Krajem septembra 2023. održali smo prvi Miplov čitalački klub, i bilo je izvanredno. Čitalačke klubove uopšteno mnogo volim — čitanje je lepo, ali usamljeničko i tiho zanimanje, te malo stvari mojim vibracijama prija koliko kreativno razgovaranje o knjigama sa drugim živim bićima. Ne govorim pritom samo o „kritikama“ ili „tumačenjima“ književnosti — mada i to volim više nego leba da jedem — već o bilo kakvom maštovitom razgovoru o bilo kom delu. Što digresivnije to bolje ako mene pitate. A budući da se poslovno bavim mahom formom i teorijom, do neba mi prija kada tokom ovih razgovora pričamo o svemu osim toga: o likovima, o inspiracijama, o osećanjima koje smo videli ili upili iz nekog dela.

Čitalačke klubove dakle volim, a Miplov volim naročito. Sa šefom ove plemenite organizacije, Borisom Vukovićem, znam se još iz srednje škole, kada smo zajedno čitali Pračeta, igrali MTG (Borča, posvećeni Zeleni igrač, u Medžik me je uveo i inicirao savetima za prvi špil, koji je bio neki Mirrodinov crveno/bezbojni) i zajedno nastupali u strit basket ekipi „Hidraulični stršljenovi“ koja je neke novosadske turnire čak i osvojila. Čak i da međutim ne poznajem Borču — daleko bilo — Mipl je sam po sebi predivna storija posvećena fantastici u svim njenim oblicima. Drago mi je što sam, makar promilno, deo toga. Kao mali, moje Treće Mesto bila je SF/F sekcija Gradske biblioteke u Novom Sadu. Veliki razlog tome što Bombardovanje 1999. uglavnom pamtim po dobrom provodu je što sam u skloništu čitao kilograme i kilograme starih Politikinih zabavnika, pre svega danas tragično odsutnu rubriku sa fantastičnim kratkim pričama. Godinama kasnije, isti fiks sam dobijao od Gejmerove RPG rubrike koju je uređivao izvrsni Ranko Trifković. Sa Miplovim čitalačkim klubom imam osećaj da sam u jednom prilično bukvalnom smislu kod kuće.

Elem, na prvom sastanku MČK čitali smo Pračetova i Gejmenova DOBRA PREDSKAZANJA. U prvoj nedelji novembra se sastajemo drugi put, i čitamo jedan od najlepših horor romana XX veka, KUĆU NA UKLETOM BRDU Širli Džekson. Vidimo se!

Prošle nedelje sam još jednom imao imao čast & zadovoljstvo da učestvujem u novosadskom Fellowshipu; Matica srpska, Kulturni centar Vojvodine i Digitalni omladinski centar su i ove godine ugostili izdavače i književne agente sa svih strana sveta u trodnevnom programu upoznavanja sa srpskom književnom scenom, produkcijom i izdavaštvom.

Moj deo zadatka na Fellowshipu 2023 bio je da, u uigranom tandemu zajedno sa Snežanom Savkić, što bolje predstavim neke od najznačajnijih autora i autorki naše moderne i savremene književnosti — ne (samo) zbog edukacije, već i iz nade da ćemo nekom stranom tržištu možda prodati prava za neki delić srpske književnosti. Zvuči možda suviše hladno-ekonomski iz ovog mog šturog opisa, ali zapravo je vrlo lepo. Književna industrija je industrija kao i bilo koja druga, ali roba nam je plemenita, i ne znam mnogo boljih stvari od toga da neku knjigu, iz nekog drugog jezika, transportujete u svoj. Svi smo mi deo zajedničke sadašnjosti i divne mrežice vezica i veza, i zaista sam blagosloven što sam makar delićem deo tog lepog ekosistema.

Elem, blic pregled svih autora o kojima smo pričali ili makar ih spomenuli: Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Isidora Sekulić, Svetlana Velmar Janković, Meša Selimović, Slobodan Selenić, Milorad Pavić, Sava Damjanov (@koderdam), Borislav Pekić, Jasminka Petrović, David Albahari, Goran Petrović, Judita Šalgo, Mirjana Novaković, Oto Oltvanji, Vladimir Kecmanović, Katalin Ladik, Vladimir Despotov, Milena Marković, Enes Halilović, Slobodan Vladušić, Lana Bastašić, Milica Vučković, Zoran Živković. Tačno se sećam da smo za ZŽ, mrvi umorni, završili sesiju, ali sigurno sam nekoga zaboravio. Naravno, sve je ovo samo mali skrinšot srpske književnosti, a ne enciklopedijski pregled; ne zamerite ako je neko nenamerno izostavljen.

