Zaplet je ponovljen sedam milijardi puta: traumatizovana porodica, zlostavljana majka, dete koje se teško prilagođava, nova sredina u vidu izolovane kuće. Svežinu u dosadnjikavu premisu unosi koketiranje sa folklornom fantastikom. Nesrećnu majku i dete ne progone utvare ili đavo: pretnja je povezana sa tamnom šumom, liminalnim brlozima, magijskom moći ogledala & iskonskim strahom od dvojnika. Junakinja, kao u svakoj poštenoj priči o dvojnicima, prvo je načeta sumnjom, a potom razorena anksioznošću, paranojom i halucinacijama. Kamerna priča o majci i detetu — drugi se likovi jedva pojavljuju, što porodičnu izolovanost jače bolduje — elem svedena i atmosferična pričica kulminira Metal Gear Solid nadmudrivanjem sa natprirodnom pretnjom punim bacanja, valjanja, kidanja i trčanja. Reditelja Li Kronina (Lee Cronin) je kinetički završetak filma dobro preporučio za rad na jednako energičnom EVIL DEAD RISE (2023).

Kao i prethodni film scenariste/režisera Demijana Mekartija (Damian McCarthy), CAVEAT (2020), i ODDITY (2024) pati od prećerizma. Normalno je da u horor filmovima određeni detalji, motivi, predmeti, fragmenti zapleta ili delovi scenografije budu prenaglašeno jezoviti radi priče & atmosfere. Nije u stvarnosti svaki šumarak udavljen u magli niti škripi poput jecaja svaki parketni pod. No, ovde su takvi elementi turbomegaXXLjezoviti. Zaposednuta kuća, jedno od dva glavna mesta radnje, toliko je zlokobnog i odbijajućeg enterijera (smrvljeni kameni zidovi, redak nameštaj, nepraktične stepenice, dementan raspored soba, po život opasni svodovi) da je misterija zašto bi u takvom horor-lavirintu bilo ko odabrao da živi. Drugi deo zapleta odvija se u ludnici (autor voli tipične stacionare horor umetnosti: uklete kuće, sanatorijume, usamljene divljine, mesta izmeštena od civilizacije, podrume, tavane i t. sl.). To međutim nije uobičajena ustanova za mentalno obolele, već Arkam Asajlum. Pacijenti ove ludare izgrebanih zelenih zidova i pola veka starog nameštaja nisu osobe sa iole svakidašnjim neurološkim ili kognitivnim izazovima, već odreda nasilni šizofrenici i mahniti ljudožderi. Zaposleni, tj. bolničari, takođe se već po izgledu odaju kao psihotični nasilnici. Tajnoviti ubica u središtu priče kao da je ispao iz stripa. Kada je sve prestrašno do karikaturalnosti, ništa zapravo više nije strašno — a delo onda više nalikuje karnevalu nego razumno ozbiljnoj murder mistery sa emotivnim bagažom & sve jačim, kako radnja odmiče, paranormalnim uplivima.

Trenuci lucidnosti dolaze, nasuprot ovoj buci svega i svačega, u potpuno statičnim kadrovima. Zahvaljujući maštovitom radu sa nepokretnim elementima scenografije, najstrašniji i najzanimljiviji trenuci filma dolaze iz mirnih slika koje nas, same za sebe, verovatno nikada ne bi poplašile ili zaintrigirale. D. Makarti zna šta voli i zna sa koje pozicije pogađa bez koske: takvom se jednom scenom film i završava.

Izvorni roman Agate Kristi metodičan je i pedantan kao da ga je pisao sam H. Poaro. Nije preteško zamisliti verziju ovog dela u celosti izvedenu eksel tabelama, mapama, dijagramima, presecima i bulet point tezama (u samom romanu već se nalazi nekoliko takvih vizuelnih & mentalnih pomagala). Knjiga je ekonomična do u brk — bez viškova, manirizama i glasne drame.

Vibracije su ovde pogrešne. Jezik je filma nabacan, neuredan, rečju neprijatan. UBISTVO U ORIJENT EKPRESU histeričnog je toka — u mrežu zapleta upleteno je tuce osumnjičenih svih meridijana, starosnih grupa i društvenih klasa + njihovi lažni identiteti i prave pozadinske priče; zbog ovoga je delo uostalom i voljeno — elem originalni roman temelji se na haotičnoj misteriji koja se razrešava strpljenjem i konstruktivnom meditacijom; film je naprosto haotičan u žongliranju mnogim elementima radnje. Dodaci u svrhu holivudske dramatizacije, negde veći a negde manji, uglavnom štete urednosti izvornika i proizvode nemalo logičkih, pripovednih ili tematskih nedoslednosti. Neki tragovi ovde nemaju smisla; pojedini krakovi radnje besmisleni su, prekratki, ili jeftino teatrični. Posledica ovoga je šokantna: detektivska priča A. Kristi ispada hiperglupa & nepovezana.

