Citati

D’ÉCRIVAIN

Emil Zola o Gistavu Floberu:

Gistav Flober i njegove knjige jedno su, i bilo bi uzaludno tražiti ga drugde. On nema hobija, nije sakupljač, niti lovac, ni pecaroš; on piše svoje knjige, to je sve. Stupio je u književnost kao što se pre stupalo u kaluđere, da u svom činu uživa i da u njemu umre. On živi u manastiru, piše po deset godina jedno delo, koje po ceo dan preživljava iznova, meri sve po toj novoj knjizi, diše, jede i pije kroz tu knjigu. Ne poznajem čoveka koji više od njega zaslužuje ime književnika; on je sav svoj život posvetio svojoj umetnosti.

(Émile Zola, LES ROMANCIERS NATURALISTES, 1893; prev. Miloš Crnjanski u „NOVEMBAR Gistava Flobera“, redakcija moja)

—

Je me reproche même les quelques détails intimes que je donne ici. Gustave Flaubert est tout entier dans ses livres; il est inutile de le chercher ailleurs. Il n’a pas de pas sion, ni collectionneur, ni chasseur, ni pêcheur. Il fait ses livres, et rien de plus. Il est entré dans la littérature, comme autrefois on entrait dans un ordre, pour y goûter toutes ses joies et y mourir. C’est ainsi qu’il s’est cloîtré, mettant dix années à écrire un volume, le vivant pendant toutes les heures du jour, ramenant tout à ce livre, respirant, mangeant et buvant par ce livre. Je ne connais pas un homme qui mérite mieux le titre d’écrivain; celui-là a donné son existence entière à son art.

Oden, Kafka, porodica Man

Zanimljivo je da se Vistan Hju Oden (Wystan Hugh Auden) 1935. godine venčao s Erikom Man, kćerkom Tomasa Mana, te joj tako omogućio da stekne britansko državljavnstvo. Prvi „planirani“ mladoženja bio je njegov prijatelj Kristofer Išervud, a kada je on prepustio ponudu Odenu, Oden je smesta telegramom odgovorio porodici Man jednom rečju: „Očaran!“ [„DELIGHTED“]. Pojavio se i u Švajcarskoj da začikava svog tasta primedbom da mu je Kafka najveći nemački pisac novijeg vremena, ali Tomas Man je bio Kafkin obožavalac. Jednom kasnijom prilikom, potkraj Drugog svetskog rata, kada se našao u Pentagonu i zalutao tražeći izlaz po nekim od 800 hodnika, setio se, kaže, Kafke. Konačno, ugledao je jednog stražara i upitao ga kako da iziđe, a ovaj mu je rako da je upravo izašao. (v. Alan Levy, W. H. AUDEN, p. 24). S Erikom Man se retko viđao, a li su ostali doživotni prijatelji; a na zapitkivanja novinara da li je tačno, kao što leksikoni navode, da su se oni razveli, odgovarao je da mu to nije poznato.

(Svetozar Koljević, ENGLESKI PESNICI DVADESETOG VEKA 1914–1980: OD VILFREDA OVENA DO FILIPA LARKINA, 2002, Zavod za udžbenike)

Life, although it may only be an accumulation of anguish, is dear to me, and I will defend it.

____

Iako se, možda, sastoji samo od patnji, život mi je mio, i ja ću ga braniti.

(Meri Šeli, FRANKENŠTAJN, p. X, prev. Slavka Stevović; rečenicu izgovara Stvor)

Šta je književna industrija uradila za osobe sa invaliditetom?

