Аутор: Miloš Jocić

026 // Monomahija. Finska 58 – 80 Srbija

Vest o Milojeviću kao pomoćnom treneru me je obradovala kao i vest o Kokoškovu kao glavnom; već me je uhvatila briga da će veoma maštovit trener biti večno zadužen za R&D u Meginoj ergeli, i da će u svojim formativnim, a potom i zrelim godinama biti uskraćen za ozbiljnije takmičarske utakmice, izuzimajući trodnevni mikrokosmos nacionalnog kupa. Maksima kaže da su treneri-centri zaduženi za igrače-centre, što je pogrešno iz više razloga, naročito u slučaju Milojevića — ne samo zbog njegove igre, gde je kao centar od 198cm morao da se osloni i na cerebralnije taktike osim spuštanja dupeta u nisko težište, već i zbog njegovog produktivnog upravljanja bekovima u Megi. Protiv Finske centri su nam, da se zadržim na misli, radili odlično, što i ne čudi od iskusnih i disciplinovanih Raduljice i Veličkovića, koji su se nagledali indijanskih ekipa. Indijanci, Bugari, itd. = ekipe koje žive od šuta za tri poena. U idealnom slučaju, to su niske ekipe koje igraju na mnogo poseda i sa zamršenim mnoštvom dodavanja; Finska je dakle, sa atletskim, evropski školovanim bekovima i u načelu košarkaški pismenim trenerom, T-1000 među indijanskim ekipama. Ipak, ako tim sastavite od spoljnih igrača, možda dobijate na brzini, protoku lopte, i lakšem izvođenju presinga, ali ste odstranjeni od skoka (50:28 za nas); čak i u slučaju da imate više pokušaja za 3, skoro sve vaše promašaje — a biće ih — pokupiće protivnik.

Ne bih ni u snu mogao pretpostaviti šta će biti osobenost Kokoškovljeve igre; nisam slušao nijednu njegovu kliniku, a njegovih mandata u Gruziji i Sloveniji se sećam samo po turboefikasnoj napadačkoj igri baziranoj na NBA radnoj hijerarhizaciji: postoje topovi i postoji posada koja hrani topove. Danas sam video malo amerikanskog u kratkim napadima koji traju desetak sekundi i kada nije tranziciija, gde su Jaramaz ili Zagorac završavali posed čak ne probijanjem (što je kanonski završetak brzog napada), nego individualno izgrađenom šansom za skok šut ispod trojke (što je apokrif u rangu Jevanđelja po Judi). Predviđam, zapravo nadam se, sanjam, umirem u želji, da se u našu igru vraća jedan-na-jedan, ono što je trenutno odlika samo Španaca i Amerikanaca, a bila je i naša. Đorđevićeva „greška“ (termin stavljam pod navodnike zbog lične pristrasnosti i 100% faktualnih činjenica koje me mrzi da elaboriram), elem, greška koja nam je donela jedno peto, jedno četvrto i tri druga mesta, jeste posvećenost u najboljem a robovanje u najgorem slučaju kretnji i logistici, kojima smo mleli svakoga osim Drim Tima u dve uzastopne eliminacione faze (SP 2014 i OI 2016), ali zahvaljujući kojima smo bili pasivni i bez udarne igle u Kini. Kokoškov je veći džezer od Đorđevića, i igrači, naročito bekovi i hibridna krila — biće sjajno gledati Lučića, Jokića, Kalinića u bliskoj budućnosti — možda će dobiti više slobode da se posvete monomahiji.

Ranije nisam gledao ni Dejana Kravića ni Dalibora Ilića, dvojicu centara/krila odbojkaške građe. Usled krakatosti nisu najspretniji u driblingu, ali su atletski fenomenalno brutalni, što se videlo po onih nekoliko kucanja. Potencijalno: odbrambene zveri. Trenutno: zahvalan stručnom štabu što sam ih video.

024 // Lord Blatherard Osmo (Eastern Question)

Nobody knows-where, it is-on-the-map,
Who’d ever think-it, could start-such-a-flap?
Each Montenegrin, and Serbian too,
Waitin’ for some-thing, right outa the blue — oh honey
Pack up my Glad-stone, ‘n’ brush off my suit,
And then light me up my bigfat, cigar —
If ya want my adress, it’s
That O-ri-ent Express,
To the san-jak of No-vi Pa-zar!

***

Niko ne zna gde se na-mapi-nalazi,
Ko bi rekao ipak da od-njeg’-sve-polazi?
Svaki Crnogorac, i još Srbin svaki,
Nešto da se desi, ipak će čekati — oh dušo
„gledstona“ mi spa-kuj i iščetkaj odelo,
I još mi pripali debelu cigaru —
Adresa moja sad će biti
O-ri-jent Ekspres što hita
Ka san-dža-ku u No-vom Pa-za-ru!

