Аутор: Miloš Jocić

Miplov čitalački klub: Početak

Krajem septembra 2023. održali smo prvi Miplov čitalački klub, i bilo je izvanredno. Čitalačke klubove uopšteno mnogo volim — čitanje je lepo, ali usamljeničko i tiho zanimanje, te malo stvari mojim vibracijama prija koliko kreativno razgovaranje o knjigama sa drugim živim bićima. Ne govorim pritom samo o „kritikama“ ili „tumačenjima“ književnosti — mada i to volim više nego leba da jedem — već o bilo kakvom maštovitom razgovoru o bilo kom delu. Što digresivnije to bolje ako mene pitate. A budući da se poslovno bavim mahom formom i teorijom, do neba mi prija kada tokom ovih razgovora pričamo o svemu osim toga: o likovima, o inspiracijama, o osećanjima koje smo videli ili upili iz nekog dela.

Čitalačke klubove dakle volim, a Miplov volim naročito. Sa šefom ove plemenite organizacije, Borisom Vukovićem, znam se još iz srednje škole, kada smo zajedno čitali Pračeta, igrali MTG (Borča, posvećeni Zeleni igrač, u Medžik me je uveo i inicirao savetima za prvi špil, koji je bio neki Mirrodinov crveno/bezbojni) i zajedno nastupali u strit basket ekipi „Hidraulični stršljenovi“ koja je neke novosadske turnire čak i osvojila. Čak i da međutim ne poznajem Borču — daleko bilo — Mipl je sam po sebi predivna storija posvećena fantastici u svim njenim oblicima. Drago mi je što sam, makar promilno, deo toga. Kao mali, moje Treće Mesto bila je SF/F sekcija Gradske biblioteke u Novom Sadu. Veliki razlog tome što Bombardovanje 1999. uglavnom pamtim po dobrom provodu je što sam u skloništu čitao kilograme i kilograme starih Politikinih zabavnika, pre svega danas tragično odsutnu rubriku sa fantastičnim kratkim pričama. Godinama kasnije, isti fiks sam dobijao od Gejmerove RPG rubrike koju je uređivao izvrsni Ranko Trifković. Sa Miplovim čitalačkim klubom imam osećaj da sam u jednom prilično bukvalnom smislu kod kuće.

Elem, na prvom sastanku MČK čitali smo Pračetova i Gejmenova DOBRA PREDSKAZANJA. U prvoj nedelji novembra se sastajemo drugi put, i čitamo jedan od najlepših horor romana XX veka, KUĆU NA UKLETOM BRDU Širli Džekson. Vidimo se!

Linseniti ili kako voleti sebe (38 U GARDENU / 38 AT THE GARDEN, 2022)

38 U GARDENU je sjajan kratki dokumentarac. Volim kada dela o košarci transcendiraju košarku — v. NEBESKA UDICA, SACRED HOOPS Fila Džeksona — jer košarka meni i jeste nešto transcendentno. Daleko bilo da se bunim kada ostale sportske priče takođe prevazilaze korporealne loptaške okvire i zalaze u nešto što najjednostavnije mogu opisati kao različite oblike metafizike — v. MONEYBALL (knjiga), POLJE SNOVA, THE NATURAL, dakle otprilike svako četvrto bejzbol štivo — no za mene je košarka naročiti rejon duhovnosti.

Ovaj dokumentarac sam isprva pustio da bih se još malo smejao meni užasno napadnoj halabuci koja je pre deset godina pratila Džeremija Lina, plejmejkera Njujork Niksa koji je u sezoni 2012–13 povezao nekoliko fenomenalnih partija, uključujući i onu kada je Kobijevim Lejkersima dao skoro četrdeset poena u Medison Skver Gardenu. U to vreme hajp mi se činio veštačkim do zla boga. Po mom uverenju, bio je isfabrikovan samo zato što je g. Lin igrao za Nikse: nemilosrdnu i prebogatu marketing mašineriju koja vekovima nije imala uspeh u NBA, pa im je čak i nešto sitno poput rukija koji je odigrao nekoliko dobrih utakmica izgledalo kao dobar povod za Narativ.

