Аутор: Miloš Jocić

70 godina katedre: Predavanja prof. Nikole Grdinića i Jutub kanal Odseka za srpsku književnost FFUNS

Naš Odsek (@knjizevnost.ffuns) ove godine slavi 70 godina od osnivanja, i u tu smo čast spremili mnoštvo javnih programa za studente i ostale zainteresovane posetioce. Magistrale, naš književni klub otvoren za sve čitaoce (@magistrale.ffuns), jedan je od tih programa. Još jedna manifestacija kojom obeležavamo rođendan jeste serija predavanja koju će tokom ove godine držati naši dragi i poštovani alumni. Prvi među njima bio je prof. dr Nikola Grdinić, nekadašnji predavač na predmetima iz istorije književnosti i umetničke teorije, koji je održao predavanje o najčešćim greškama koje se mogu počiniti pri pisanju naučnih radova.

Njegovo sjajno predavanje bilo je, kao i uvek, harizmatično & konkretno informativno. Prof. Grdinić je, što bi rekao Vuk Karadžić, no bullshit professor i u njegovim se pričama i radovima ni u mikroskopskim tragovima ne mogu naći slabosti akademskog pisanja poput lutanja, muljanja, kićenja i opštemestašenja. Predavanjima i pisanju prof. Grdinić prilazi kao što kardio-hirurg prilazi operaciji otvorenog srca, samo sa više suvog humora.

Predavanje prof. Grinića korisno je za svakog ko se ikada bavio književno-naučnim pisanjem, i lično ću ga sigurno pogledati još nekoliko puta kako bih se podsetio značajnih teza, obnovio svoje znanje i ishajpovao sebe da napišem nešto pošteno. Ali — kako da da ponovo gledam nešto što se već desilo? Da li se M. Jocić konačno predao galopirajućoj demenciji? Ili je Odsek za srpsku književnost FFUNS u čast sedamdesetogodišnjice katedre osmislio vremeplov? Nažalost nismo još, ali jesmo nešto podjednako dobro: Jutub kanal (youtube.com/@srpskaknjizevnostffuns). Na kanalu ćemo objavljivati snimke gostujućih predavanja, kao i emisije, razgovore i obrazovni sadržaj u sopstvenoj režiji, već u skladu sa našim ograničenim tehničkim sredstvima. Nadamo se da će hajdučko-akademski sadržaj naše video-produkcije biti zanimljiv studentima & publici. Na našem se Odseku dešava mnogo uzbudljivih stvari, i drago nam je što ćemo imati priliku da ih podelimo sa vama.

Magistrale: Jasminka Petrović, „Ovo je najstrašniji dan u mom životu“

Prošlonedeljno druženje na Magistraleu bilo je sjajno. Jasminka Petrović, o čijim smo knjigama razgovarali (roman „Ovo je najstrašniji dan u mom životu“ bio je povod za priču i o ostalim njenim delima), budući je klasik srpske književnosti. Ona rasprostranjena pohvala za najbolja dela dečije umetnosti — da ih podjednako mogu čitati i odrasli i klinci — nema bolje primene od njene proze, i vrlo malo znam primera iz dečije književnosti koji na toliko urnebesan a istovremeno neuvijen način (Stanislav Vinaver je to nazivao „šalozbiljnošću“; Jasminka je u neku ruku nastavak takve šalozbiljne tradicije srpske književnosti od Zmaja, Kostića, pa preko Vinavera do sada), elem, koja na takav način govori o temama poput depresije, anksioznosti, porodične disfunkcionalnosti, roditeljskih izazova, školskih lomova, suicida, anoreksije, rata i tinejdžerskog seksa. Velika spisateljica! Priča je trajala skoro dva i po sata, i trajala bi još više da se FFUNS zvanično ne zatvara u 21:00.

Imali smo sreću & zadovoljstvo da je prof. Marina, budući klasik Odseka za srpsku književnost i moderatorka razgovora, sa nama podelila svoje enciklopedijsko znanje o Jasminki i uopšte školskim programima dečije književnosti. Razmena utisaka na čitalačkim klubovima uvek je udobno iskustvo kada razgovorom upravlja obrazovan čitalac koji je pritom i dobar slušalac. Vraćam se ovog Magistralea pun uvida kojih nisam bio svestan — roman sam pročitao tri puta, ali do prošlog četvrtka nisam ni razmišljao o delikatnim karakterizacijama Strahinjine (gl. junak) majke i tetke! — i sa gomilom preporučenih knjiga, mahom od naših mladih čitalaca koji su nam se pridružili sa Blogerame.

