Аутор: Miloš Jocić

Demon, đavo, vampir, duh

U rukama mi je FRANKENŠTAJN Meri Šeli (prev. Slavka Stevović: Marry Shelley, FRANKENSTEIN, 1818 — čitam roman u susret KLASICI NA ZELENOM (29jul25 @ Kampus UNS) — i mozak mi je trudan od poveznica između Frankenštajnovog stvora i savremenih AI modela. Šta drugo može pasti na pamet čitaocu ovog romana, pomislili bi, jer je sličnost između veštačkog čoveka M. Šeli i veštačke inteligencije AI modela očigledna — ali podudarnosti su delikatne & fascinantne. (Evo jedne:) Susrevši se sa svojom kreacijom prvi put van laboratorije, jedne olujne večeri podno švajcarskih planina, Viktor Frankenštajn opisuje stvora pridevima koji dočaravaju sleđenu mu krv u žilama: gigantsko, defomisano, užasno, nakazno, odvratno (gigantic, deformed, wretched, hideous, depraved). Viktor F., a kroz njega Meri Šeli, u romantičarskom zanosu poredi kreaturu sa zlodusima iz usmenih predanja: demonom, đavolom, vampirom, duhom (daemon, devil, vampire, spirit). Stvor i jeste, poput folklornih čudovišta, povezan sa htonskim svetom („Gotovo da je to moj vampir, moj sopstveni duh, oslobođen iz groba […]“ / „My own vampire, my own spirit let loose from the grave“). Ali ovaj bauk nije drevan, nije večan, nisu ga pravili stari bogovi, nije nastao od zaboravljene kletve, niti su ga okotile aždaje: sagrađen je (poentiram sličnost sa AI) u novom dobu, oruđima nauke i rukom savremenog čoveka.

(1924) Tamiđi Naito, Boris Pasternak, Sergej Ejzenštajn, Olga Tretjakova, Ljilja Brik, Vladimir Majakovski, Arsenije Vaznesenjski, neimenovani prevodilac sa japanskog.

Staračka književnost

Evo šta mi je palo na pamet tokom čitanja pripovetke SVAKOG JUTRA PUT DO KUĆE SVE JE DUŽI Fredrika Bakmana (2019, prev. Nikola Perišić, Laguna). Ako postoji književnost za decu — inače jedina „vrsta“ književnosti određena prema uzrastu čitalaca; ne postoji književnost srednjih godina niti penzionerska književnosti — mogla bi postojati i književnost za staru dob. Obe demografije povezuje, u narodnoj mudrosti, neozbiljnost i neopterećenost društvenim okvirima (v. npr. Igor Kolarov, AGI I EMA), a sociološki gledano, i mladi i penzioneri podjednako su ranjive grupe o kojima zajednica brine kroz različite institucije. Oblik te staračke književnosti bio bi stoga sličan dečijoj. Takva dela bi bila: kratka (da ne zamaraju čitaoce), štampana velikim slovima (kako bi se štedele oči), obogaćena ilustracijama (radi lakšeg praćenja za one sa otežanom koncentracijom), pisana lakim jezikom i slikovitim metaforama. A za razliku od dečije književnosti, dela staračke književnosti govorila bi o konkretnim izazovima stare dobi: slabijoj pokretljivosti, emotivnom teretu saznanja da mlađi članovi porodice moraju brinuti o nama, smanjenom društvenom krugu, smrti partnera i prijatelja, odnosima sa decom i unucima, zaboravljanju, kognitivnom slabljenju, demenciji. Ako bi takva književnost postojala, Bakmanova novela bila bi lektira.

Šta je književna industrija uradila za osobe sa invaliditetom?

