, vlasništvo pokojne Ellen Bloom (rođ. Higgins); 3 lista pisana na pisaćem stroju, naslovnik Henry Flower, poste restante, Westland Row, šalje Marta Clifford poste restante, Dolphin’s Barn; transkribovano ime i adresa odašiljaču triju listova u obrnutom abecednom punktiranom, četverorednom kriptogramu, bez vokala, u bustrofedonu: N IGS [WLUU. OX] W. OKS. MH/Y.IM: novinski izrezak iz engleskog tjednika Moderno društvo o tjelesnom kažnjavanju u djevojačkim školama; crvenu vrpcu koju je 1889. krasila uskršnju pisanicu; dva djelomično odmotana prezervativa s rezervoarom, kupljena putem pošte, poštansi pretinac 32, Charing Cross, London W. C.; 1 mapu sa dvanaest omotnica s postavom svijetložute boje i listovnim papirom tanko liniranim, s vodenim znakom, broj kojih je sada bio smanjen za 3; nekoliko austrougarskih moneta; 2 kupona Kraljevske privilegirane ugarske klasne lutrije; neko slabo povećalo; 2 erotske razglednice, koje prikazuju: a) usno koitiranje između neke gole senorite (pogled odostrag, gornji položaj) i gologa torera (prednja strana, donji položaj), b) analnu defloraciju, prikazujući redovnika (sasvim obučena, oborenih očiju) i opaticu (napol odjevenu, uzdignuta pogleda, obje razglednice kupljene putem pošte, poštanski pretinac 32, Charing Cross, London W. C.; novinski izrezak o ponovljivanju starih smeđih cipela; poštanska marka od 1 penija, gumirana, despikove boje, iz doba vladavine kraljice Viktorije; tablu s mjerama, što ih je Leopold Bloom pribilježio prije, za vrijeme i nakon dvomjesečne upotrebe Sandow-Whitelyove sprave s koturima za vježbanje (za muškarce 15 šilinga, za atlete 20 šilinga) grudi 71 cm, nakon udisaja 73,8 cm, biceps 22,8 cm i 25 cm, podlaktica 21,6 cm i 22,8 cm, bedro 25,4 cm i 20,6 cm, list 28 cm i 30,6 cm; prospekt Taumaturga, univerzalno sredstvo protiv bolesti debeloga crijeva, šalje Taumaturg izravno, Conventry House, South Place, London E. C., naslovljen na gospođu L. Bloom s kratkom pismenom uputom, koja počinje ovako: Vrlo poštovana gospođo.

Džems Džojs, ULIS, prev. Zlatko Gorjan, Dereta 1992, str. 860 (pretposlednje poglavlje)

Наставите читање →

Daniel Kehlmann, YOU SHOULD HAVE LEFT (2016, Riverrun; trans. Ross Benjamin)

TREBALO JE DA ODEŠ je do sada na srpski neprevedena horor novela nemačkog pisca Danijela Kelmana (Daniel Kehlmann, DU HÄTTEST GEHEN SOLLEN, 2016) čijih je nekoliko romana, uključujući i svetski bestseler PREMERAVANjE SVETA (Die Vermessung der Welt, 2005), objavila Dereta, a skoro mu je istorijski/magijskorealistični roman TIL preveden u Čarobnoj knjizi. Zaplet: Pisac u blokadi odlazi u usamljeno prenoćište, na vrh brda i daleko od sveta, da piše, zajedno sa ženom i ćerkom. Porodica međutim samo smeta. Rukopis, koji se mora završiti u roku, ne napreduje, jer autora prekidaju stare svađe i neka nova saznanja. Samo odmorište, pritom, nije baš najnormalnije.

Ovo je tema — napaćeni autor i stvaranje rukopisa u horor okruženju — na koju tapiju ima Stiven King & koja je u međuvremenu postala sjajan trop. Krvav posao pisanja teksta, koji muči jadnog protagonistu, doslovno je u Kelmanovoj noveli dočaran sitnim pekulijarnostima u formi i tipografiji. Paralelno, dok junak izlaže o vikendu iz pakla, imamo uvid u njegov tekst u nastajanju, prateći tok pisanja i spisateljske odluke: smenjuju se višestruke varijante iste scene (dok se pisac odlučuje za onu najbolju, najviše u saglasju sa osobinama likova), naglas se brišu i osmišljavaju reči koje su prigodnije za tu-i-tu rečenicu, a rukopis se prekida usred misli, bez tačke ili napomene, kad god se misao pripovedača prekine usled telefonskog poziva ili za pantalone oklembešene kćerke. Od ovih avangardizama nije pravljen vašar: nema ih previše i učinkovite su. Lokalni, nemački šmek priči daju stanovnici najbližeg sela, koji međusobno pričaju domorodačkim alpskim dijalektom koji junak, velegradski filmski scenarista, ne razume, zbog čega ostaje nem i gluv tokom razgovora koji se pred njim vode. Pripovedač je u svojoj naravno zemlji, među svojim narodom, ali ti stanovnici ipak nisu sasvim njegovi i nisu sasvim shvatljivi, kao što ni njegova AirBnB vikendica nije potpuno od ovog sveta niti su njena pravila shvatljiva ljudskoj pameti.