Sledeći Magistrale zakazan je za 28apr24, a čitamo Ekovo „Ime ruže“. Vidimo se!

PROBISVETI U BIBLIOTECI (2023/4)

Iz štampe je ove nedelje izašao zbornik sa konferencije „PROBISVETI U BIBLITECI: Mlada srpska proza u istoriji srpske književnosti“ koji smo prošle godine organizovali Snežana Savkić i ja, ispred KCVMC i Instituta za književnost i umetnost. Sneža je, kao što sam spomenuo deleći utiske sa sjajnog skupa, uradila lavovski deo svega. Najbolje što za svoj udeo u ovom lepom projektu mogu reći je da joj nisam mnogo smetao u poslu. Nakon nekoliko sitnijih (ali ništa manje dragih!) naučnih kolaboracija, ovo je prvi put da smo Sneška & ja potpisani kao urednici jednog štiva; ne mogu biti zadovoljniji i ponosniji što sam u njenom i društvu svih ostalih autora

„Mlada srpska proza“ jedan je od naziva za zanimljivu grupu eksperimentalnih stvaralaca koji su se afirmisali početkom ’80-ih godina prošlog veka. Kao i gotovo svi drugi termini postmoderne umetničke teorije, i izraz „Mlada srpska proza“ je kriminalno neprecizan, čak i konfuzan, i izvor je nemalog broja polemika. Teorijske zavrzlame na stranu, autori MSP jedni su od najzanimljivijih eksperimentalnih stvaralaca u istoriji srpske proze. Raspravljali smo o odlikama ovih žanrovski fluidnih, multimedijalnih, fragmentarnih, kriptičnih i citatnostima prepunih tekstova tokom pet sati sesija (premalo!) i na dvestotinjak strana ovog zbornika.

Pre svega mi mi je njihova proza — zabavna. Čak i kad su autori poput Damjanova, Basare, Pisareva itd. okrenuti melahnoliji, depresiji ili nihilizmu, i dalje se iza tih tmurnih sadržaja providi smeh i poriv za okretanjem sveta naopačke. Iza tih avangardnih dekonstrukcija oseti se silna ljubav prema svetu (ma koliko grozan bio), stvaranju i književnosti. U takvim delima mirišem ono što bi jedan pokojni političar iz Firence nazvao „božanstvenom komedijom“: ideju da je sve na ovom svetu veselo, lepo i u flowu, ukoliko razumemo fazon i držimo čakre otvorenim.

PDF zbornika je na mojoj Academiji, kao i u Dropbox folderu polaznika master kursa „Neoavangardne i eksperimentalne tendencije (…)“. Još jednom se zahvaljujem svim autorima na fantastičnim prilozima. Bilo je uživati slušati & čitati vas, i radujem se budućim projektima. Biće ih uskoro!

Politika, 18. april 1923: Početak košarke i ostale vesti

Čitam novi broj „Trenera“, časopisa udruženja košarkaških trenera Srbije, čijih je prvih nekoliko članaka posvećeno proslavi stogodišnjice košarke u Srbiji; pa sam odlučio da na Digitalnoj biblioteci NBS potražim vest iz Politike gde se, 18. aprila 1923, prvi put u Srbiji uopšte spomenula košarka. Prelistao sam i ostatak sto godina starog broja & izdvajam ovih nekoliko sjajnih tekstova:

— U rubrici SPORT se, osim vesti o pokretanju košarkaške sekcije SK Jugoslavija, navode još tri novosti. Jedna je o utakmici ženske rukometne reprezentacije (u pitanju je tačnije sport „hazena“, odn. „češki rukomet“, tada prilično popularan), uz osvrt na odsustvo naše najbolje igračice — što svedoči da se ženski sport pratio ozbiljno, uz dobro poznavanje igračkog kadra i timske dinamike, a ne samo kao kuriozitet. Jednako mi je lepo što je u drugoj vesti dat izveštaj sa ragbi utakmice Francuske i Irske, takođe u kratkom ali informativnom pregledu. Novinar je i ovde poznavao igru.

— Vest o stupanju prve žene na dužnost upravnika Pošte nije samo emancipatorska sama po sebi, već je i napisana emancipatorski. Pre sto godina je u našim najvećim i najtiražnijim dnevnim novinama otvoreno pisano da „stvarnih razloga da žene ne dobiju mesto upravnika pošte nije bilo — osim predrasuda i konzervativnosti“.