Ali prevario sam se! Takozvani „Linseniti“ ovde je tek povod za sjajan dijalog o maskulinitetu, generacijskoj nesigurnosti i marginalizovanim identitetima. Kada ste manjina u dominantnoj kulturi — recimo, Azijat u SAD — amputaciju duha vam vrše na raznorazne delikatne načine kojih možda niste ni svesni. A onda vidite nekog ko liči na vas kako trpa 38 koševa u lice Kobiju Brajantu. U tom trenutku, postanete svesniji; postanete hrabriji; ulazite u tamne meditacije o sopstvenim izborima i trenucima kada niste bili hrabri zbog programiranja roditelja, prijatelja, društva, kulture; ali na kraju dođete do uvida koji su svetli. Prošle utakmice ostaju za vama, ali na narednoj nećete vratiti loptu beku ukoliko ste sami pod košem, jer nećete biti uplašeni (neuspeha, uspeha, svejedno). Ako uplašen nije bio ovaj klinac — što biste bili vi? Košarka!

Smešni HADES

Na prste jedne ruke mogu izbrojatiigre koje su me nasmejale. HADES je dobar pokazatelj zašto. Nije da izbegavam naoko humoristične igre ili generalno određene žanrove, ali pokušaji verbalnog humora — u dijalogu ili tekstu uopšte — u video-igrama su mi u najboljem slučaju nezanimljivi, a u najgorem agresivno neprijatni. Rekao bih da se igrotvorci previše trude da budu smešni u replikama, umesto da smehovno upakuju u same elemente igrivosti, scenografije ili događaja.

Književni humor, na primer, ne krije se samo u smešnim stvarima koje likovi izgovaraju, već i u komičnim uvrtanjima jezika, sintakse, naracije ili ostalih proznih tehnika. Pračetove fusnote su smešne ne zato što su u pitanju nekakvi vicevi koji se mogu prepričati usmeno (nisu i ne mogu), već zato što urnebesno & antienciklopedijski rovare po tekstu, ponekad i nasuprot željama likova ili samog pisca. Filmski humor takođe ne leži (samo) u smešnim g ovorima, već u kadriranju, akciji, postavci scene.

Igra YAGA je, na primer, deklarativno humoristična parodija slovenskog folklora — za koju garantujem da nijednu osobu na svetu neće nasmejati niti jednom od svojih brojnih linija dijaloga (premda se trudi). Istinski smešni elementi ovde su utkani u gejmplej. Glavni lik je, umesto nekakvog atletskog Dragonborna ili Vešca, čovek koji bi u nekom drugom RPG-u bio NPC: bucmasti, ukleti, jednoruki kovač Ivan, čiji invaliditet i loša sreća postaju ključni elementi igrivosti. A onda kao inventarske predmete za oporavljanje, buffovanje i debuffovanje koristite Babin Kompot, Svinjsku Mast, Urokljivo Oko, Hleb, Svilenu Maramu, Drveni Češalj i Unuče Rakije. Meni smešno!

U HADES-u neretko ima linija dijaloga koje su, na papiru, smešne. U stvarnosti, ono što mi je zapravo smešno kod npr. replika Skellyja, kostura koji služi kao trening lutka glavnom junaku Zagreju, nisu njegove umereno zabavne opaske, već kreativna odluka da njegov VO priča anahronim njujorškim naglaskom. Buntovnički komentari samog Zagreja takođe su dosadnjikavo šeretski, a od svakog je smešnije što je u Hadovoj Kući Mrtvih kao kućna spremačica zaposlena simpatična socijalno-anksiozna Gorgona po imenu Duza. Smešno mi je i što je u igri posebna komanda (LT) rezervisana za maženje Kerbera, te što troglavi htonski pas nakon češkanja iza uveta reaguje kao i svaki drugi ker — animacijom zadovoljnog keženja. Omiljeni fazon mi je pak jedan sa kojim saosećam i za koji se nadam da je ukraden iz književnosti: Had, otac junaka igre i gospodar pakla, u međuscenama naslikan kao humanoidna planina olujnih očiju i gromovitih bicepsa, u glavnom habu igre uvek je predstavljen za radnim stolom, beskrajno zatrpan papirima hadske administracije. Mogući link/izvor ove parodije može biti jedna Kafkina kratka priča, gde se u istoj ulozi nalazi Posejdon.

 

A Loss for Words

 

Nakon SVETLOG TRAČKA TAME Itana Hoka i dalje razmišljam o velikanima i velikim delima; koliko sa njima vibriramo i koliko nam znače. Sticajem okolnosti na pameti mi je ponovo Šekspir. Od kad je AMC pre nekoliko nedelja počeo davati UKROĆENU GOROPAD (1967) sa Elizaber Tejlor i Ričardom Bartonom, film sam odgledao kada god sam uspeo da ga uhvatim na vraćanju unazad. Prvu polovinu, pre braka Katarine i Petručija, odgledao sam milijardu puta, a prvih deset minuta filma verovatno sedamsto milijardi puta. Elizabet Tejlor/Katarina u svakoj sceni bira nasilje i zabavno je koliko i gledanje Elen Ripli kako vošti marince i tuđine. Puls mi takođe ode na 120 i tokom početka filma, koji kreće bez naslova ili natpisa, u kom se Lućenco divi matte slici Padove u daljini, te kada pet minuta kasnije uđe na Univerzitet a preko njega se pojave prvi natpisi „Columbia Pictures presents“; i kada nakon stroge crkvene ceremonije otvaranja nove akademske godine, na ulicama krene renesansni karneval gde se, umesto bogobojažljivih skolarnih pesama, pevaju, pod maskama, pošalice o devojkama i piću.

