Mussolini is the biggest bluff in Europe. If Mussolini would have me taken out and shot tomorrow morning I would still regard him as a bluff. The shooting would be a bluff. Get hold a good photo of Signor Mussolini sometime and study it. You still see the weakness in his mouth which forces him to scowl the famous Mussolini scowl that is imitated by every 19-year-old Fascisto in Italy. Study his past record. Study the coalition that Fascismo is between capital and labor and consider the history of past coalitions. Study his genius for clothing small ideas in big words. Study his propensity for dueling. Really brave men do not have to fight duels, and many cowards duel constantly to make themselves believe they are brave. And then look at his black shirt and white spats. There is something wrong, even histrionically, with a man who wears white spats with a black shirt. (…)

The Fascist dictator had announced he would receive the press. Everybody came. We all crowded into the room. Mussolini sat at his desk reading a book. His face was contorted into the famous frown. He was registering Dictator. Being an ex-newspaperman himself he knew how many readers would be reached by the accounts the men in the room would write of the interview he was about to give. And he remained absorbed in his book. Mentally he was already reading the lines of the two thousand papers served by the two hundred correspondents. “As we entered the room the Black Shirt Dictator did not look up from the book he was reading, so intense was his concentration, etc.”

I tiptoed over behind him to see what the book was he was reading with such avid interest. It was a French-English dictionary–held upside down.

(Ernest Hemingway, „Mussolini, Europe’s Prize Bluffer“, The Toronto Daily Star, 27jan23)

* * *

Musolini je najveći lažnjak u Evropi. Da me Musolini sutra ujutru izvede na streljanje opet bih smatrao da je lažnjak. I streljanje bi bilo lažnjačko. Uzmite jednom neku dobru fotku Senjor Musolinija i proučite je. I dalje vidiš slabost u njegovim ustima koja ga prisiljava da se mršti čuvenim Musolinijevim namrštenim izrazom koji oponaša svaki 19-godišnji fašisto u Italiji. Prouči njegov dosadašnji record. Prouči savez koji fašizam predstavlja između kapitala i rada & razmotri istoriju prošlih saveza. Prouči njegovu genijalnost oblačenja malih zamisli u velike reči. Prouči njegovu sklonost dvobojima. Zaista hrabri ljudi ne moraju da ulaze u dvoboje, a mnoge kukavice stalno se sukobljavaju u dvobojima da bi uverili sebe da su hrabri. A onda baci pogled na njegovu crnu košulju i bele kamašne. Nešto nije u redu, čak i histrionično, sa čovekom koji nosi bele kamašne na crnu košulju. (…)

Fašistički diktator je najavio da će primiti štampu. Svi su došli. Nagurali smo se u sobu. Musolini je sedeo za svojim stolom & čitao knjigu. Lice mu je bilo iskrivljeno u čuveni namršteni izraz. He was giving Dictator. Kao bivši novinar znao je do koliko će čitalaca dopreti izveštaji koji će ljudi u toj sobi napisati o intervjuu koji će uskoro dati. I ostao je udubljen u svoju knjigu. Mentalno je već čitao redove iz dve hiljade novina koje će napisati dve hiljade dopisnika. „Kada smo ušli u sobu Diktator Crnokošuljaš nije digao pogled sa knjige koju je čitao, toliko je snažna njegova koncentracija“, itd.

Prišunjao sam se iza njega da vidim koju je knjigu čitao sa tako strastvenim zanimanjem. Bio je to francusko-engleski rečnik okrenut naopačke.

[Viktor Igo] wrote: „George Sand cannot determine whether she is female or male. I entertain a high regard for all of my colleagues, but it is not my place to decide whether she is my sister or my brother“.

(Samuel Edwards, GEORGE SAND: A BIOGRAPHY OF THE FIRST MODERN, LIBERATED WOMAN, 1972, David McKay Company, 4)

Juče je vojska SAD napala Venecuelu (Karakas). Setio sam se ovog Pinčonovog citata.

Don’t forget the real business of War is buying and selling. The murdering and violence are self-policing, and can be entrusted to non-professionals. The mass nature of wartime death is useful in many ways. It serves as spectacle, as diversion from the real movements of the War. It provides raw material to be recorded into History, so that children may be taught History as sequences of violence, battle after battle, and be more prepared for the adult world. Best of all, mass death’s a stimolous to just ordinary folks, little fellows, to try ‘n’ grab a piece of that Pie while they’re still here to gobble it up. The true war is a celebration of markets. Organic markets, carefully styled „black“ by the professionals, spring up everywhere. Scrip, Sterling, Reichsmarks continue to move, severe as classical ballet, inside their antiseptic marble chambers. But out here, down here among the people, the truer currencies come into being.