Delo pripada sada popularnim jezovitim pričama o svakodnevnim liminalnim prostorima; zadnjim prostorijama i suterenima (backrooms), spacijalnim gličevima u kosmičkoom tkanju; podžanru u kojem uobičajene lokacije (kancelarije, obedovališta, dućani) postaju strahoviti lavirinti poremećenih dimenzija i uglova. Ne znam koliko je D. Kelman inače posvećen hororu, ali je ovaj knjižuljak strašno uzbudljiv; prozni trikovi smenjuju se sa sjajnim filmskim (vizuelnim) scenama zlokobnog prisustva. Kao kod majstora žanra, paranormalni ispadi se do kraja ne objašnjavaju — pripovedač je nepouzdan — ali uz pomoć naznaka možemo u glavi oblikovati pozadinsku priču koja se svakako običnim jezikom ne bi mogla preneti.

Књижевно вече: Далибор Томасовић, МЕЂУПРОСТОРЈЕ (КЦНС, апр2022)

Трибина младих, КЦНС: разговор о роману МЕЂУПРОСТОРЈЕ Далибора Томасовића (2020, Агора), о којем смо причали Сава Дамјанов, Мирјана Фрау Гардиновачки и ја. Сачекаћу још мало на нову профилну слику, јер су ово једине прилике када испадам добро, а ову сам пропустио. Елем овом приликом смо се окупили ми са Креативног писања прозе @ ФФУНС. Мира је курс проф. Дамјанова слушала годину дана пре мене, а Далибор годину-две након. Било је вече, стога, пријатељско, необавезно и врло дигресивно, што ће рећи сјајно. Далиборов роман је неизрециво амбициозан. Не говорим то само због компликоване и експерименталне типографије, у стилу Радовановићеве ПУСТОЛИНЕ и Данијелевскове КУЋЕ ЛИСТОВА; која је, из прве руке преносим, Далибору извукла последње граме жучи. Овај је трилер о сновима, паралелним световима, метемпсихози и трауми натрпан концептима, ликовима, двојницима ликова, вртоглавим променама перспектива, приповедачким триковима, криптографијом и упућивањима на друге текстове и дела. Самоуништавајуће је одабрати да ово буде ваш први роман. Али: како другачије писати о сновима, које већина људи не уме ни да преприча, него оваквим велеслаломом у амбис? Далибор је до сада објављивао поезију & ово је роман, иако максималистички, писан на погону песништва: импулсивно, брзо, лудо и на концу, у складу са Д., сентиментално. Наставите читање →

Caveat (2020, Ирска)

Језовите приче су барем делом свакодневне и приземне. То је оно што их чини страшним и због чега се, ако је прича добра, осврћем након филма чак и у предсобљу или кухињи, јер није накрај памети да ће авет или монструм изаћи иза неког познатог ћошка. Наизглед обична кућа — али поседнута; наизглед обичан градић — којим влада серијски убица; и тако даље. У CAVEATU је толико општих места страве & ужаса да је прича у потпуности одрођена од стварности од свакодневнице.

