Košarka

Kao zlato

Nije bitna medalja — bitno je izdignuće. Uspeh je što su uopšte izašli i, da citiram Jovanu, stojali na dve noge. Hvala im.

Medalja stvarno nije bitna — kao svaki pošten Srbin košarkaški sam aristokrata i zanimaju me nebeske discipline Kontinuiteta, Lepote, Borbe i Da Ne Šutamo Za Tri Više Nego za Dva, a ne prizemnosti poput statističkih fusnota i generalnog plasmana — ALI. Bronzu je užasno teško osvojiti. Umesto na krilima pobede, u ovu borbu ulazi se uvek iz ambisa, odnosno poraza u polufinalu. Mora se tu boriti ne samo sa pritiskom i dvanaest protivničkih igrača, već i sa sopstvenim gremlinima: tugom, razočarenjem i samosumnjom. Sportski je paradoks da je bronzu podjednako teško, ili čak teže, osvojiti nego zlato jer protivnik možda jeste slabiji nego u finalu, ali najteži protivnik je, kao što uče psihoanalitičari i PRINCE OF PERSIA (1989, Apple II), svoja senka.

Poslednju bronzu osvojili smo u prošlom veku, 1999. Od tada smo ih dve izgubili: na SP u Turskoj 2010. i na EP u Francuskoj 2015. U obe utakmice za treće mesto smo lako poraženi nakon što smo se u polufinalima istrošili, mentalno i telesno, preko svake granice ljudskih napora — u Turskoj nakon sistematski diskutabilnih odluka sudija (biram reči) u korist domaćina; u Francuskoj takođe nismo stigli da se oporavimo nakon prebijanja i promašenog šuta u poslednjoj sekundi protiv Litvanije.

Pomislio sam nakon polufinala Olimpijskih igara 2024. da se, uprkos porazu zabeleženom u zapisniku, u dušama igrača oblikovao bušido proboj nad samima sobom. Nadam se da je ova pobeda prvo delo tog trijumfa. Mudri će sijati kao svjetlost nebeska, kaže sportski psiholog prorok Danilo; u košarkaškoj Valhali, ova medalja zaista zrači zlatom.

Olimpijada 2024 // Srbija 91 : 95 SAD (8avg24)

Laka noć i sva ljubav Bogdanu Bogdanoviću, Svetislavu Pešiću i ostalima u košarkaškoj reprezentaciji Srbije. Tera me od suicidalnih misli vera da se unutar ljuske ovog poraza nalazi žumance unutrašnje pobede; sada, posle kolone lakih poraza od SAD koji su se merili deseticama poena, znaju da mogu & u sledećim će okršajima imati nešto da naplate. Gori nada u mom ranjenom srcetu da je razbijena jedna vrlo važna osećajna i psihološka barijera. Vidimo se na bronzanoj utakmici i u LA 2028.

I’ll Stick Him

Uvek se rado setim ovog odlomka iz jedne od omiljenih sportskih knjiga, MONEYBALLA: THE ART OF WINNING AN UNFAIR GAME, 2003, W. W. Norton & Company), izvanrednog nefikcijskog pisca od kojeg je kog nas prevedena njegova BIG SHORT / OPKLADA VEKA (2016, Laguna, prev. Jelena Kosovac).

Bili Bin, koga u filmskoj adaptaciji knjige glumi Bred Pit, generalni je menadžer bejzbol tima Ouklend A’s-a, tužno siromašne ekipe koja u finansijski disparitetnom MLB — sportskoj ligi sa najdrastičnijim razlikama između klupskih budžeta na svetu — koja dakle u takvom takmičenju nema čemu da se nada izuzev kupljenja igračkih otpadaka & moljenja boga da će nekog od njih preprodati za više. Bili Bin zato želi da promeni stvari. Ne želi da samo pluta u limbu; ako može, želeo bi da od fekalija napravi pitu, odnosno tim, umesto da se samo bavi reciklažom jeftinih ugovora.

U njegovim očima, to je ostvarivo jer trenutni bejzbolaški skauting traži pogrešne stvari. On to najbolje zna jer je sam bio njegova žrtva. Kao mladom igraču, Biliju se predviđala fantastična budućnost; nije bilo kategorije igre u kojoj se nije isticao, a fizički je i tehnički bio bogomdan. Međutim, Bili je bio ophrvan sumnjama, strahovima, blokadama, nesigurnostima. Nijedan od skauta nije gledao njega kao kompletno biće — psihološki pre svega — već kao Apolona zavidnih statističkih benčmarkova, a takva su očekivanja nabijala još veći pritisak, pretežno od samog sebe, i spirala samosumnje i anksioznosti više se i više produbljivala.

