Za manje od decenije u EL se daje 50% više trojki. U NBA su stvari iste ili izraženije: u sezoni 09/10 u ligi je šutnuto 44.000 trojki, što je tada bilo 22% svih šuteva ka košu, dok su brojke sezoni 18/19 iznosile 78.000 trojki koje su činile 38% šuteva. U početku, dok su se ovi podaci tek razvijali kao trendovi, a ne kao prihvaćeni & legitimni modusi igre, tugovao sam i bjesneo, misleći da je dominacija trojki još jedan znak entropije košarke, uz sve rekreativniju NBA u regularnoj sezoni, sve blažu (u smislu dosuđenih faulova) igru u Evropi, eksponencijalno užasniji sistem takmičenja EL i histerični koncept reprezentativnih takmičenja u vidu povećanja razmaka između Evrobasketa na četiri godine i uvođenja obaveznih kvalifikacija za sve ekipe. Sada sam prošao angsty fazu; jer samo na prvi pogled povećanje učetalosti trojki signalizira manje raznoliku igru. Sa više šutnutih trojki, skok u napadu postaje mnogo opasniji rizik za ekipu u odbrani, a defanzivni skok postaje vrednija kategorija nego ranije. Klasično sidraška pozicija petice sve više se napušta u korist 2,10+cm/110kg + centara od kojih se uvek očekuje, za razliku od njihovih predaka, da trče svaku tranziciju i da u napadačkim kretnjama pokrivaju mnogo veći deo terena. Fleks je Zakon. Šutevi ispod linije 6,75 postaju oruđe specijalaca, jer se sve manje očekuju, a sposobni su ranije rešiti napad od spuštanja na zicer i pritom dati veću priliku za skok u napadu — u linkovanom članku autor skreće pažnju da 2pt šutevi postaji vredniji i izraženiji u NBA plejofu, a na primeru Trinkijerijevog KKP i Nemanje Gordića vidi se vitalna vrednost 2pt šutera sa dobrim prvim korakom. Možda je mehanizam pomirenja, ali sigurniji sam u alternativniju autorefleksiju: radujem se diverzifikaciji igre i novim strategijama koje će morati da se kuvaju u laboratorijama Gonzage, Severne Karoline, Čačka i Madrida. Uostalom, i dalje čekamo revoluciju Odbrane (o čemu je govorio Greg Popović), koja će na kraju samo pomoći evoluciji Napada.

U trenucima Q4 kada je Gruzija stizala četiri razlike, pet razlike, izjednačavala i prelazila u prednost, sveukupno deset poena na obe strane — kod nas neostvarenih, a kod Gruzina pogođenih — išlo je preko Zagorca. U odbrani, dva ili tri neprijateljska poseda završena su trojkom ili nekim inferiornijim pogotkom zbog Zagorčevih grešaka u strani pomoći: ili je svog čoveka napuštao suviše slobodno, ostavljajući ga samog na šutu, ili je pomoć obavljao pasivno i tako dozvolio napadaču da kancerski rovari dublje kroz već napaćeni i slabašni organizam naše odbrane. U napadu, ono što je protiv Finske radilo dobro, dakle kratki skok-šut napadi, sada su ga/nas vodili u još veći kanal, uključujući tu i poslednji njegov/naš šut na utakmici. Ne znam šta je tačno Kokoškov crtao u odbrani i napadu — da li su akcije stvarno po planu išle na njega, dok je Avramović bio dark horse? — ali ovakva predstava Zagorca simptom je nečega što već pratim u drugom i trećem kvartalu Partizanove sezone, a to je Zagorčeva nemogućnost da isprati visokoatletsku košarku. Ovosezonski KKP, koji se od nekoliko prethodnih iteracija ekipe razlikuje između ostalog i po tome što igračima sada ne treba prosečno sedam sekundi da prenesu loptu, je fizički izuzetna ekipa; postoje utakmice gde slabije otvaraju šut, ili se slabije brane, ali što utakmica duže traje to su njihove šanse za pobedu veće — dok protivnicima pucaju kvadricepsi, KKP igra u progresivno sve jačem ritmu. Uostalom, samo od januara su dobili nekoliko jakih & bitnih utakmica (Virtus, Budućnost, C/O, Zvezda) u završecima, iako su često gubili do poslednjih delova utakmice. Zagorac je naravno izvrstan košarkaš: posvećen u odbrani i trostruka opasnost u napadu, ali razlog njegovom posrtanju u prethodna dva meseca leži u tome da u ekipi punoj atletski superspremnih igrača (Gordić, Volden, Jaramaz, cela američka centarska linija), Zagorac nažalost pripada kržljavijem delu ekipe koji čine Veličković i Birčević. Zagorac nije zaboravio da igra košarku, ali telo mu, trenutno, nije sposobno za velike i konstantne napore koje zahtevaju Trinkijeri i Kokoškov (kod koga su bekovi u ove dve utakmice probijali sve blokove, uz vrlo retka preuzimanja i tek džentlmensko bampovanje od strane centara). Kada pada radna energija tela, pada koncentracija uma, a sa njom i procenti u šutu i rasuđivanje u složenoj topografiji odbrane.