Кратак преглед тема, ликова и локација: усамљена кућа далеко од цивилизације, ментална болест, мрачна породична прошлост, театрално језовити положаји умртвљених тела, физичка граница коју јунак не може прећи (кућа је на острву, а главни јунак не зна пливати), ментална болест поново (неколико јунака има међусобно различите поремећаје), усамљена кућа далеко од цивилизације одвојена физичком границом, која притом, упркос томе што у њој живе савремени људи, изгледа као хорор руина из 18. века, уклете играчке из пакла (дечије играчке које не личе ни на једну нормалну играчку на свету, већ на сатанистичке реликвије), одједном мрак, услед фантомске рестрикције струје; главни лик је луталица без памћења, са душевним тегобама; други лик је луда домаћица, такође ровитог сећања, са другим душевним проблемима; налогодавац, који луталицу унајмљује, и шаље домаћици, својој рођаци, сумњив је од прве секунде; клаустрофобија / везивање ланцима (страх од губитка конторле један је од темљних наших страхова); изолованост (вода око куће + бацање у окове); рупе у сећањима (у неколико различитих случајева код разних ликова); мрачни подрум; радио статика; лажна плашења (false scareovi) уткани у причу — Сумњиви Налогодавац наглашава, при првом обиласку грозовите куће, да се около имања мотају лисице, чији је зов истоветан цитат крицима младих девојака крај цитата.

Да је само узет делић ових ставки могло би се снимити неколико прича. Овако, све на једном месту, изгледа као карикатура. У првих је четврт сата јунак неколико пута могао рећи, и да буде скроз у праву: „Јеботе ово је као у хорор филму“.

Силабуси проф. Тешића

Eugène Bataille, „La Joconde fumant la pipe“, 1887

 

Професору Гојку Тешићу сам на курсевима о авангардној и неоавангардној књижевности на Катедри за српску књиженост @ ФФУНС помагао од 2016. до 2018. године. Ово су његови силабуси, спискови литературе и испитна питања. У питању су заправо енциклопедије алтернативне српске књижевности, а не само административни наставни материјали. Наводим их овде у делимично скраћеном облику. Интегрална издања професорових курикулума, од којих је сваки прозвод вишедеценијских авангардолошких истраживања, уредништава и приређивања, заузела би простор много већи, и заслуживала би осврт који превазилази мемоарску природу овог коментара.

Документи сведоче о само градиву, али не и о методици, приступу, хеуристици и односу према студентима проф. Тешића. Ево примера са усменог дела пријемног испита на студије Српске књижевности ФФУНС: преживели са есејског писменог дела на усмени излазе пред двочлану комисију – обично у тандему професор-асистент, као што смо били проф. Тешић и ја – и добијају два питања која, у складу са алхемијском ars combinatoriom коју на Одсеку радо негујемо, представљају мешавину прозног и лирског књижевног дела, српског или страног, старијег или модерног и тако даље. Код проф. Тешића, међутим, ступа антиалхемија, и никаквог избора нема, већ се кандидатима препушта да сами одаберу своја два питања – на њихово чуђење, као и моје, када сам као нови асистент, са уџбеничким методичким координатама још у глави, размишљао да ли је тако нешто не само исправно, него и законито, склапајући у тим тренуцима у себи оправдање просветној инспекцији које би и мог ментора и мене ослободило могућег кривичног гоњења. Шта је био тај професоров чин? Мало аматерске психологије, мало лабавости и нешто креативности које универзитетска хуманистика и даље, срећом, допушта и негује ван уобичајених, све ригорознијих оквира администратизиране академије. Кандидату дате слободу да бира сопствена питања и он се нађе један-на-један са текстом, изван градива, учења, литературе, само са сопственом интуицијом и индивидуалним, а не механички наштребаним тумачењем градива. Мало, дакле, примењене психологије, а можда и добронамерне и шармантне пакости према кандидатима и њиховом труду. За пријемни испит се спремају годину дана; неки, у нимало патетичном смислу, цео живот, што кроз лично читање, што кроз редовно извршавање обавеза према школској лектири. Спремни су за суочавање са змајем испитних питања, раније истакнутих на сајту факултета, огласној табли и током Дана отворених врата. На крају, ништа од тога не бива важно, и зависе сами од себе у најдубљем витешком и зен смислу; од својих утисака, своје унутрашње библиотеке, а не оне спољашље чије су рупе попуњавали малтером прописаних корпуса текстова за ученике средњих школа. На крају ове архитектонске алегорије лежи њихов лична шпајз-библиотека: један и по са два, испуњена интимним укусима и приватним критичким описима оних дела које држе за најбитније и себи најближе, као у арапској бајци коју је П. Коељо мазнуо у првом свом бестселеру. Дошли су до краја пута само да би сазнали да је благо све време било закопано у њиховој башти. Наставите читање →

PULSE (回路, Kairo, 2001, Јапан)