Bili Bin je našao svoj put (čitajte knjigu), a ovaj moj detaljčić iz knjige opisuje jedan od trenutaka kada je Bili osvestio šta je bilo to što mu je prouzrokovalo zvrčku, na primeru njegovog manje kurpulentnog, ali mentalnog drugačijeg saigrača Lenija Dajkstre, budućeg šampiona i trostrukog Ol-Stara. Slična stvar postoji i u košarci, gde se od šutera traži da utakmicu provode u zenolikom stanju gde ne postoji prošlost: prethodni promašaji ne smeju da postoje — postoji samo Trenutak.

Linseniti ili kako voleti sebe (38 U GARDENU / 38 AT THE GARDEN, 2022)

38 U GARDENU je sjajan kratki dokumentarac. Volim kada dela o košarci transcendiraju košarku — v. NEBESKA UDICA, SACRED HOOPS Fila Džeksona — jer košarka meni i jeste nešto transcendentno. Daleko bilo da se bunim kada ostale sportske priče takođe prevazilaze korporealne loptaške okvire i zalaze u nešto što najjednostavnije mogu opisati kao različite oblike metafizike — v. MONEYBALL (knjiga), POLJE SNOVA, THE NATURAL, dakle otprilike svako četvrto bejzbol štivo — no za mene je košarka naročiti rejon duhovnosti.

Ovaj dokumentarac sam isprva pustio da bih se još malo smejao meni užasno napadnoj halabuci koja je pre deset godina pratila Džeremija Lina, plejmejkera Njujork Niksa koji je u sezoni 2012–13 povezao nekoliko fenomenalnih partija, uključujući i onu kada je Kobijevim Lejkersima dao skoro četrdeset poena u Medison Skver Gardenu. U to vreme hajp mi se činio veštačkim do zla boga. Po mom uverenju, bio je isfabrikovan samo zato što je g. Lin igrao za Nikse: nemilosrdnu i prebogatu marketing mašineriju koja vekovima nije imala uspeh u NBA, pa im je čak i nešto sitno poput rukija koji je odigrao nekoliko dobrih utakmica izgledalo kao dobar povod za Narativ.

Ali prevario sam se! Takozvani „Linseniti“ ovde je tek povod za sjajan dijalog o maskulinitetu, generacijskoj nesigurnosti i marginalizovanim identitetima. Kada ste manjina u dominantnoj kulturi — recimo, Azijat u SAD — amputaciju duha vam vrše na raznorazne delikatne načine kojih možda niste ni svesni. A onda vidite nekog ko liči na vas kako trpa 38 koševa u lice Kobiju Brajantu. U tom trenutku, postanete svesniji; postanete hrabriji; ulazite u tamne meditacije o sopstvenim izborima i trenucima kada niste bili hrabri zbog programiranja roditelja, prijatelja, društva, kulture; ali na kraju dođete do uvida koji su svetli. Prošle utakmice ostaju za vama, ali na narednoj nećete vratiti loptu beku ukoliko ste sami pod košem, jer nećete biti uplašeni (neuspeha, uspeha, svejedno). Ako uplašen nije bio ovaj klinac — što biste bili vi? Košarka!

Када сам видео Дејана Милојевића

Једном, на путу ка Филолошком на једну конференцију МСЦ-а, видео сам у Кнез Михаиловој некадашњег играча Партизана, тадашњег свежег тренера Мега Баскета (заборавих како су се тада звали) и тренутног помоћног тренера од синоћ првака НБА лиге, Голден Стејт Вориорса. Забленуо сам се у њега као теле у шарена врата. Поред тога што ми је Дејан Милојевић био један од центарских узора — коме није био? — човек је био ходајућа кошаркашка парабола, јер су клинце од Суботице до Врања учили како да заграђују и скаче наводећи његову технику као пример; Милојевић је, иако за петицу висок минијатурних 2,01м (за пола главе нижи од мене и за главу и по нижи од Јокића), редовно доминирао у нападачким и одбрамбеним скоковима. Ово иначе причам јер у овим записима наступам као извођач књижевних радова који пише за публику осталих књижевности настројених људи; кошаркашима су ово толико добро знани подаци да износећи их звучим банално као када бих причао о Иви Андрићу као једном занимљивом писцу који је направио бум са једном књигом о мостовима. И тако сам се забуљио у Милојевића, са руксаком око рамена, кифлом у једној руци и одштампаном мапом Београда у другој, јер ово је време далеко од преносног ГПС-а и Гугл мапа, а у БГ нисам толико често ишао. У Новом Саду обично не виђате кошаркашке јунаке ван терена, не рачунајући тада Гуровића, али то је друга прича. Екстрасензорно привучен мојим буљењем, Милојевић је усред разговора са неком екипом погледао у мене. После секунда и по конфузије, махнуо ми је и климнуо са осмехом. Махнуо сам и ја њему, и отишао. Мислио је Милојевић, дошло ми је касније, да се познајемо, или да сам неки играч; није могао тачно да ме смести, али је веровао да смо из исте Приче. Ово је успомена о мојој првој конференцији Научног састанка слависта у Вукове дане, где сам причао о вештицама у ГОРСКОМ ВИЈЕНЦУ.