Glavni lik je: samouveren, kul, bogomdanog talenta i vatreno posvećen svom kreativnom radu; ali je i samodestruktivan, loš komunikator, emotivno nezreo i slep za druge. To ga čini izvanrednim umetnikom ali osobom štetnom po svoje bližnje. Ovo je premisa svakog biopica o svakom zabavljaču čijem usponu prisustvujemo tokom njihovih formativnih godina. Takve filmove posebnim ne čini ovaj ustaljeni obrazac, već kopanje ispod epidermisa: koji su to tačno đavoli koji gone Elvisa, Džonija Keša, Fredija Merkjurija, Vitni Hjuston, Reja Čarlsa? Sa kojim se strahovima suočavaju, koje im traume ne daju mira; šta je uzrokovalo da, pored planetarne popularnosti, privatno budu rasuti i povređeni?

Osim koncepta zajedničkog svim delima istog žanra, THE COMPLETE UNKOWN druge teme nema. Film je prepričavanje događaja iz dvadesetih godina života američkog muzičara Boba Dilana, za sada jedinog kantautora ovenčanog Nobelovom nagradom za književnost. Istraživanja njegovog lika nema; samo dramatizacija scena iz biografije. Kada su ti događaji dosadni — život ni za poznate nije drama po difoltu — umesto njih su izmišljeni melodramski zapleti koji su, kao i svaka melodrama, naoko emotivni a zapravo jeftini, dosadno teatralni i stoga bez utiska.

(Najdirljivije scene odvijaju se u jednom sporednom toku, kojim se priča pametno otvara i spretno zatvara, jer nema ničega u ostatku filma ni blizu toliko emotivnog i moćnog: Vudi Gatri, ostareli muzičar amerikanskog folka, nekada moćni aktivista, poput Njegoša već u legendi zahvaljući pesmama za koje narod misle da su narodne umesto njegove, star leži u bolnici u Nju Džerziju — daleko od Zapada, gradova, publike, festivala — gde polako vene od zlokobne neurodegenerativne bolesti. On više ne može ni da priča, a kamoli da svira i peva. Zglobovi su mu zgrčeni, a lepo lice krivo. Bolnička je nega za njega palijativna, a ne terapijska. Večeri provodi slušajući tihe pesme (bolnica je je li u pitanju) koje mu peva prijatelj Pit Siger, još jedan iz kanona američkog kaubojskog folka. U njegovu sobu ušeta dečak koji ga smatra idolom. Dečak se zove Bobi Dilan. Vudi njegovu novu muziku sluša bezizražajno, jer njegovi mišići više ne mogu ni da se osmehuju. Ali u očima se vidi ushićenje. Stari velemajstor na kraju upoznaje novog čuvara vatre. Vudi Gatri nikada neće napustiti tu bolničku sobu niti će ikada uzeti gitaru u ruke, ali postoji neko ko će njegovu muziku i nakon njega očuvati na ovom svetu. Bob Dilan od Vudija Gatrija dobija njegovu usnu harmoniku. Počinje film.)

Elem, Bob Dilan ovde je bezličan filmski lik. Timoti Šalame, koji Dilana igra, poput Dilana mumla, gleda ispod oka i ide neuredne kuštrave kose. Izuzev imitacije muzičarevih manira, Šalemeova pojava je tokom celog filma i dalje samouverena, previše sigurnog hoda i neprirodno dominantnog ophođenja — čak i u prvoj polovini filma, kada je Bob Dilan klinac iz provincija koji trbuhom za kruhom dolazi u veliki Njujork. Timoti Šaleme je veliki & vreo holivudski glumac, i svojom veličinom zrači uprkos tome što uloga možda ponekad zahteva skrušenost, zbunjenost, radoznalost ili skromnost. Time se Bob Dilan sa kraja filma — kada ga vidimo kao sveameričkog fenomena kojeg saleću na ulici — ne razlikuje od Dilana sa početka priče — odrpanog momka sa gitarom i fasciklom ručno pisanih pesama. U oba slučaja, Dilan je holivudska zvezda koja zanimljivim glasom govori replike druge, muzičke zvezde. Film o ničemu sa nikim u glavnoj ulozi.