Pored zvanično-poslovnog dela Fellowshipa 2023, nezvanično-neposlovni deo bio je podjednako ispunjen zanimljivim pričama, od kojih izdvajam one o stanju tržišta audio-knjiga u Finskoj i Skandinaviji (ekstra zanimljivo, ali otom potom), te košarci. Ja i moj feloušipovski bff Čan smo solidan komad vremena proveli o priči o Fenerbahčeu, ali uveram drage poklonike srpske literature da ni u jednom trenutku ovih digresija o košarci, kouču Obradoviću ili mojoj visini (koje sam vodio sa Čanom i mahom egipatskim delom ekipe) nisam zaboravio svoj sveti zadatak.

x: „O, kako to košarka i književnost?“
MJ: „Eee pa vidite [nerazgovetna desetosekundna kompresija mojih složenih i neretko konfliktnih stavova između sebe kao bivšeg košarkaša i sebe kao književnika], ali imamo mi lepu tradiciju sportskih romana! Preporučujem vašoj pažnji KAD SU CVETALE TIKVE D. Mihailovića i USPENJE I SUNOVRAT IKARA GUBELKIJANA B. Pekića, zamislite ovo drugo je o umetničkom klizanju…“

x: „Koliko ste vi brate moj visoki!“
MJ: „Ma ni centimetar preko 207, žalibože moje neslavne centarske karijere, ALI znate li da je ovaj tip [tapka rukom po engleskom izdanju GORSKOG VIJENCA] takođe imao preko dva metra? Ova knjiga je inače vrlo zanimljiva, naime…“

x: „O, kako to košarka i književnost?“
MJ: „Eee pa vidite [nerazgovetna desetosekundna kompresija mojih složenih i neretko konfliktnih stavova između sebe kao bivšeg košarkaša i sebe kao književnika], ali imamo mi lepu tradiciju sportskih romana! Preporučujem vašoj pažnji KAD SU CVETALE TIKVE D. Mihailovića i USPENJE I SUNOVRAT IKARA GUBELKIJANA B. Pekića, zamislite ovo drugo je o umetničkom klizanju…“

x: „Koliko ste vi brate moj visoki!“
MJ: „Ma ni centimetar preko 207, žalibože moje neslavne centarske karijere, ALI znate li da je ovaj tip [tapka rukom po engleskom izdanju GORSKOG VIJENCA] takođe imao preko dva metra? Ova knjiga je bajdvej vrlo zanimljiva, naime…“

 

U Zahvalnicama privlačne studije Andree Valing (Andrea Waling) pod nazivom EXPLORING THE CULTURAL PHENOMENON OF THE DICK PIC (2023, Routledge) pročitao sam jedan od najlepših i za mene najznačajnijih zapisa na koje sam ikada naleteo u ovoj obično smaračkoj i za same čitaoce nebitnoj rubrici.

Nakon što je autorka objasnila temu monografije & nakon što se poimence zahvalila kome je trebalo, hrabro se usudila da spomene ono što svi proživljavamo, ali niko nema petlje da objavi u štampi — o intimnim razlozima zašto se pisanje njene knjige odužilo. Prema surovom profesionalnom bontonu, neukusno je pričati o ličnim mukama koje su usporile projekat. Rad može biti „opravdano“ ometen samo spoljašnjim nezgodacijama — sporom administracijom, problemima u štampi, i tako dalje — a nikada ličnim nevoljama, nesigurnostima i katatonijama.

Andrea Valing je digla glas protiv tog neljudskog nazora. Lično sam okasnio sa mnogim projektima zbog, za mene opravdanih, razloga emotivne isceđenosti ili mentalno-fizičke slabosti. Ali stideo sam se da ih spominjem iz straha da drugima neće zvučati opravdano: da će urednicima i kolegama delovati kao da tražim izgovore, da sam slab, labilan, nesposoban ili neprofesionalan. Ako svi sve stižu, očito bez problema, a samo ja kasnim — problem je onda u meni, zar ne? Godilo je srcu kad sam pročitao da je još neko, pametniji od mene, deli iste muke.