0028 // Mehanizam pomirenja

Za manje od decenije u EL se daje 50% više trojki. U NBA su stvari iste ili izraženije: u sezoni 09/10 u ligi je šutnuto 44.000 trojki, što je tada bilo 22% svih šuteva ka košu, dok su brojke sezoni 18/19 iznosile 78.000 trojki koje su činile 38% šuteva. U početku, dok su se ovi podaci tek razvijali kao trendovi, a ne kao prihvaćeni & legitimni modusi igre, tugovao sam i bjesneo, misleći da je dominacija trojki još jedan znak entropije košarke, uz sve rekreativniju NBA u regularnoj sezoni, sve blažu (u smislu dosuđenih faulova) igru u Evropi, eksponencijalno užasniji sistem takmičenja EL i histerični koncept reprezentativnih takmičenja u vidu povećanja razmaka između Evrobasketa na četiri godine i uvođenja obaveznih kvalifikacija za sve ekipe. Sada sam prošao angsty fazu; jer samo na prvi pogled povećanje učetalosti trojki signalizira manje raznoliku igru. Sa više šutnutih trojki, skok u napadu postaje mnogo opasniji rizik za ekipu u odbrani, a defanzivni skok postaje vrednija kategorija nego ranije. Klasično sidraška pozicija petice sve više se napušta u korist 2,10+cm/110kg + centara od kojih se uvek očekuje, za razliku od njihovih predaka, da trče svaku tranziciju i da u napadačkim kretnjama pokrivaju mnogo veći deo terena. Fleks je Zakon. Šutevi ispod linije 6,75 postaju oruđe specijalaca, jer se sve manje očekuju, a sposobni su ranije rešiti napad od spuštanja na zicer i pritom dati veću priliku za skok u napadu — u linkovanom članku autor skreće pažnju da 2pt šutevi postaji vredniji i izraženiji u NBA plejofu, a na primeru Trinkijerijevog KKP i Nemanje Gordića vidi se vitalna vrednost 2pt šutera sa dobrim prvim korakom. Možda je mehanizam pomirenja, ali sigurniji sam u alternativniju autorefleksiju: radujem se diverzifikaciji igre i novim strategijama koje će morati da se kuvaju u laboratorijama Gonzage, Severne Karoline, Čačka i Madrida. Uostalom, i dalje čekamo revoluciju Odbrane (o čemu je govorio Greg Popović), koja će na kraju samo pomoći evoluciji Napada.

027 // Kondicija, moja jedina slabost! SRBIJA 90 – 94 GRUZIJA

U trenucima Q4 kada je Gruzija stizala četiri razlike, pet razlike, izjednačavala i prelazila u prednost, sveukupno deset poena na obe strane — kod nas neostvarenih, a kod Gruzina pogođenih — išlo je preko Zagorca. U odbrani, dva ili tri neprijateljska poseda završena su trojkom ili nekim inferiornijim pogotkom zbog Zagorčevih grešaka u strani pomoći: ili je svog čoveka napuštao suviše slobodno, ostavljajući ga samog na šutu, ili je pomoć obavljao pasivno i tako dozvolio napadaču da kancerski rovari dublje kroz već napaćeni i slabašni organizam naše odbrane. U napadu, ono što je protiv Finske radilo dobro, dakle kratki skok-šut napadi, sada su ga/nas vodili u još veći kanal, uključujući tu i poslednji njegov/naš šut na utakmici. Ne znam šta je tačno Kokoškov crtao u odbrani i napadu — da li su akcije stvarno po planu išle na njega, dok je Avramović bio dark horse? — ali ovakva predstava Zagorca simptom je nečega što već pratim u drugom i trećem kvartalu Partizanove sezone, a to je Zagorčeva nemogućnost da isprati visokoatletsku košarku. Ovosezonski KKP, koji se od nekoliko prethodnih iteracija ekipe razlikuje između ostalog i po tome što igračima sada ne treba prosečno sedam sekundi da prenesu loptu, je fizički izuzetna ekipa; postoje utakmice gde slabije otvaraju šut, ili se slabije brane, ali što utakmica duže traje to su njihove šanse za pobedu veće — dok protivnicima pucaju kvadricepsi, KKP igra u progresivno sve jačem ritmu. Uostalom, samo od januara su dobili nekoliko jakih & bitnih utakmica (Virtus, Budućnost, C/O, Zvezda) u završecima, iako su često gubili do poslednjih delova utakmice. Zagorac je naravno izvrstan košarkaš: posvećen u odbrani i trostruka opasnost u napadu, ali razlog njegovom posrtanju u prethodna dva meseca leži u tome da u ekipi punoj atletski superspremnih igrača (Gordić, Volden, Jaramaz, cela američka centarska linija), Zagorac nažalost pripada kržljavijem delu ekipe koji čine Veličković i Birčević. Zagorac nije zaboravio da igra košarku, ali telo mu, trenutno, nije sposobno za velike i konstantne napore koje zahtevaju Trinkijeri i Kokoškov (kod koga su bekovi u ove dve utakmice probijali sve blokove, uz vrlo retka preuzimanja i tek džentlmensko bampovanje od strane centara). Kada pada radna energija tela, pada koncentracija uma, a sa njom i procenti u šutu i rasuđivanje u složenoj topografiji odbrane.