U skladu sa Američkim zakonom za osobe sa invaliditetom (ADA), ne samo da su elektronski udžbenici postali široko rasprostranjeni na američkim univerzitetima, već i elektronski čitači moraju biti lako dostupni direktno iz kutije za studente s oštećenim vidom, ili ne mogu da budu odobreni za distribuciju. U Japanu vlada stav da osobe s invaliditetom ni ne postoje u društvu, pa ne postoje ni takve agresivne kampanje. Zdravi ljudi u Japanu verovatno nikada nisu zamislili grbavog monstruma kako se muči da čita knjigu. Dok ja osećam kako mi se kičma sve više gnječi sa svakom papirnom knjigom koju pročitam, ljudi bez invaliditeta ležerno izjavljuju kako vole „miris papira“, „osećaj okretanja stranica“, i degradiraju vrednost elektronskih knjiga. Česta gošća na eNHK programu posvećenom uklanjanju barijera u društvu, BARIBARA, ili je to bio HEARTNET TV, po imenu E-hara-san, zalagala se za pristup informacijama bez prepreka, ali joj je srce oslabilo i nedavno je, nažalost, umrla. Vatreno je govorila o neprijatnosti koju izaziva nemogućnost da se čita papirna knjiga bez prisustva pomoćnika koji okreće stranice. Ljudi bez invaliditeta bezobzirno misle da mogu samo tek tako da izbacuju fraze nadimljene aromom kulture kao što su volim miris papira, osećaj okretanja stranica, tu napetost kako se smanjuje broj preostalih stranica u ruci i slično.

Izdavačka industrija je kultura mačizma zdravih ljudi, napisala sam na forumu. Sportski svet, koji ne-atletski književni tipovi mrze ko crnog đavola, daleko je bolji u pružanju sićušnog prostora za aktivnosti sportista s invaliditetom. Šta je izdavačka industrija učinila za osobe sa invaliditetom do sada?

Iz: Sao Ićikava, GRBA, 2024, Lumo Books (市川沙央, ハンチバック / Ichikawa Sao, HANCHIBAKKU, 2023).

Amor fati 2025

Niče je bio taj koji mi je pomogao. U nekom trenutku, pala mu je na pamet zamisao koju je nazvao „ljubav prema sopstvenoj sudbini“. Štagod da ti je sudbina, štagod se dođavola desi, reci: „Ovo je ono što mi je potrebno“. Možda će izgledati kao propast, ali navali na to kao da je prilika, izazov. Ako uneseš ljubavi u taj trenutak — a ne obeshrabrenje — videćeš ćeš da je snaga tu. Svaka katastrofa koju preživiš poboljšanje je tvoje ličnosti, tvoga stava i tvoga života. Kakva privilegija! Tada će spontanost tvoje prirode imati priliku da poteče.

A onda, kada se osvrneš na svoj život, videćeš da su trenuci što su izgledali kao veliki promašaji praćeni slomom bili događaji koji su oblikovali život koji sada vodiš. Shvatićeš da je to stvarno istina. Ništa ti se ne može desiti što nije pozitivno. Ako nešto i izgleda & daje osećaj kao da je negativna kriza — nije. Kriza te baci unazad, a kada se od tebe zahteva da pokažeš snagu, snaga se pojavi. Tamna noć duše dolazi tik pred prosvetljenje.


(Joseph Campbell, A REFLECTIONS ON THE ART OF LIVING, 1991, Harper Collins)

***

(Pesma: Ivan V. Lalić, Amor fati, PISMO, 1992, Srpska književna zadruga)

Četrdeset vrsta na dan

[…] И для человека, идущего 1000 верст, непременно нужно сказать себе, забыв о конечной цели, «нынче я приду за 40 верст на место отдыха и ночлега» […]

____

[…] Čoveku koji ide hiljadu vrsta preko je potrebno da, zaboravivši krajnji cilj, kaže sebi „danas ću kad pređem četrdeset vrsta doći na mesto odmora i prenoćišta“ […]

(Lav Nikolajevič Tolstoj, RAT I MIR, prev. Milovan Đ. Glišić, tom IV, knj. 2, pogl. XIX)

Being born a woman is my awful tragedy. From the moment I was conceived I was doomed to sprout breasts and ovaries rather than penis and scrotum; to have my whole circle of action, thought and feeling rigidly circumscribed by my inescapable feminity. Yes, my consuming desire to mingle with road crews, sailors and soldiers, bar room regulars — to be a part of scene, anonomous, listening, recording — all is spoiled by the fact that I am a girl, a female always in danger of assault and battery. My consuming interest in men and their lives is often misconstrued as a desire to seduce them, or as an invitation to intimacy. Yet, God, I want to talk to everybody I can as deeply as I can. I want to be able to sleep in an open field, to travel west, to walk freely at night…

— Sylvia Plath, THE UNABRIDGED JOURNALS OF SYLVIA PLATH, ed. Karen V. Kuk, 2000, Faber and Faber.

