O knjigama

PROBISVETI U BIBLIOTECI (2023/4)

Iz štampe je ove nedelje izašao zbornik sa konferencije „PROBISVETI U BIBLITECI: Mlada srpska proza u istoriji srpske književnosti“ koji smo prošle godine organizovali Snežana Savkić i ja, ispred KCVMC i Instituta za književnost i umetnost. Sneža je, kao što sam spomenuo deleći utiske sa sjajnog skupa, uradila lavovski deo svega. Najbolje što za svoj udeo u ovom lepom projektu mogu reći je da joj nisam mnogo smetao u poslu. Nakon nekoliko sitnijih (ali ništa manje dragih!) naučnih kolaboracija, ovo je prvi put da smo Sneška & ja potpisani kao urednici jednog štiva; ne mogu biti zadovoljniji i ponosniji što sam u njenom i društvu svih ostalih autora

„Mlada srpska proza“ jedan je od naziva za zanimljivu grupu eksperimentalnih stvaralaca koji su se afirmisali početkom ’80-ih godina prošlog veka. Kao i gotovo svi drugi termini postmoderne umetničke teorije, i izraz „Mlada srpska proza“ je kriminalno neprecizan, čak i konfuzan, i izvor je nemalog broja polemika. Teorijske zavrzlame na stranu, autori MSP jedni su od najzanimljivijih eksperimentalnih stvaralaca u istoriji srpske proze. Raspravljali smo o odlikama ovih žanrovski fluidnih, multimedijalnih, fragmentarnih, kriptičnih i citatnostima prepunih tekstova tokom pet sati sesija (premalo!) i na dvestotinjak strana ovog zbornika.

Pre svega mi mi je njihova proza — zabavna. Čak i kad su autori poput Damjanova, Basare, Pisareva itd. okrenuti melahnoliji, depresiji ili nihilizmu, i dalje se iza tih tmurnih sadržaja providi smeh i poriv za okretanjem sveta naopačke. Iza tih avangardnih dekonstrukcija oseti se silna ljubav prema svetu (ma koliko grozan bio), stvaranju i književnosti. U takvim delima mirišem ono što bi jedan pokojni političar iz Firence nazvao „božanstvenom komedijom“: ideju da je sve na ovom svetu veselo, lepo i u flowu, ukoliko razumemo fazon i držimo čakre otvorenim.

PDF zbornika je na mojoj Academiji, kao i u Dropbox folderu polaznika master kursa „Neoavangardne i eksperimentalne tendencije (…)“. Još jednom se zahvaljujem svim autorima na fantastičnim prilozima. Bilo je uživati slušati & čitati vas, i radujem se budućim projektima. Biće ih uskoro!

Tolkinovi roguelikovi

Nedavno sam se igrao klasičnim rogulike naslovima iz Tolkinovog sveta — Sil, Angband, Tales of Middle Earth. Igre su relativno teške zbog interfejsa i unutrašnjih sistema koji zahtevaju učenje i navikavanje, ali mi se, uprkos tome što sam u njima loš, strašno svidela njihova apstraktnost — zbog koje praktično omogućavaju da igrač projektuje šta god hoće u partiju i tako proživljava ličnu fanfikciju. Zbog težine, permadeatha, crnog ekrana i koncepta istraživanja Angbanda ili sličnog horor dungeona Srednje Zemlje, igre imaju i sjajnu mračnu atmosferu, što je za mene osvežavajuće istovetno melahnoličnim i beznadežnim tonovima SILMARILIONA. U Tolkinovim adaptacijama uglavnom se emulira epika i mitopoetika tog ogromnog i sjajnog univerzuma, dok se intimne tragedije junaka, njihove propasti i zablude, nemogući pohodi, autodestruktivne strasti & ostali motivi depresivnih germanskih legendi ostavljaju po strani.

Štaviše, skoro sam u SILMARILIONU naleteo na rečenicu, u prvim poglavljima („Of the Enemies“) gde se u prolazu opisuje Morgotova vlast nad svetom („…and through long years in Arda [Morgot] held dominion over most of the lands of the Earth“), koja se nekim kosim čitanjem može razumeti kao da je čitav Tolkinverzum delo danas sve popularnije tamne fantazije (dark fantasy). U nekom smislu, to i jesu pripovesti iz sveta smrti, stradanja i bezizlazne borbe, gde skoro čitavom planetom vlada nezadrživi mračni bog. Ako postoje dela koje savršeno dočaravaju taj osećaj bezizlaznosti ali i povremenih egzaltacija usled nemogućeg herojstva, to su ove igre.