Elem na kraju ovog operetskog uvoda — a pre zvanične prve scene drame — jedan od poslednjih titlova na ekranu pobrojava scenariste filma & spisak od nekoliko imena prati natpisom: „…With acknowledgements to William Shakespeare, without whom they would have been at a loss for words“. Slatka fora; ali i istinita. Na najdoslovniji mogući način, zaista smo bez reči ako se zamislimo bez Velikih pre nas. Mislim da ću „a loss for words“ formulaciju ukrasti brzinom svetlosti.

NOFEK 23: Video-igre i književnost

 

Nedavno (8sep23) sam imao zadovoljstvo da prvi put učestvujem na Novosadskom festivalu knjige, koji niz godina sjajno uređuju i vode ljudi bliski našem Odseku za srpsku književnost. Tema je ovoga puta bila poluknjiževna, jer smo prof. Manojlo Maravić sa Akademije i ja + naši studenti govorili o prožimanjima video-igara i književnosti/umetnosti. Hvala organizatorima što su nam pružili priliku da pred književnom publikom malo hvalimo i video-igre, i o njima govorimo kao Umetnosti, a ne samo kao proizvodima za ubijanje vremena. Što naravno zaslužuju već više od pola veka. Više o tome u izvrsnoj Manojlovoj knjizi TOTALNA ISTORIJA VIDEO-IGARA (2022, Clio).

Razgovor je bio sjajan, a posebno me je obradovalo pitanje o našoj idealnoj videoigračkoj adaptaciji književnog dela, gde smo svo četvoro bili mentalno usaglašeni. Svi želimo da vidimo video game adaptaciju nečeg potpuno lirskog poput romana Virdžinije Vulf, dvoje od nas je predložilo adaptaciju PROLJEĆA IVANA GALEBA, a u vazduhu je kao potencijalni predložak zalebdeo i roman THE STARLESS SEA Erin Morgenstern (2019, Doubleday). U ovom, sudeći po sažetku, superzanimljivom romanu postmoderne fantazije sjajne autorke koju kod nas za sada objavljuje Čarobna knjiga (v. Erin Morgenstern, NOĆNI CIRKUS, prev. Jelena Počuča, 2012, Čarobna knjiga; THE NIGHT CIRCUS, 2011, Doubleday), jedan od glavnih likova je gamedev, što će reći da uz kultni TOMORROW, AND TOMORROW, AND TOMORROW Gabrijele Zevin (Gabrielle Zevin, 2022, Knopf) sada imamo dva izvanredna romana koji su direktno smešteni u uvrnuti svet razvoja video-igara. Elem, jedva čekam sledeći NOFEK, i još više — kako su nam obećali — priče o video-igrama.

Vibriranje

Roman Itana Hoka SVETLI TRAČAK TAME Itana Hoka (2021, Geopoetika, prev. Lusi Stivens; Ethan Hawke, A BRIGHT RAY OF DARKNESS, 2021, Alfred A. Knopf) nije autobiografska knjiga, ali verujem da I. Hok nije mnogo izmišljao kada je u usta glavnog lika — propalog glumca rastrojenog privatnog života koji pokušava da nađe nešto nalik iskupljenju igrajući viteza Harija Persija Hotspura u HENRIJU IV (ovo nije jedina knjiga koju je g. Hok napisao iz ugla viteza, v. RULES FOR A KNIGHT, 2015, Alfred A. Knopf) — dakle, da nije puno izmišljao kada je preneo utiske glavnog junaka nakon što se prvi put sreo sa Šekspirom gledajući KRALJA LIRA sa Lorensom Olivijeom:

Nisam razumeo Šekspira, ali bio sam očaran. Očarala me je misterioznost nečega što ne razumem a što je tako očigledno majstorski stvoreno. Kao da je nagoveštavalo da odgovori postoje za one koji ih očajnički traže.