— O jednom stravičnom femicidu na Kosovu nije izveštavano kao o „porodičnoj tragediji“, već je u prvoj rečenici naglašeno da je u pitanju *jezovit zločin*. Nema eufemizama za stvari koje se eufemizovati ne mogu. Oko motiva i ličnosti počinioca se takođe ne obigrava, već je stavljeno do znanja da je u pitanju bolid.

— Pet godina nakon 1918. ožiljci rata još nisu bili zarasli. Tu i tamo su tekstovi — inače o najrazlčitijim temama, od finansija do najava događaja — i dalje prošarani sećanjima, pomenima i aluzijama na poginule. Među brojnim takvim setnim memorijalima, jedan je međutim simpatičan: onaj o zavadi srpske i bugarske železnice oko neke neisplaćene predratne fakture.

Tolkinovi roguelikovi

Nedavno sam se igrao klasičnim rogulike naslovima iz Tolkinovog sveta — Sil, Angband, Tales of Middle Earth. Igre su relativno teške zbog interfejsa i unutrašnjih sistema koji zahtevaju učenje i navikavanje, ali mi se, uprkos tome što sam u njima loš, strašno svidela njihova apstraktnost — zbog koje praktično omogućavaju da igrač projektuje šta god hoće u partiju i tako proživljava ličnu fanfikciju. Zbog težine, permadeatha, crnog ekrana i koncepta istraživanja Angbanda ili sličnog horor dungeona Srednje Zemlje, igre imaju i sjajnu mračnu atmosferu, što je za mene osvežavajuće istovetno melahnoličnim i beznadežnim tonovima SILMARILIONA. U Tolkinovim adaptacijama uglavnom se emulira epika i mitopoetika tog ogromnog i sjajnog univerzuma, dok se intimne tragedije junaka, njihove propasti i zablude, nemogući pohodi, autodestruktivne strasti & ostali motivi depresivnih germanskih legendi ostavljaju po strani.

Štaviše, skoro sam u SILMARILIONU naleteo na rečenicu, u prvim poglavljima („Of the Enemies“) gde se u prolazu opisuje Morgotova vlast nad svetom („…and through long years in Arda [Morgot] held dominion over most of the lands of the Earth“), koja se nekim kosim čitanjem može razumeti kao da je čitav Tolkinverzum delo danas sve popularnije tamne fantazije (dark fantasy). U nekom smislu, to i jesu pripovesti iz sveta smrti, stradanja i bezizlazne borbe, gde skoro čitavom planetom vlada nezadrživi mračni bog. Ako postoje dela koje savršeno dočaravaju taj osećaj bezizlaznosti ali i povremenih egzaltacija usled nemogućeg herojstva, to su ove igre.

AI halucinacije knjiga

„AI halucinacije“ (eng. AI hallucinations) izraz je za nepostojeće ili pogrešne pojmove koje veštačka inteligencija, odnosno tzv. veliki jezički modeli (Large Language Models; LLM) prosto izmisle u svojim odgovorima. Kada robota nešto pitamo, „inteligencija“ sa kojom razgovaramo zapravo je složen kombinatorijski sistem koji iskopava, razlaže i slaže podatke kojima je hranjen, tražeći najbolju repliku za promptove koje smo mu izložili. Ponekad se u takvom prepoznavanju & predviđanju šablona mašina prosto zaigra, pa generiše rešenja koja bi, po njegovim informacijama, po svakom pravu trebalo da su tu — ali nisu.

Danas je tako robot uspeo da mi izmašta celovit bibliografski unos: naslov knjige, ime autora, sažetak, te izdavača i godinu objavljivanja. Trenutno su mi takve AI halucinacije zabavne — naletao sam na nekoliko ovakvih izmišljenih knjiga, i žao mi je što nisu napisane, jer je skoro svaka bila dobar odgovor na moje upite. Ako ChatGPT-u ne uspe posao sa generisanjem odgovora, ima budućnost u vođenju izdavačke kuće. Traženje literature sa ChatGPT-om neuporedivo mi je udobnije od preoravanja Google Scholara i borbe sa njegovim suludim algoritmom koji zna izbacivati, jedan pored drugog, srednjoškolske eseje i paywallovane radove oksbridžskih emerita — nadam se da će stoga ova štucanja u nekom trenutku prestati.