Ниједан човек није острво. БИЛО (回路, Kairo, 2001) је прича о духовима из времена Weba 1.0. Не треба читати опис филма, који ову језиком снова испричану причу сувише конкретизује као некакав IT слешер. Као и први филм условно говорећи страве и ужаса Кујошија Куросаве, CURE (キュア, 1997), и овде промичу езотеричне премисе, овога пута о природи утвара, али испод похода ликова да рашчивијају мистериозну смрт пријатеља или појаву уклетих сајтова, дело је поема о усамљености, отуђености. Сценографија је у филму, смештеном у ободе Токија, смена је хлорофилског и бруталистичког. Јунакиња, Кудо, ради у сиромашној ботаничкој башти на врху солитера, са којег се виде само други небодери, бетонски стамбени блокови и смог. Хорор се одвија искључиво у собама за једног станара. Поглед камере је широк, фиксиран, као за позориште, али гиба се по хоризонталној оси да у секунди открије простор који се до малопре није видео — постоји, дословно, свет који не видимо, а ту је.



 

Ед Макдонакд, ГАВРАНОВ ПАД

Poslednji deo Makdonaldove mračnofantazijske trilogije nije, na moju veliku žalost, detektivski roman — kao u prva dva uratka — smešten u ograničeni prostor magijskog velegrada u apokaliptičnoj krajini. Serijalu me je to i privuklo: mali setting i zaplet krimi-priče. VRANIN PAD (ne usvajam nenormalni prevod naslova Crowfall kao „Gavranov pad“, ne samo zbog jezičkog purizma već i zbog tematske logike priče), elem, VRANIN PAD je već pustolovni roman, ispunjen dalekim putovanjima i novim mestima, ali dosadnim i klaustrofobičnim, po maštovitosti ni blizu elektropankerskom Valengradu ili stalkerovskom Jadu (original: Misery), pustari zaostaloj iza čarobnjačkog rata do istrebljenja. Takav zaokret mi nije legao. Ovaj završni deo duži je od oba prethodna, i izgleda mi tanko i rastegnuto kao puter namazan preko previše hleba.

Ipak, završetak priče je lep. Makdonald se u knjizi oprašta, svesno i setno, prvo od sporednih, a onda i glavnih junaka, što znači da sam se opraštao sa njima i ja, čitalac. „Setno“ je ključna reč, jer je Makdonald podcrtao melanholičnu, a ne edgy stranu glavnog svog junaka, kapetana Rejhalta Galharoua, brata bliznaca Pračetovog Vajmsa i vorhamerovskog Inkvizitora Ajzenhorna; razbijača lisičijeg uma, samodestruktivne ruševine sa zlatnim srcem, kojem su ispisane izvanredne, za roman ove vrste, filozofske i introspektivne replike. Zbog takvih delova praštam Makdonaldu što nam je istu priču uvalio tri puta, jer i ovde imamo misteriju + povodom nekog magijskog artefakta + koji treba da se aktivira/spreči + pre nego što neprijateljska vojska, u sumanutom maršu, ne dođe do uporišta junaka. Trilogija se završava odličnim krajem, i odlično je što se i završila posle tri knjige, kako ovom nevelikom, ali intrigantnom svetu i odgovara. Dalje bi pisanje bilo mrcvarenje.

Readin’ Стерија

Из „Патријарх Јосиф на смртној постељи“. То је Јосиф Рајачић, са којим Стерија није био најбоље. Толико да га је као патријарха спојио са ђаволом на самртном одру. Песме нема у овом издању (1993, КОВ) па сам тужан.

Стерија, ДАВОРЈЕ

TIL Стеријино ДАВОРЈЕ има осим првог (1854) још само три самостална реиздања а између њих је сто година разлике и само једно има изворне преводе Хорацијевих ода, због којих сам збирку и намеравао узети у руке. Издања су:
— 1881. (Књижара браће Јовановић)
— 1892. (СКЗ)
— 1992/2002. (Књижевна општина Вршац).
Постоје још избори из Стеријиног дела 1931. и 1958. („… у сто књига“) где је ДАВОРЈЕ сечено и тумбано прилично, такође без Хорација.

Тек је издање КОВ, које је приредио Миодраг Матицки, прво право, неоштећено и интегрално реиздање ДАВОРЈА из 1854, са изворним распоредом песама, без избацивања неких стихова & са преводима Хорацијевих ода које је Стерија држао интегралним делом збирке.

Шоу је што се по трговцима подједнако лако налази и то последње (најбоље) и једно од најстаријих реиздање ДАВОРЈА. Издање из 1892. је ненормално јефтино за век и кусур стару књигз из првог круга СКЗ-а. Наставите читање →