AI halucinacije knjiga

„AI halucinacije“ (eng. AI hallucinations) izraz je za nepostojeće ili pogrešne pojmove koje veštačka inteligencija, odnosno tzv. veliki jezički modeli (Large Language Models; LLM) prosto izmisle u svojim odgovorima. Kada robota nešto pitamo, „inteligencija“ sa kojom razgovaramo zapravo je složen kombinatorijski sistem koji iskopava, razlaže i slaže podatke kojima je hranjen, tražeći najbolju repliku za promptove koje smo mu izložili. Ponekad se u takvom prepoznavanju & predviđanju šablona mašina prosto zaigra, pa generiše rešenja koja bi, po njegovim informacijama, po svakom pravu trebalo da su tu — ali nisu.

Danas je tako robot uspeo da mi izmašta celovit bibliografski unos: naslov knjige, ime autora, sažetak, te izdavača i godinu objavljivanja. Trenutno su mi takve AI halucinacije zabavne — naletao sam na nekoliko ovakvih izmišljenih knjiga, i žao mi je što nisu napisane, jer je skoro svaka bila dobar odgovor na moje upite. Ako ChatGPT-u ne uspe posao sa generisanjem odgovora, ima budućnost u vođenju izdavačke kuće. Traženje literature sa ChatGPT-om neuporedivo mi je udobnije od preoravanja Google Scholara i borbe sa njegovim suludim algoritmom koji zna izbacivati, jedan pored drugog, srednjoškolske eseje i paywallovane radove oksbridžskih emerita — nadam se da će stoga ova štucanja u nekom trenutku prestati.

Takvih je halucinacija doduše, koliko iz ograničenog iskustva vidim, sve više. Nedavno sam naleteo na post frustriranog istoričara koji se žalio kako je AI alat za obnovu i upscaleovanje istorijskih fotografija jednom tenku iz Drugog svetskog rata dodao ploču sa nerazumljivim tekstom. Tehnologija AI alata suštinski je kreativna: predviđajući obrasce — obrasce reči ili obrasce piksela svejedno — oni zapravo stvaraju i izmišljaju. Od njih tražimo klot odgovore, ili konkretnu uslugu, a dobijamo suviše maštovitog sagovornika ili svojeglavog umetnika. Učenje robota da budu inteligentniji već sada podrazumeva da ih treniramo da budu gluplji.

Marta Vels, DNEVNICI UBIBOTA (2021, Čarobna knjiga, prev. Vesna Stojković)

DNEVNICI UBIBOTA Marte Vels (2021, Čarobna knjiga, prev. Vesna Stojković; Martha Wells, THE MURDERBOT DIARIES, 2017–2018, Tor Books) prvi su originalni naučnofantastični serijal ove zanimljive autorke koja piše prosto sve: i fantaziju, i YA, i SF, i serijale, i samostalna dela, i franšizne romane (g. Vels je pisala nekoliko dela iz univerzuma RATOVA ZVEZDA i ZVEZDANE KAPIJE), a učestvovala je i na svetogradnji „Dominaria“ seta u MAGIC: THE GATHERINGU. DNEVNICI UBIBOTA su i dalje aktivni serijal — za sada poslednji uradak, SYSTEM COLLAPSE, Tor Books je objavio 2023. godine — i prvo na srpski prevedeno delo Marte Vels. Godine 2023. g. Vels je objavila i samostalni fantazijski roman THE WITCH KING (Tor Books).

DNEVNICI UBIBOTA prvi su deo naučnofantastičnog serijala o istoimenom junaku, odbeglom borbenom androidu koji je nakon jednog incidenta hakovao sopstveni upravljački modul i time dobio ne samo ljudsku svest, već i ljudsku anksioznost i neuroticizme. Ovaj oblikom nesimetrični serijal — ovaj prvi deo sastoji se od četiri novele i dve kratke priče, a drugi deo, EFEKAT MREŽE (2022, Čarobna knjiga, prev. Vesna Stojković; NETWORK EFFECT, 2020, Tor Books), celoviti je roman — odvija se u svemiru koji je mešavina svemirske opere i kiberpanka, high techa i low lifea; u svetu gde galaktičkim prostranstvima ispresecanim zvezdanim putevima vladaju sumnjive korporacije i njihove berzanske manipulacije, i gde se, dok nebesima narod putuje crvotočinama, na površini napredna ali fušerajski sklopljena oprema kvari na svakom koraku.