Takvih je halucinacija doduše, koliko iz ograničenog iskustva vidim, sve više. Nedavno sam naleteo na post frustriranog istoričara koji se žalio kako je AI alat za obnovu i upscaleovanje istorijskih fotografija jednom tenku iz Drugog svetskog rata dodao ploču sa nerazumljivim tekstom. Tehnologija AI alata suštinski je kreativna: predviđajući obrasce — obrasce reči ili obrasce piksela svejedno — oni zapravo stvaraju i izmišljaju. Od njih tražimo klot odgovore, ili konkretnu uslugu, a dobijamo suviše maštovitog sagovornika ili svojeglavog umetnika. Učenje robota da budu inteligentniji već sada podrazumeva da ih treniramo da budu gluplji.

Marta Vels, DNEVNICI UBIBOTA (2021, Čarobna knjiga, prev. Vesna Stojković)

DNEVNICI UBIBOTA Marte Vels (2021, Čarobna knjiga, prev. Vesna Stojković; Martha Wells, THE MURDERBOT DIARIES, 2017–2018, Tor Books) prvi su originalni naučnofantastični serijal ove zanimljive autorke koja piše prosto sve: i fantaziju, i YA, i SF, i serijale, i samostalna dela, i franšizne romane (g. Vels je pisala nekoliko dela iz univerzuma RATOVA ZVEZDA i ZVEZDANE KAPIJE), a učestvovala je i na svetogradnji „Dominaria“ seta u MAGIC: THE GATHERINGU. DNEVNICI UBIBOTA su i dalje aktivni serijal — za sada poslednji uradak, SYSTEM COLLAPSE, Tor Books je objavio 2023. godine — i prvo na srpski prevedeno delo Marte Vels. Godine 2023. g. Vels je objavila i samostalni fantazijski roman THE WITCH KING (Tor Books).

DNEVNICI UBIBOTA prvi su deo naučnofantastičnog serijala o istoimenom junaku, odbeglom borbenom androidu koji je nakon jednog incidenta hakovao sopstveni upravljački modul i time dobio ne samo ljudsku svest, već i ljudsku anksioznost i neuroticizme. Ovaj oblikom nesimetrični serijal — ovaj prvi deo sastoji se od četiri novele i dve kratke priče, a drugi deo, EFEKAT MREŽE (2022, Čarobna knjiga, prev. Vesna Stojković; NETWORK EFFECT, 2020, Tor Books), celoviti je roman — odvija se u svemiru koji je mešavina svemirske opere i kiberpanka, high techa i low lifea; u svetu gde galaktičkim prostranstvima ispresecanim zvezdanim putevima vladaju sumnjive korporacije i njihove berzanske manipulacije, i gde se, dok nebesima narod putuje crvotočinama, na površini napredna ali fušerajski sklopljena oprema kvari na svakom koraku.

U takvom se kosmosu Ubibot kreće od misije do misije, iznajmljujući svoje usluge svemirskim geodetama, biolozima, rudarima, pravnim zastupnicima i svima ostalima kojima je na tuđinskim planetama potrebna zaštita od flore, faune, elemenata ili neprijateljskih agenata suparničkih firmi. Zapleti su stoga akcioni, sa po jednom ili više središnjih misterijica u svakom „poglavlju“ koje glavni junak mora razrešiti kako bi otkrio pravi izvor opasnosti na određenom zadatku; a priče su, zahvaljujući pre svega simpatičnim tmurnim opservacijama samog Ubibota, i prilično humoristične.

Naslovni Ubibot glavna je zvezda ovih hronološki povezanih, ali dobrim delom nezavisnih epizoda. Kosmos g. Vels u ovim pripovestima smeštenim u daleku budućnost tehnološki napredne ljudske rase prazan je, suvkast i dosadnjikav (zapleti se odvijaju na raznoraznim fabričkim postrojenjima, korporacijskim terminalima i ponekom planeticom apstraktne topografije, te uprkos futurističkom setingu priče nemaju nimalo egzotičnosti ili istoriografske dubine), ali sve je to samo kartonska scenografija po kojoj se kreće ovaj samosvesni borbeni android namenjen zaštiti (Security Bot), a koji pati od socijalne anksioznosti. Ubibot — kako je samog sebe autoironijski nazvao — grozi se ljudske interakcije i intepersonalnih odnosa, jer ih ne shvata. Ljudska bića slabo razume, i sa njima mu je neprijatno i da priča, a kamoli da ga ovi grle ili ne daj bože gledaju u njegove tamnim šlemom nezaštićene oči. Ljudi ga, da stvar po njega bude gora, tokom njegovih pustolovina uglavnom prihvataju i sa njim saosećaju. Zbog toga mu je sa njima još teže!