Isto je bilo moje iskustvo kada sam sa jedva dvocifrenim brojem godina prvi put uzeo da čitam PROKLETU AVLIJU, a nešto kasnije i HAZARSKI REČNIK, Popinu poeziju pa ULIKSA. Ništa nisam „razumeo“ čitajući ova dela; štaviše, jedva da sam uspevao da ispratim radnju, ili da uopšte razumem pasuse ili stihove. Ali me je, kradem Hokove reči, očarala misterioznost nečega što nisam razumeo. Kada bih usred tamne noći dodirnuo podnožje piramida, da li bih mogao da osetim, preko samo jedne njihove cigle, koliko su masivne? To mi se desilo čitajući o Karađozu ili silasku Baka Maligena niz stepenice.

Razumevanje dela je samo delić iskustva. Sa knjigama se, rekao bih, pre svega se vibrira. Prema Rečniku književnih termina M. Jocića, „vibriranj“ je ekstrasenzorno, nesvesno — kako god — shvatanje dela na frekvencijama koje istinski osećamo, ali ne možemo verbalizovati. Sticajem okolnosti, razumevanje knjiga i učenje drugih da razumeju knjige mi je posao — i ne postoji išta bolje i ispunjavajuće — ali za mene je to komplementarno vajbovanju, a ne suprotstavljeno. Imam zadovoljstvo da se svakog dana bavim otkrivanjem onoga što knjige čini opčinjavajućim čitaocima, ali to mi književnost ne čini suvom i matematičkom, već mi produbljuje zabavu čitanja. Književnost nije osmosmerka da se reši. Univerzitetska predavanja i teorijska izučavanja ne posmatram kao rešavanje problema — radije su mi to pronalaženja novih stvari koja će me opčinjavati.

Emili Dikinson / Emily Dickinson: 327

Pre no što mi iskopaše oko
I ja sam volela da gledam —
Ko i druga Stvorenja što imaju Oči,
A ne znaju drugi način nijedan —

Ipak, da mi je rečeno — Danas —
Da mogu za sebe imati nebo —
Na Srcu bi se otvorila rana
Velika koliko i ja sama —

Livade — moje —
Planine — moje —
Sve Šume — Zvezde Beskrajne —
Podneva koliko može stati
U moje oči omeđene —

Pokrete Ponirućih ptica —
Jutarnju Ćilibarsku Cestu —
Samo moju — da je gledam kad poželim —
Novosti bi me ubile na mestu —

Sigurnije je — valjda — sa dušom samo
Na Prozor kad se kroči —
Gde druga Stvorenja — nesmotreno
Suncu izlažu — svoje oči —

***

„Pouzdano se zna da je Emili Dikinson imala velikih oftalmoloških problema: zamor očiju, nemogućnost da dugo čita, zamućenja, diplopiju (udvojeni vid), glavobolje itd. Poetskom slikom se medicinska činjenica udvojenog vida predstavlja kao metafizička; pesnikinja veruje da bi je kristalno jasan vid (svet u svoj svojoj lepoti i istini) zasigurno ubio. Na kraju pesme, u svom maniru, ona pretpostavlja unutrašnji vid onom fizičkom, spoljnom, lako ranjivom.“

(Iz: Emili Dikinson, JA SAM NIKO! A KO SI TI?, ur./prev. Aleksandar Šurbatović, 2016, Mali vrt)

—–

Before I got my eye put out –
I liked as well to see
As other creatures, that have eyes –
And know no other way –

But were it told to me, Today,
That I might have the Sky
For mine, I tell you that my Heart
Would split, for size of me –

The Meadows – mine –
The Mountains – mine –
All Forests – Stintless stars –
As much of noon, as I could take –
Between my finite eyes –

The Motions of the Dipping Birds –
The Morning’s Amber Road –
For mine – to look at when I liked,
The news would strike me dead –

So safer – guess – with just my soul
Opon the window pane
Where other creatures put their eyes –
Incautious – of the Sun –

Fellowship 2023

Prošle nedelje sam još jednom imao imao čast & zadovoljstvo da učestvujem u novosadskom Fellowshipu; Matica srpska, Kulturni centar Vojvodine i Digitalni omladinski centar su i ove godine ugostili izdavače i književne agente sa svih strana sveta u trodnevnom programu upoznavanja sa srpskom književnom scenom, produkcijom i izdavaštvom.