(Thomas Pynchon, GRAVITY RAINBOW, 2013, Vintage Books, pp. 124-125)

_______________

Ne zaboravi da je pravo zanimanje Rata kupovina i prodaja. Ubijanje i nasilje odvijaju se sami od sebe i mogu se poveriti i neprofesionalcima. Masovna priroda smrti u ratu korisna je po mnogo čemu. Ona služi kao spektakl, za odvraćanje pažnje od stvarnih pokreta Rata. Smrt obezbeđuje sirovi materijal namenjen beleženju u Istoriji, kako bi deca mogla učiti Istoriju kao sekvence nasilja, bitku za bitkom, i biti spremnija za svet odraslih. Što je najbolje, masovna smrt je stimulus običnim ljudima, prostom malom čoveku, da pokuša zgrabiti parče Pite dok je još u stanju da je pozoba. Pravi je rat proslava tržišta. Organska tržišta, oprezno krštena kao „crna“ od strane profesionalaca, izbijaju posvuda. Bonovi, Sterlinzi, Rajhsmarke nastavljaju da se kreću, strogo kao klasični balet, unutar njihovih antiseptičkih mermernih odaja. No ovde, ovde dole među narodom, istinitije se valute rađaju.

(Tomas Pinčon, DUGA GRAVITACIJE, prev. Nina Muždeka, 2019, Dereta, str. 152-153; redakcija prevoda MJ)

Emil Zola o Gistavu Floberu:

Gistav Flober i njegove knjige jedno su, i bilo bi uzaludno tražiti ga drugde. On nema hobija, nije sakupljač, niti lovac, ni pecaroš; on piše svoje knjige, to je sve. Stupio je u književnost kao što se pre stupalo u kaluđere, da u svom činu uživa i da u njemu umre. On živi u manastiru, piše po deset godina jedno delo, koje po ceo dan preživljava iznova, meri sve po toj novoj knjizi, diše, jede i pije kroz tu knjigu. Ne poznajem čoveka koji više od njega zaslužuje ime književnika; on je sav svoj život posvetio svojoj umetnosti.

(Émile Zola, LES ROMANCIERS NATURALISTES, 1893; prev. Miloš Crnjanski u „NOVEMBAR Gistava Flobera“, redakcija moja)

—

Je me reproche même les quelques détails intimes que je donne ici. Gustave Flaubert est tout entier dans ses livres; il est inutile de le chercher ailleurs. Il n’a pas de pas sion, ni collectionneur, ni chasseur, ni pêcheur. Il fait ses livres, et rien de plus. Il est entré dans la littérature, comme autrefois on entrait dans un ordre, pour y goûter toutes ses joies et y mourir. C’est ainsi qu’il s’est cloîtré, mettant dix années à écrire un volume, le vivant pendant toutes les heures du jour, ramenant tout à ce livre, respirant, mangeant et buvant par ce livre. Je ne connais pas un homme qui mérite mieux le titre d’écrivain; celui-là a donné son existence entière à son art.

Life, although it may only be an accumulation of anguish, is dear to me, and I will defend it.

____

Iako se, možda, sastoji samo od patnji, život mi je mio, i ja ću ga braniti.

(Meri Šeli, FRANKENŠTAJN, p. X, prev. Slavka Stevović; rečenicu izgovara Stvor)

U skladu sa Američkim zakonom za osobe sa invaliditetom (ADA), ne samo da su elektronski udžbenici postali široko rasprostranjeni na američkim univerzitetima, već i elektronski čitači moraju biti lako dostupni direktno iz kutije za studente s oštećenim vidom, ili ne mogu da budu odobreni za distribuciju. U Japanu vlada stav da osobe s invaliditetom ni ne postoje u društvu, pa ne postoje ni takve agresivne kampanje. Zdravi ljudi u Japanu verovatno nikada nisu zamislili grbavog monstruma kako se muči da čita knjigu. Dok ja osećam kako mi se kičma sve više gnječi sa svakom papirnom knjigom koju pročitam, ljudi bez invaliditeta ležerno izjavljuju kako vole „miris papira“, „osećaj okretanja stranica“, i degradiraju vrednost elektronskih knjiga. Česta gošća na eNHK programu posvećenom uklanjanju barijera u društvu, BARIBARA, ili je to bio HEARTNET TV, po imenu E-hara-san, zalagala se za pristup informacijama bez prepreka, ali joj je srce oslabilo i nedavno je, nažalost, umrla. Vatreno je govorila o neprijatnosti koju izaziva nemogućnost da se čita papirna knjiga bez prisustva pomoćnika koji okreće stranice. Ljudi bez invaliditeta bezobzirno misle da mogu samo tek tako da izbacuju fraze nadimljene aromom kulture kao što su volim miris papira, osećaj okretanja stranica, tu napetost kako se smanjuje broj preostalih stranica u ruci i slično.

Izdavačka industrija je kultura mačizma zdravih ljudi, napisala sam na forumu. Sportski svet, koji ne-atletski književni tipovi mrze ko crnog đavola, daleko je bolji u pružanju sićušnog prostora za aktivnosti sportista s invaliditetom. Šta je izdavačka industrija učinila za osobe sa invaliditetom do sada?

Iz: Sao Ićikava, GRBA, 2024, Lumo Books (市川沙央, ハンチバック / Ichikawa Sao, HANCHIBAKKU, 2023).