U takvom se kosmosu Ubibot kreće od misije do misije, iznajmljujući svoje usluge svemirskim geodetama, biolozima, rudarima, pravnim zastupnicima i svima ostalima kojima je na tuđinskim planetama potrebna zaštita od flore, faune, elemenata ili neprijateljskih agenata suparničkih firmi. Zapleti su stoga akcioni, sa po jednom ili više središnjih misterijica u svakom „poglavlju“ koje glavni junak mora razrešiti kako bi otkrio pravi izvor opasnosti na određenom zadatku; a priče su, zahvaljujući pre svega simpatičnim tmurnim opservacijama samog Ubibota, i prilično humoristične.

Naslovni Ubibot glavna je zvezda ovih hronološki povezanih, ali dobrim delom nezavisnih epizoda. Kosmos g. Vels u ovim pripovestima smeštenim u daleku budućnost tehnološki napredne ljudske rase prazan je, suvkast i dosadnjikav (zapleti se odvijaju na raznoraznim fabričkim postrojenjima, korporacijskim terminalima i ponekom planeticom apstraktne topografije, te uprkos futurističkom setingu priče nemaju nimalo egzotičnosti ili istoriografske dubine), ali sve je to samo kartonska scenografija po kojoj se kreće ovaj samosvesni borbeni android namenjen zaštiti (Security Bot), a koji pati od socijalne anksioznosti. Ubibot — kako je samog sebe autoironijski nazvao — grozi se ljudske interakcije i intepersonalnih odnosa, jer ih ne shvata. Ljudska bića slabo razume, i sa njima mu je neprijatno i da priča, a kamoli da ga ovi grle ili ne daj bože gledaju u njegove tamnim šlemom nezaštićene oči. Ljudi ga, da stvar po njega bude gora, tokom njegovih pustolovina uglavnom prihvataju i sa njim saosećaju. Zbog toga mu je sa njima još teže!

Volimo se u SF-u igrati sa učitavanjem ljudskosti u stvari koje ljudske nisu; volimo to uostalom raditi i bez naučne fantastike, kao na primer sa mačkama i kerovima na Tiktoku. Učitavajući svest, ili ljubav, ili humor u nežive konstrukte, androide, pojave, planete, fenomene, tuđine i druge entitete, postavljamo sebi pitanje šta zapravo znači biti čovek, i šta zapravo jeste „ljudsko“ — naročito kada učitavamo ne samo lepe stvari poput saosećanja ili smisla za humor, već i naše emotivne stative. Poput Marvina iz AUTOSTOPERSKOG VODIČA KROZ GALAKSIJU D. Adamsa, Ubibot je je melahnolik, pesimista, neurotičar i na ivici depresije; pritom ima naše, Gen X i Milenijalske obrasce borbe sa svojim blokadama u glavi, pa tako vreme ubija anestezirajući se skidanjem čitavih biblioteka video-sadržaja sa torenta, od kojih na kraju ne gleda ništa osim istih nekoliko komfort serija.

Ipak — Ubibot kroz serijal raste, menja se, i poboljšava. Nije lako nekome sa socijalnim nesigurnostima, ili ko je možda čak i na autističnom spektru, samostalno poći i hoditi tim putem. Ali lepa ideja ove knjige je da je jedan automaton, čim je hakovanjem samom sebi pružio blagoslov samosvesti, instiktivno uvek birao put brige prema drugima i otkrivanja istine o samom sebi. Iako to sebi ne bi priznao, u telu ciničnog Ubibota kuca srce dobrog čoveka. To uglavnom prepoznaju svi oko njega, dok je njemu za to samoosvešćenje potrebno nekoliko knjiga kosmičkih pustolovina.

I’ll Stick Him

Uvek se rado setim ovog odlomka iz jedne od omiljenih sportskih knjiga, MONEYBALLA: THE ART OF WINNING AN UNFAIR GAME, 2003, W. W. Norton & Company), izvanrednog nefikcijskog pisca od kojeg je kog nas prevedena njegova BIG SHORT / OPKLADA VEKA (2016, Laguna, prev. Jelena Kosovac).