Andrea Valing kaže: važno je o tim stvarima pričati. Nismo akademski roboti čija je jedina svrha objavljivanje. Ljudi smo. U svojoj ispovesti autorka opisuje emotivne i zdravstvene probleme tokom kovidske pandemije, što je još jedna stvar sa kojom se mogu poistovetiti. Rekao bih da i danas kasnimo, mesecima ako ne i godinama, u objavljivanju i obavezama prema dedlajnovima, jer nam se toliko stvari nakupilo tokom pandemije — kada su nam životi svima bili usporeni i istumbani — ali se od nas i dalje očekivalo da budemo ažurni, kao da kovid nije postojao van dometa eduroama. Shvatam da svet ne može da stane, ali nadam se da idemo prema nečem boljem od trenutne trke pacova. Nego, dik pikovi.

U prepisivanju uživam. Deo mog procesa naučnog istraživanja — njegov štaviše najduži deo — jeste verno, opširno i nimalo ofrlje prepisivanje navoda iz stručne literature u mrežu beleški za koju ubeđujem sebe da je pregledna i smislena. Čitava jedna rubrika u MEĐUTIMU DNK faktički je moje prepisivanje zanimljivih esejčića na koje nalazim, a koje objavljujemo jer se inače ne mogu čitati/pronaći na netu. Nije mi zato teško palo što sam morao da prepisujem stranice iz jedne svoje upropaštene radne sveske u novu. Moj EDC čine tri sveske: jedna za generalne zapise sa predavanja, sastanaka i brejnstormovanja; jedna za beleške o delima autora & autorki sa mojih kurseva kreativnog pisanja; i jedna za praćenje rada sa master i doktorskim kandidatima. Ova poslednja je, kako sam danas otkrio, nadrljala od strane u ruksaku zaboravljene banane, koja se fermentisala po njenim stranicama. Ništa što poseta Kenguru i prepisivački sesh nisu mogli rešiti.

Elem, prisetio sam se pri ovom prepisivanju jednog od mojih omiljenih likova, sa kojim osećam nekakvu bratsku bliskost — Gogoljevog Akakija Akakijeviča iz možda najbolje pripovetke ikada napisane, „Šinjela“ (Гoголь, „Шинель“, 1842). I Akakije voli da prepisuje! Akakije Akakijevič je neugledan, nenaočit, povučen, socijalno anksiozan niži činovnik koga ne poštuju ni oni nominalno ispod njegovog položaja. Šefovi ga ne primećuju, kolege mu se podsmevaju, niko ne zna ni kako je uopšte dospeo u kancelariju, gde je relegiran na najusraniji od svih usranih poslova (v. Graeber, BULLSHIT JOBS): prepisivanje akata. Ali Akakije u prepisivanju uživa. Štaviše, on prepisivanje VOLI. I poput mene, ima svoja omiljena slova koja voli da piše (u mom slučaju su to malo ćirilično Z i malo latinično F).

Uživanje u prepisivanju Akakija Akakijeviča je genijalna osobenost lika. Govori to o njegovoj ličnosti više nego stranice i stranice i stranice unutrašnjih monologa ili prepričavanja mentalnog sklopa. Nije džaba „Šinjel“ to što jeste, dakle remek-delo. Ali ne volim AA samo kao književnog lika, volim ga kao osobu, naročito što sada, dok paralelno čitam Baron-Koenovu ZERO DEGREES OF EMPATHY (kod nas kul ali varljivo prevedena kod Clia kao PSIHOLOGIJA ZLA), vidim da je brat moj napaćeni delom na spektru i da Akakije ima neke osobenosti Aspergerovog sindroma, poput nesnalaženja sa ljudima i uživanja u ponavljajućim radnjama, uočavanju paterna i sistematizovanju — radnjama, drugim rečima, poput metikuloznog prepisivanja administrativnih dokumenata. Srce pukne kada čujem Akakijev odgovor kancelarijskom mobingu; on zna da ne zna sa ljudima, i istrpeće svašta jer su mu ljudi i njihove interakcije kako god se okrene strani i zbunjujući, ali mu na kraju nije jasno zašto svi moraju biti toliko zli, kada im on nije uradio ništa nažao. Da digresiram još jednom: pasaž o mladom službeniku koji se pokaje zbog ismevanja Akakija i potonji hiperdrajvski trenutan teleport u njegovu budućnost, gde mu godinama kasnije i dalje biva žao jednog tužnog prepisivača akata, još je jedan od zilijardu razloga zašto je Dostojevski rekao da smo, u proznom ali možda i ljudskom smislu, svi izašli iz Gogoljevog šinjela. Ko nije pročitao pripovetku, neka to uradi, jer nikada nećete pogoditi u kojem pravcu zaplet odlazi, a kamoli kako se povest o Akakiju Akakijeviču završava.