Volimo se u SF-u igrati sa učitavanjem ljudskosti u stvari koje ljudske nisu; volimo to uostalom raditi i bez naučne fantastike, kao na primer sa mačkama i kerovima na Tiktoku. Učitavajući svest, ili ljubav, ili humor u nežive konstrukte, androide, pojave, planete, fenomene, tuđine i druge entitete, postavljamo sebi pitanje šta zapravo znači biti čovek, i šta zapravo jeste „ljudsko“ — naročito kada učitavamo ne samo lepe stvari poput saosećanja ili smisla za humor, već i naše emotivne stative. Poput Marvina iz AUTOSTOPERSKOG VODIČA KROZ GALAKSIJU D. Adamsa, Ubibot je je melahnolik, pesimista, neurotičar i na ivici depresije; pritom ima naše, Gen X i Milenijalske obrasce borbe sa svojim blokadama u glavi, pa tako vreme ubija anestezirajući se skidanjem čitavih biblioteka video-sadržaja sa torenta, od kojih na kraju ne gleda ništa osim istih nekoliko komfort serija.

Ipak — Ubibot kroz serijal raste, menja se, i poboljšava. Nije lako nekome sa socijalnim nesigurnostima, ili ko je možda čak i na autističnom spektru, samostalno poći i hoditi tim putem. Ali lepa ideja ove knjige je da je jedan automaton, čim je hakovanjem samom sebi pružio blagoslov samosvesti, instiktivno uvek birao put brige prema drugima i otkrivanja istine o samom sebi. Iako to sebi ne bi priznao, u telu ciničnog Ubibota kuca srce dobrog čoveka. To uglavnom prepoznaju svi oko njega, dok je njemu za to samoosvešćenje potrebno nekoliko knjiga kosmičkih pustolovina.

Milplov Čitalački klub: Poslednje druženje u 2023.

 

Sa poslednjeg Miplovog Čitalačkog kluba u prethodnoj godini. Druženje se održalo nekoliko dana nakon gregorijanskog Božića, a knjiga o kojoj smo pričali bila je zbirka novela DNEVNICI UBIBOTA Marte Vels, zanimljive autorke koja piše prosto sve: i fantaziju, i SF, i serijale, i novele, i franšizne romane, i samostalna dela, a jednom prilikom je radila i na svetogradnji MTG-ovog Dominarija seta.

Ova druženja započeli smo u septembru 2023 u nadi da ćemo stvoriti prostor za okupljanje zajednice i negovanje ljubavi prema književnosti. Prva četiri okupljanja bila su nam opipavanje teritorije. Nismo znali kako će narod reagovati, da li će uopšte reagovati, da li će biti zanimanja, i kakvog. Nekoliko meseci kasnije mislim da smo na vrlo dobrom putu. Razgovor o UBIBOTU bio je najzabavniji do sada, ne samo zbog kvaliteta rasprave, već po razini opuštenosti posetilaca; ozbiljnu raspravu je lepo imati, ali slobodna razmena šala ili ličnih iskustava znak je domaćinske atmosfere. To smo i hteli: salon i bezbedno mesto, a ne istureno akademsko odeljenje. Drago nam je što smo stvorili lepe temelje, i nadamo se da ćemo nastaviti.

Pre zvanične Miplove objave, ovo je plan za prvi deo Čitalačkog kluba 2024. godine:

Januar: (pauza)
Februar: Andžej Sapkovski, POSLEDNJA ŽELJA i MAČ SUDBINE (zbirke kratkih priča);
Mart: Frank Herbert, DINA
April: Madelin Miler, KIRKA
Maj: Mihail Bulgakov, MAJSTOR I MARGARITA

Sa Bulgakovim otvaramo priču o velikim, klasičnim delima fantastične književnosti izvan žanrovske literature. UBICA DEMONA nije bio prva i poslednja manga na ČK, a planiramo za iduću godinu i stripove, kao i — o ovome još razgovaramo — video-igre čije priče zaslužuju da se o njima razgovara kao književnosti. U jednom trenutku, u zavisnosti od organizacije i podele posla, pokrenućemo i odvojeni kanal komunikacije namenjen posetiocima Čitalačkog kluba, poput Diskord servera ili FB stranice. Vidimo se!

I’ll Stick Him

Uvek se rado setim ovog odlomka iz jedne od omiljenih sportskih knjiga, MONEYBALLA: THE ART OF WINNING AN UNFAIR GAME, 2003, W. W. Norton & Company), izvanrednog nefikcijskog pisca od kojeg je kog nas prevedena njegova BIG SHORT / OPKLADA VEKA (2016, Laguna, prev. Jelena Kosovac).