I’ll Stick Him

Uvek se rado setim ovog odlomka iz jedne od omiljenih sportskih knjiga, MONEYBALLA: THE ART OF WINNING AN UNFAIR GAME, 2003, W. W. Norton & Company), izvanrednog nefikcijskog pisca od kojeg je kog nas prevedena njegova BIG SHORT / OPKLADA VEKA (2016, Laguna, prev. Jelena Kosovac).

Bili Bin, koga u filmskoj adaptaciji knjige glumi Bred Pit, generalni je menadžer bejzbol tima Ouklend A’s-a, tužno siromašne ekipe koja u finansijski disparitetnom MLB — sportskoj ligi sa najdrastičnijim razlikama između klupskih budžeta na svetu — koja dakle u takvom takmičenju nema čemu da se nada izuzev kupljenja igračkih otpadaka & moljenja boga da će nekog od njih preprodati za više. Bili Bin zato želi da promeni stvari. Ne želi da samo pluta u limbu; ako može, želeo bi da od fekalija napravi pitu, odnosno tim, umesto da se samo bavi reciklažom jeftinih ugovora.

U njegovim očima, to je ostvarivo jer trenutni bejzbolaški skauting traži pogrešne stvari. On to najbolje zna jer je sam bio njegova žrtva. Kao mladom igraču, Biliju se predviđala fantastična budućnost; nije bilo kategorije igre u kojoj se nije isticao, a fizički je i tehnički bio bogomdan. Međutim, Bili je bio ophrvan sumnjama, strahovima, blokadama, nesigurnostima. Nijedan od skauta nije gledao njega kao kompletno biće — psihološki pre svega — već kao Apolona zavidnih statističkih benčmarkova, a takva su očekivanja nabijala još veći pritisak, pretežno od samog sebe, i spirala samosumnje i anksioznosti više se i više produbljivala.

Bili Bin je našao svoj put (čitajte knjigu), a ovaj moj detaljčić iz knjige opisuje jedan od trenutaka kada je Bili osvestio šta je bilo to što mu je prouzrokovalo zvrčku, na primeru njegovog manje kurpulentnog, ali mentalnog drugačijeg saigrača Lenija Dajkstre, budućeg šampiona i trostrukog Ol-Stara. Slična stvar postoji i u košarci, gde se od šutera traži da utakmicu provode u zenolikom stanju gde ne postoji prošlost: prethodni promašaji ne smeju da postoje — postoji samo Trenutak.

Smrt, Vitkin

It happened on a Sunday when my mother was escorting my twin brother and myself down the steps of the tenement where we lived. We were going to lunch. While walking down the hallway to the entrance of the building, we heard an incredible crash mixed with screaming and cries for help. An awful accident had taken place involving three cars, all with families in them. Somehow, in the confusion, I was no longer holding my mother’s hand. At the place where I stood at the curb, I could see something rolling from one of the overturned cars. It stopped at the curb where I stood. It was the head of a little girl. I bent down to touch the face, to speak to it — but before I could touch it — someone carried me away.

***

Because he was not a full-time student, Witkin was drafted into the Army during the Vietnam War. In order to continue photography, he enlisted for three years and began training to be a combat photographer. Two years were spent working in twenty states and Europe assigned to different airborne and combat divisions. One of his assignments was to document forms of death: he photographed deaths resulting from accidents on maneuvers and suicides.

(Joel-Peter Witkin, FORTY PHOTOGRAPHS, 1985, San Francisco Museum of Modern Art)

Priča sam ja

Priča nije data; ona se dobija, ona se osvaja; polako, polako. Priča se nikada ne vidi u celini, kao u rečenici „Odjednom sam video sve“, jer bi čin njenog zapisivanja time postao besmislen; pisanje je, naime, otkrivanje; film preslikava, fotografija hvata pticu u letu, a pisanje je sam let. Ako toga nema, pisanje je gubljenje vremena. Pisanje nije čaršav koji visi između pisca i sveta ili između sveta i stvarnosti; priča nije nezavisno biće u čije kalupe mogu da se uklope mnogi. Priča sam ja. Ukoliko ne govori o meni, priča ne govori ni o kome. Ukoliko govori o drugom, ona nije priča.

(David Albahari, CINK, 1988)