[Tomas Pinčon, DUGA GRAVITACIJE, prev. Nina Muždeka, Dereta 2019]

023 // Vilijem Berouz, ELEKTRONSKA REVOLUCIJA

U početku beše reč a reč beše Bog i otada ona ostade jedna od tajni. Reč beše Bog a reč beše meso, rekoše nam. Na početku čega je ovaj početak bio reč? Obično se pretpostavlja da je izgovorena reč došla posle pisane. Sugerišem da je izgovorena reč došla posle pisane. U početku beše reč i reč beše Bog i reč beše meso… ljudsko meso… U početku pisanja. Životinje govore i prenose informacije. Ali ne pišu. One ne mogu da informaciju učine dostupnom budućim generacijama ili životinjama kojes su izvan dometa njihovog komunikacionog sistema. Ovo je krucijalna distinkcija između ljudi i drugih životinja. Korzybski, koji je razvio koncept opšte semantike, značenje značenja, ukazao je na ovu ljudsku distinkciju i opisao čoveka kao „životinju koja premošćuje vreme“. On može, putem pisanja, učiniti dostupnom informaciju drugim ljudima, i to preko svake dužine vremena. Životinje govore. One ne pišu. Tako, stari mudri pacov može znati mnogo o klopkama i otrovu, ali ne može napisati tekst O SMRTONOSNIM KLOPKAMA U VAŠEM SKLADIŠTU za Reader’s Digest sa taktikom grupnog napada na pse i sređivanju onih tipova koji trpaju čeličnu vunu u naše rupe. Neizvesno je da li bi se izgovorena reč ikada razvila preko životinjskog stupnja bez pisane reči. Pisana reč je interferencijalna u ljudskom govoru. Našem starom mudrom pacovu ne bi palo na pamet da okupi mlađe pacove i isporuči im znanje usmenom predajom zato što se čitav koncept premošćavanja vremena ne može pojaviti bez pisane reči. A šta je pisana reč? Moja osnovna teorija je da je pisana reč bukvalno virus koji je omogućio izgovorenu reč. Reč nije bila prepoznata kao virus zato što je dostigla stanje postojane simbioze sa domaćinom…

[Vrata pakla: telo, društvo i umetnost u mreži tehnološke derealizacije, „Elektronska revolucija: povratna sprega od Votergejta do Edenskog vrta“, V. Berouz, prev. Dušan Đorđević Mileusnić. Novi Sad: Orpheus, 2005, str. 7-9]

022 // Dve rebus-pesme

Prve vizuelne pesme napisane u obliku rebusa su SONETTI FIGURATI Đovanija Batista Palatina (16. v), kojeg sam spomenuo u poslednjem radu koji sam pisao o neoavangardnoj rebus-poeziji Dušana Pop Đurđeva. O toj vrsti stvaralaštva, isto na primeru zbirke SLIK KOVNICA, pisao sam još 2013. godine, ali je taj tekst pisan impresionistički i pod svežim prvim utiskom nove vrste poezije, koju sam tada tek počeo da izučavam; najvredniji njegov deo nije tumačenje samih pesama već završni paragrafi o subverzivnosti DPĐ-ovog korišćenja korporativnih simbola u pesničke svrhe, kao hibrid Tešana Podrugovića i CODEX-a ili neke druge warez grupe . Apgrejdovanu verziju tog rada, sa konkretizovanijim književnoistorijskim/-teorijskim tumačenjima, upravo sam završio i poslao za tematski zbornik o DPĐ (koji će ako je sudeći po prošlogodišnjim izlaganjima iz Niš, a zašto ne bih sudio po tome, biti odličan). Kako i dalje pripremam LAB TEKSTA, kratko sam se dvoumio koji će od dva teksta o rebus-poeziji završiti u krajnjoj verziji knjige, ali dileme nema. Prvi rad, iako mi zrači sakatošću i onom vrstom krinđa koju stalno osećaju neiskusni autori u bezglavom razvoju kada se vraćaju svojim „starim“ (tek nekoliko godina starim!) tekstovima, zabavniji je za čitanje.