Moj deo zadatka na Fellowshipu 2023 bio je da, u uigranom tandemu zajedno sa Snežanom Savkić, što bolje predstavim neke od najznačajnijih autora i autorki naše moderne i savremene književnosti — ne (samo) zbog edukacije, već i iz nade da ćemo nekom stranom tržištu možda prodati prava za neki delić srpske književnosti. Zvuči možda suviše hladno-ekonomski iz ovog mog šturog opisa, ali zapravo je vrlo lepo. Književna industrija je industrija kao i bilo koja druga, ali roba nam je plemenita, i ne znam mnogo boljih stvari od toga da neku knjigu, iz nekog drugog jezika, transportujete u svoj. Svi smo mi deo zajedničke sadašnjosti i divne mrežice vezica i veza, i zaista sam blagosloven što sam makar delićem deo tog lepog ekosistema.

Elem, blic pregled svih autora o kojima smo pričali ili makar ih spomenuli: Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Isidora Sekulić, Svetlana Velmar Janković, Meša Selimović, Slobodan Selenić, Milorad Pavić, Sava Damjanov (@koderdam), Borislav Pekić, Jasminka Petrović, David Albahari, Goran Petrović, Judita Šalgo, Mirjana Novaković, Oto Oltvanji, Vladimir Kecmanović, Katalin Ladik, Vladimir Despotov, Milena Marković, Enes Halilović, Slobodan Vladušić, Lana Bastašić, Milica Vučković, Zoran Živković. Tačno se sećam da smo za ZŽ, mrvi umorni, završili sesiju, ali sigurno sam nekoga zaboravio. Naravno, sve je ovo samo mali skrinšot srpske književnosti, a ne enciklopedijski pregled; ne zamerite ako je neko nenamerno izostavljen.

Pored zvanično-poslovnog dela Fellowshipa 2023, nezvanično-neposlovni deo bio je podjednako ispunjen zanimljivim pričama, od kojih izdvajam one o stanju tržišta audio-knjiga u Finskoj i Skandinaviji (ekstra zanimljivo, ali otom potom), te košarci. Ja i moj feloušipovski bff Čan smo solidan komad vremena proveli o priči o Fenerbahčeu, ali uveram drage poklonike srpske literature da ni u jednom trenutku ovih digresija o košarci, kouču Obradoviću ili mojoj visini (koje sam vodio sa Čanom i mahom egipatskim delom ekipe) nisam zaboravio svoj sveti zadatak.

x: „O, kako to košarka i književnost?“
MJ: „Eee pa vidite [nerazgovetna desetosekundna kompresija mojih složenih i neretko konfliktnih stavova između sebe kao bivšeg košarkaša i sebe kao književnika], ali imamo mi lepu tradiciju sportskih romana! Preporučujem vašoj pažnji KAD SU CVETALE TIKVE D. Mihailovića i USPENJE I SUNOVRAT IKARA GUBELKIJANA B. Pekića, zamislite ovo drugo je o umetničkom klizanju…“

x: „Koliko ste vi brate moj visoki!“
MJ: „Ma ni centimetar preko 207, žalibože moje neslavne centarske karijere, ALI znate li da je ovaj tip [tapka rukom po engleskom izdanju GORSKOG VIJENCA] takođe imao preko dva metra? Ova knjiga je inače vrlo zanimljiva, naime…“

x: „O, kako to košarka i književnost?“
MJ: „Eee pa vidite [nerazgovetna desetosekundna kompresija mojih složenih i neretko konfliktnih stavova između sebe kao bivšeg košarkaša i sebe kao književnika], ali imamo mi lepu tradiciju sportskih romana! Preporučujem vašoj pažnji KAD SU CVETALE TIKVE D. Mihailovića i USPENJE I SUNOVRAT IKARA GUBELKIJANA B. Pekića, zamislite ovo drugo je o umetničkom klizanju…“

x: „Koliko ste vi brate moj visoki!“
MJ: „Ma ni centimetar preko 207, žalibože moje neslavne centarske karijere, ALI znate li da je ovaj tip [tapka rukom po engleskom izdanju GORSKOG VIJENCA] takođe imao preko dva metra? Ova knjiga je bajdvej vrlo zanimljiva, naime…“

Priča sam ja

Priča nije data; ona se dobija, ona se osvaja; polako, polako. Priča se nikada ne vidi u celini, kao u rečenici „Odjednom sam video sve“, jer bi čin njenog zapisivanja time postao besmislen; pisanje je, naime, otkrivanje; film preslikava, fotografija hvata pticu u letu, a pisanje je sam let. Ako toga nema, pisanje je gubljenje vremena. Pisanje nije čaršav koji visi između pisca i sveta ili između sveta i stvarnosti; priča nije nezavisno biće u čije kalupe mogu da se uklope mnogi. Priča sam ja. Ukoliko ne govori o meni, priča ne govori ni o kome. Ukoliko govori o drugom, ona nije priča.

(David Albahari, CINK, 1988)