Bili Bin, koga u filmskoj adaptaciji knjige glumi Bred Pit, generalni je menadžer bejzbol tima Ouklend A’s-a, tužno siromašne ekipe koja u finansijski disparitetnom MLB — sportskoj ligi sa najdrastičnijim razlikama između klupskih budžeta na svetu — koja dakle u takvom takmičenju nema čemu da se nada izuzev kupljenja igračkih otpadaka & moljenja boga da će nekog od njih preprodati za više. Bili Bin zato želi da promeni stvari. Ne želi da samo pluta u limbu; ako može, želeo bi da od fekalija napravi pitu, odnosno tim, umesto da se samo bavi reciklažom jeftinih ugovora.

U njegovim očima, to je ostvarivo jer trenutni bejzbolaški skauting traži pogrešne stvari. On to najbolje zna jer je sam bio njegova žrtva. Kao mladom igraču, Biliju se predviđala fantastična budućnost; nije bilo kategorije igre u kojoj se nije isticao, a fizički je i tehnički bio bogomdan. Međutim, Bili je bio ophrvan sumnjama, strahovima, blokadama, nesigurnostima. Nijedan od skauta nije gledao njega kao kompletno biće — psihološki pre svega — već kao Apolona zavidnih statističkih benčmarkova, a takva su očekivanja nabijala još veći pritisak, pretežno od samog sebe, i spirala samosumnje i anksioznosti više se i više produbljivala.

Bili Bin je našao svoj put (čitajte knjigu), a ovaj moj detaljčić iz knjige opisuje jedan od trenutaka kada je Bili osvestio šta je bilo to što mu je prouzrokovalo zvrčku, na primeru njegovog manje kurpulentnog, ali mentalnog drugačijeg saigrača Lenija Dajkstre, budućeg šampiona i trostrukog Ol-Stara. Slična stvar postoji i u košarci, gde se od šutera traži da utakmicu provode u zenolikom stanju gde ne postoji prošlost: prethodni promašaji ne smeju da postoje — postoji samo Trenutak.

Dijalog sa kitovima

Uz pomoć novih AI alata, naučnici su nedavno napravili ogroman proboj u kategorizovanju različitih zvukova koje kitovi koriste u svojim komunikacionim pesmama. Napravljen je tako prvi korak u određivanju različitih kitovskih „samoglasnika“, odnosno karakterističnih i u istom ritmu ponavljanih klikova. Upravo je, drugim rečima, zahvaljujući posvećenom radu marinskih biologa & inovacijama na polju modela veštačke inteligencije, započela sistematizacija kitovske fonologije i napravljen prvi korak u otkrivanju kitovskog jezika.

Naučna fantastika je svašta predvidela, pa tako i razumevanje kitovskih dijaloga. Osim ZVEZDANIH STAZA IV, omiljeni naučnofantastični komad o razumevanju sa kitovima mi je ova usputna crtica u DIGITALNOM UGLJENIKU Ričarda Morgana (2013, Laguna, prev. Goran Skrobonja; Richard Morgan, ALTERED CARBON, 2001, Gollancz). Strašno volim takve vinjete i usputne replike koje u samo nekoliko reči otkrivaju čitave istorije: poput govora o Tahojzerovoj Kapije replikanta Roja Betija, Gandalfovog govora o Gondolinu nakon pobeđivanja tri trola u HOBITU, video-igre u NEUROMANTU čiji je setting pad Minhena u Tenkovskom ratu, itd. itd.

***

„Koristili su ga da prate kitove i tako to“, reče Ortega, mahnuvši postrance prema oplati. „Pre nego što su takve institucije sebi mogle da priušte satelitsko vreme. Naravno, posle Dana sporazumevanja, kitovi su najednom vredeli užasno mnogo novca za svakog ko je umeo s njima da razgovara. Znate, oni su nam o Marsovcima rekli gotovo jednako koliko i četiri veka arheoloških istraživanja na samom Marsu. Zaboga, oni se sećaju njihovog dolaska ovamo. To im je zapisano u genima.“

Ona načas zaćuta. „Rođena sam na Dan sporazumevanja“, nadoda nevezano.

„Zaista?“

„Tako je. Devetog januara. Dali su mi ime Kristin po nekoj naučnici koja se bavila kitovima u Australiji, i radila u prvobitnom timu za prevođenje.“

„Lepo.“

(str. 258–259, poglavlje 18)