Наставите читање →

026 // Monomahija. Finska 58 – 80 Srbija

Vest o Milojeviću kao pomoćnom treneru me je obradovala kao i vest o Kokoškovu kao glavnom; već me je uhvatila briga da će veoma maštovit trener biti večno zadužen za R&D u Meginoj ergeli, i da će u svojim formativnim, a potom i zrelim godinama biti uskraćen za ozbiljnije takmičarske utakmice, izuzimajući trodnevni mikrokosmos nacionalnog kupa. Maksima kaže da su treneri-centri zaduženi za igrače-centre, što je pogrešno iz više razloga, naročito u slučaju Milojevića — ne samo zbog njegove igre, gde je kao centar od 198cm morao da se osloni i na cerebralnije taktike osim spuštanja dupeta u nisko težište, već i zbog njegovog produktivnog upravljanja bekovima u Megi. Protiv Finske centri su nam, da se zadržim na misli, radili odlično, što i ne čudi od iskusnih i disciplinovanih Raduljice i Veličkovića, koji su se nagledali indijanskih ekipa. Indijanci, Bugari, itd. = ekipe koje žive od šuta za tri poena. U idealnom slučaju, to su niske ekipe koje igraju na mnogo poseda i sa zamršenim mnoštvom dodavanja; Finska je dakle, sa atletskim, evropski školovanim bekovima i u načelu košarkaški pismenim trenerom, T-1000 među indijanskim ekipama. Ipak, ako tim sastavite od spoljnih igrača, možda dobijate na brzini, protoku lopte, i lakšem izvođenju presinga, ali ste odstranjeni od skoka (50:28 za nas); čak i u slučaju da imate više pokušaja za 3, skoro sve vaše promašaje — a biće ih — pokupiće protivnik.

Ne bih ni u snu mogao pretpostaviti šta će biti osobenost Kokoškovljeve igre; nisam slušao nijednu njegovu kliniku, a njegovih mandata u Gruziji i Sloveniji se sećam samo po turboefikasnoj napadačkoj igri baziranoj na NBA radnoj hijerarhizaciji: postoje topovi i postoji posada koja hrani topove. Danas sam video malo amerikanskog u kratkim napadima koji traju desetak sekundi i kada nije tranziciija, gde su Jaramaz ili Zagorac završavali posed čak ne probijanjem (što je kanonski završetak brzog napada), nego individualno izgrađenom šansom za skok šut ispod trojke (što je apokrif u rangu Jevanđelja po Judi). Predviđam, zapravo nadam se, sanjam, umirem u želji, da se u našu igru vraća jedan-na-jedan, ono što je trenutno odlika samo Španaca i Amerikanaca, a bila je i naša. Đorđevićeva „greška“ (termin stavljam pod navodnike zbog lične pristrasnosti i 100% faktualnih činjenica koje me mrzi da elaboriram), elem, greška koja nam je donela jedno peto, jedno četvrto i tri druga mesta, jeste posvećenost u najboljem a robovanje u najgorem slučaju kretnji i logistici, kojima smo mleli svakoga osim Drim Tima u dve uzastopne eliminacione faze (SP 2014 i OI 2016), ali zahvaljujući kojima smo bili pasivni i bez udarne igle u Kini. Kokoškov je veći džezer od Đorđevića, i igrači, naročito bekovi i hibridna krila — biće sjajno gledati Lučića, Jokića, Kalinića u bliskoj budućnosti — možda će dobiti više slobode da se posvete monomahiji.

Ranije nisam gledao ni Dejana Kravića ni Dalibora Ilića, dvojicu centara/krila odbojkaške građe. Usled krakatosti nisu najspretniji u driblingu, ali su atletski fenomenalno brutalni, što se videlo po onih nekoliko kucanja. Potencijalno: odbrambene zveri. Trenutno: zahvalan stručnom štabu što sam ih video.