U skladu sa Američkim zakonom za osobe sa invaliditetom (ADA), ne samo da su elektronski udžbenici postali široko rasprostranjeni na američkim univerzitetima, već i elektronski čitači moraju biti lako dostupni direktno iz kutije za studente s oštećenim vidom, ili ne mogu da budu odobreni za distribuciju. U Japanu vlada stav da osobe s invaliditetom ni ne postoje u društvu, pa ne postoje ni takve agresivne kampanje. Zdravi ljudi u Japanu verovatno nikada nisu zamislili grbavog monstruma kako se muči da čita knjigu. Dok ja osećam kako mi se kičma sve više gnječi sa svakom papirnom knjigom koju pročitam, ljudi bez invaliditeta ležerno izjavljuju kako vole „miris papira“, „osećaj okretanja stranica“, i degradiraju vrednost elektronskih knjiga. Česta gošća na eNHK programu posvećenom uklanjanju barijera u društvu, BARIBARA, ili je to bio HEARTNET TV, po imenu E-hara-san, zalagala se za pristup informacijama bez prepreka, ali joj je srce oslabilo i nedavno je, nažalost, umrla. Vatreno je govorila o neprijatnosti koju izaziva nemogućnost da se čita papirna knjiga bez prisustva pomoćnika koji okreće stranice. Ljudi bez invaliditeta bezobzirno misle da mogu samo tek tako da izbacuju fraze nadimljene aromom kulture kao što su volim miris papira, osećaj okretanja stranica, tu napetost kako se smanjuje broj preostalih stranica u ruci i slično.

Izdavačka industrija je kultura mačizma zdravih ljudi, napisala sam na forumu. Sportski svet, koji ne-atletski književni tipovi mrze ko crnog đavola, daleko je bolji u pružanju sićušnog prostora za aktivnosti sportista s invaliditetom. Šta je izdavačka industrija učinila za osobe sa invaliditetom do sada?

Iz: Sao Ićikava, GRBA, 2024, Lumo Books (市川沙央, ハンチバック / Ichikawa Sao, HANCHIBAKKU, 2023).

Great leveler

Čitam kratak roman GRBA japanske spisateljice Sao Ićikave (市川沙央, ハンチバック / Ichikawa Sao, HANCHIBAKKU, 2023; prev. Divna Tričković, 2024, Lumo Books) & procesuiram ovaj odlomak. Nikada nisam razmišljao o e-čitačima, a sledstveno i piratskim bazama, epubima, zvučnim knjigama i hajdučkim bibliotekama (eng. shadow libraries) kao sredstvima poništenja ableizma papirnate knjige.

Junakinja, poput autorke, živi sa teškim invaliditetom, u kolicima i sa pokretnim respiratorom. U objektu za negu ona vreme između ostalog provodi pišući tzv. kotatsu članke (drugim rečima: SEO mamce) i prateći onlajn nastavu na univerzitetu. Ima toga još. Strašna knjiga.

Amor fati 2025

Niče je bio taj koji mi je pomogao. U nekom trenutku, pala mu je na pamet zamisao koju je nazvao „ljubav prema sopstvenoj sudbini“. Štagod da ti je sudbina, štagod se dođavola desi, reci: „Ovo je ono što mi je potrebno“. Možda će izgledati kao propast, ali navali na to kao da je prilika, izazov. Ako uneseš ljubavi u taj trenutak — a ne obeshrabrenje — videćeš ćeš da je snaga tu. Svaka katastrofa koju preživiš poboljšanje je tvoje ličnosti, tvoga stava i tvoga života. Kakva privilegija! Tada će spontanost tvoje prirode imati priliku da poteče.

A onda, kada se osvrneš na svoj život, videćeš da su trenuci što su izgledali kao veliki promašaji praćeni slomom bili događaji koji su oblikovali život koji sada vodiš. Shvatićeš da je to stvarno istina. Ništa ti se ne može desiti što nije pozitivno. Ako nešto i izgleda & daje osećaj kao da je negativna kriza — nije. Kriza te baci unazad, a kada se od tebe zahteva da pokažeš snagu, snaga se pojavi. Tamna noć duše dolazi tik pred prosvetljenje.