021 // .Epub Prosvetitelj

Laguna je pre nedelju dana stupila u veliku akciju čišćenja interneta od piratskih elektronskih izdanja, što je opravdano. U metafizičkom smislu slažem se da nije greh ukrasti knjigu (iako u konkretnom znam da bi ukradenu knjigu naplatio knjižar na minimalcu, a ne apstraktni tiranin od njegovog šefa, kraljica-izdavač); možda bih se i pridružio protestu protiv Laguninih mehaničkih i nekoncentrisanih prevoda sa engleskog, užasne tipografije i kilavog preloma, ili monopolističke namere da objavljuju sve od Crnjanskog do T. Ševalije — koja inače dolazi u Novi Sad, otkud to? Mogao bih dakle, ali neću. Transgresivan sam transgresije radi, moj jedini cilj je komotnost imanja foldera i e-kopija za dijagonalno čitanje & brze reference na kineskom Prestiđiju, koji mi je obavezna putnička oprema na svim trasama dužim od 20min vožnje, i periferijsko učestvovanje u Sceni, što uključuje data mining, traganje za podforumima, i onda njihovo deljenje u usmenim razgovorima ili po by-invite FB grupama. Čak i kada ne skidam knjige, volim da znam da gigabajti srpskih izdanja i srpskih prevoda postoje na opskurnim fajl šering sajtovima koji su danas, u doba torenta, blizu legendi, a za Web2.0 korisnike predvorje tamnog weba. Snaga kulture je i u snazi subkulture. Bijeli pirati koji džaba dele knjige su The Epub Prosvetitelj. Moji izvori piratskih izdanja su OK, proverio sam.

020 // Knausgor počinje

Počinjem sa čitanjem svetske senzacije, ranim poklonom za Dan zaljubljenih, MOJOM BORBOM K. U. Knausgora. Do sada me knjiga nije privlačila, izuzev ironičnog međutekstualnog naslova (Moja boraba / Min kamp / Mein Kampf); niski koncept autofikcije, čak i uz česta poređenje sa Prustom, nije nešto što me peca. Formativne godine mog čitanja, ispunjene Polarisom, Kentaurom, evropskim mitovima i kojim god bizarnostima koje su se nalazile na policama baba i deda, spalile su mi dopaminske receptore i na prvu loptu se, kao zavisnik od pornografije, zanimam samo za literarne ekvivalente šimejlova, dvarfova, oniričkih silovanja, ekstradimenzionalnih genitalija. Knjiga nema multimedije? — oblik je pravougan? — fabula je linearna? — ipak, drugi put… Slušajući podkaste o Knausgoru, zainteresovao sam se za njega jer mu tekstove sada zamišljam kao dvojnike Elene Ferante (zamišljam ih dok ih ne pročitam, predsoblje utiska koji nema veze sa stvarnim oblikom knjige, fantomski utisak): jug i sever, napuljsko more i norveške planinčuge, žensko i muško pismo, ujedinjeni mikrokosmosom porodičnih tema, svakodnevne anksioznosti i nagonom ka višetomnom pisanju.

019 // Muzika januar 2020: Crypt Sermon, Spirit Adrift, Funereal Presence, Obsequiae, An Isolated Mind

CRYPT SERMON, The Ruins of Fading Light
Prvi njihovm album imao je predivnu naslovnicu, klasičnu + maksimalističku, između stripa i škole reke Hadson, sa vitezom i rajskim predelom u daljini, uokvirenu pećinom iz perspektive gledaoca. Bio sam kupljen; jedna pesma na albumu zvala se „Byzantium“, pa sam kupljen ispočetka. Novi album isto varira motive hrišćanske i judejske mistike, uz spori epsko-doomski zvuk. Pevača lako zamišljam u nekom speed metalu. Ne ispunjava prostor kao neki čisti doom vokali, ali je napet i dramski.

Наставите читање →

Prof. Vladimir Nabokov o Dostojevskom & Džojsu

Moj odnos prema Dostojevskom je čudan i težak. U svim svojim predavanjima, književnosti prilazim sa one jedine tačke koja me interesuje – tačke umetničkog trajanja i individualnog genija.

Sa te tačke gledišta, Dostojevski nije veliki pisac. Pre bi se reklo da je osrednji pisac – sa povremenim bljscima izvanrednog humora i, avaj, pustopoljinama književne dosade između njih. U ZLOČINU I KAZNI Raskoljnikov iz nekog razloga ubija staru zelenašicu i njenu sestru. Ruka pravde, u liku upornog policajca, polako se steže oko njega. Na kraju biva nateran na javno priznanje, i kroz ljubav jedne plemenite prostitutke priklanja se duhovnoj obnovi, koja 1866., kada je knjiga napisana, nije izgledala tako banalna kao danas, kada iskusni čitaoci naginju pomalo ciničnom stavu prema plemenitim prostitutkama.

Наставите читање →

Sve molitve

To umijeće slova vezano uz religiju… O svemu tomu u Moscheroschovim Čudesnim istinitim licima Philandera od Sittewalda (1665) čitamo i satiru: „Kad jutrom ustajem, govorio je Kšvebt – jedan Hrvat – ja izgovorim čitavu abecedu, njome su obuhvaćene sve molitve, pa neka Gospodin Bog sam pokupi slova te iz njih pravi molitve kako hoće. Ja to ne mogu tako dobro, on zna bolje. „

Gustav Rene Hocke, Manirizam u književnosti, pr. Ante Stamać, CKD Zagreb 1984., str. 43. Prema: Franz Dornsteiff, Das Alphabet in Mystik und Magie, Leipzig 1925., str. 78.