(Joseph Campbell, A REFLECTIONS ON THE ART OF LIVING, 1991, Harper Collins)

***

(Pesma: Ivan V. Lalić, Amor fati, PISMO, 1992, Srpska književna zadruga)

SINNERS (2025)

Nakon uspeha sa franšiznim filmovima CREED (2015) i BLACK PANTHER (2018, 2022) režiser i scenarista Rajan Kugler (Ryan Coogler) ponovo je dobio priliku, nakon prvenca, biografske drame FRUITVALE STATION (2013), da napravi film po sopstvenoj želji: kako hoće, o čemu hoće, na koji god način hoće. Krvavu je deceniju R. Kugler radio na višemilionskim, složenim projektima i sada mu je SINNERS (2024) kao novi prvi film: kuražan, bombastičan, svež poput ladnog Sprajta, i kao što je ponekad slučaj sa prvim romanima — u kojima mladi autori u želji za dokazivanjem fleksuju najrazličitijim tehnikama i postupcima — ovaj je film bogat idejama, temama, potpričama, filmskim igrarijama, efektima i slikama. Čovek po imenu Rajan Kugler živi svoju novu mladost.

Sve se paralelene priče ansabla propratnih likova u SINNERS pletu oko blizanaca (obojicu igra Majkl B. Džordan). Sumnjivo puni novca nakon kriminalnog rada u prohibicionom Čikagu, braća Smoke i Stack vraćaju se u rodno selo na ušću Misisipija da otvore juke joint. Evo komadića istorije kojeg smo kao gledaoci ovog filma internalizovali: juke joint, iako lokal namenjen točenju alkohola, služenju hrane, plesu & živoj muzici, više je od obične kafane. Za afroameričku zajednicu u SAD te su neugledne barake mesto zajedništva, povezivanja, sigurnosti, okupljanja i slobodnog izvođenja crne muzike, slobodnog igranja crnog plesa & slobodnog pevanja crnih pesama. Juke joint nije puki bircuz; to je (bez ironije) kulturni centar, narodno pozorište i vatra oko koje se skuplja selo da sluša guslara. Kao i mi pod okupacijom Osmanlija, i afrički su robovi na američkim plantažama jedinu slobodu imali u svojim pesmama & ostalim delovima imaterijalne kulture. To upravnici imanja, kao ni turske age, nisu, za razliku od drveta, kamena ili mesa, mogli spaliti, slomiti, uništiti i zatrti.

Elem, blizanci Smoke i Stack, nekadašnji mafijaši, vraćaju se kući posle višegodišnjeg arbajta. Povratak nije lak. Para imaju, te kupovina nekretnine za novi lokal prolazi bez problema. Muku kao i obično prave ljudi: nekadašnje komšije, bivši prijatelji, neprežaljene ljubavi. Svaka je od ovih pozadinskih priča — uključujući još neke, ali ne spojlujemo — dovoljno zanimljiva & teksture puna da bi mogla biti tema zasebnog filma. Ožiljci na srcima junaka još su mekani i na dodir bolni, ali najveća nevolja dolazi u vidu natprirodne pretnje. Tokom svečanog otvaranja, bluz i regtajm poselo napadaju čudovišta iz drugog sveta & tuđih legendi: vampiri.

Uživanje je opisivati ovo naizgled neuklopljivo akciono-mafijaško-istorijsko-južnjačko-folklorno-društveno-emancipatorsko-dramsko-mjuzikl-horor delo. Avangardni je duh R. Kuglera kanalisan i u montažerskim odlukama, kanalima zapleta i nekolicini scena toliko ludačkih zamisli da je čudo da su upalile. Neobično je reći sledeće o filmu gde se bivši Al Kaponeovi vojnici, potpomognuti dvojicom bluz muzičara, jednom vudu vešticom & asortimanom prijatelja i slučajnih prolaznika, bore protiv vampirske opsade — no SINNERS, baš zahvaljujući hrabrosti i anarhizmu, iskreno je delo sa snažnom temom o gubljenju te ponovnom pronalaženju zajednice i spiritualne poveznice sa ljudima sa kojima ne delimo samo jezik, boju i uspomene, već i priče, legende, istoriju, pesme i nesvesno. Ni sami vampiri nisu psihopatski grabljivci. Imaju i oni svoje demone, kao i ljudsku želju da negde pripadaju nakon vekova u tami, daleko od svojih. Na koncu, svi će u ovoj priči dobiti neku verziju srećnog kraja. Divna je to i ispunjavajuća poruka autora koji je uvek u svom stvaralaštvu bio na pravoj strani — uz žrtve, potlačene i unesrećene.