Bili Bin, koga u filmskoj adaptaciji knjige glumi Bred Pit, generalni je menadžer bejzbol tima Ouklend A’s-a, tužno siromašne ekipe koja u finansijski disparitetnom MLB — sportskoj ligi sa najdrastičnijim razlikama između klupskih budžeta na svetu — koja dakle u takvom takmičenju nema čemu da se nada izuzev kupljenja igračkih otpadaka & moljenja boga da će nekog od njih preprodati za više. Bili Bin zato želi da promeni stvari. Ne želi da samo pluta u limbu; ako može, želeo bi da od fekalija napravi pitu, odnosno tim, umesto da se samo bavi reciklažom jeftinih ugovora.

U njegovim očima, to je ostvarivo jer trenutni bejzbolaški skauting traži pogrešne stvari. On to najbolje zna jer je sam bio njegova žrtva. Kao mladom igraču, Biliju se predviđala fantastična budućnost; nije bilo kategorije igre u kojoj se nije isticao, a fizički je i tehnički bio bogomdan. Međutim, Bili je bio ophrvan sumnjama, strahovima, blokadama, nesigurnostima. Nijedan od skauta nije gledao njega kao kompletno biće — psihološki pre svega — već kao Apolona zavidnih statističkih benčmarkova, a takva su očekivanja nabijala još veći pritisak, pretežno od samog sebe, i spirala samosumnje i anksioznosti više se i više produbljivala.

Bili Bin je našao svoj put (čitajte knjigu), a ovaj moj detaljčić iz knjige opisuje jedan od trenutaka kada je Bili osvestio šta je bilo to što mu je prouzrokovalo zvrčku, na primeru njegovog manje kurpulentnog, ali mentalnog drugačijeg saigrača Lenija Dajkstre, budućeg šampiona i trostrukog Ol-Stara. Slična stvar postoji i u košarci, gde se od šutera traži da utakmicu provode u zenolikom stanju gde ne postoji prošlost: prethodni promašaji ne smeju da postoje — postoji samo Trenutak.

Dijalog sa kitovima

Uz pomoć novih AI alata, naučnici su nedavno napravili ogroman proboj u kategorizovanju različitih zvukova koje kitovi koriste u svojim komunikacionim pesmama. Napravljen je tako prvi korak u određivanju različitih kitovskih „samoglasnika“, odnosno karakterističnih i u istom ritmu ponavljanih klikova. Upravo je, drugim rečima, zahvaljujući posvećenom radu marinskih biologa & inovacijama na polju modela veštačke inteligencije, započela sistematizacija kitovske fonologije i napravljen prvi korak u otkrivanju kitovskog jezika.

Naučna fantastika je svašta predvidela, pa tako i razumevanje kitovskih dijaloga. Osim ZVEZDANIH STAZA IV, omiljeni naučnofantastični komad o razumevanju sa kitovima mi je ova usputna crtica u DIGITALNOM UGLJENIKU Ričarda Morgana (2013, Laguna, prev. Goran Skrobonja; Richard Morgan, ALTERED CARBON, 2001, Gollancz). Strašno volim takve vinjete i usputne replike koje u samo nekoliko reči otkrivaju čitave istorije: poput govora o Tahojzerovoj Kapije replikanta Roja Betija, Gandalfovog govora o Gondolinu nakon pobeđivanja tri trola u HOBITU, video-igre u NEUROMANTU čiji je setting pad Minhena u Tenkovskom ratu, itd. itd.

***

„Koristili su ga da prate kitove i tako to“, reče Ortega, mahnuvši postrance prema oplati. „Pre nego što su takve institucije sebi mogle da priušte satelitsko vreme. Naravno, posle Dana sporazumevanja, kitovi su najednom vredeli užasno mnogo novca za svakog ko je umeo s njima da razgovara. Znate, oni su nam o Marsovcima rekli gotovo jednako koliko i četiri veka arheoloških istraživanja na samom Marsu. Zaboga, oni se sećaju njihovog dolaska ovamo. To im je zapisano u genima.“

Ona načas zaćuta. „Rođena sam na Dan sporazumevanja“, nadoda nevezano.

„Zaista?“

„Tako je. Devetog januara. Dali su mi ime Kristin po nekoj naučnici koja se bavila kitovima u Australiji, i radila u prvobitnom timu za prevođenje.“

„Lepo.“

(str. 258–259, poglavlje 18)

Tejlor Svift i njen svet

Pre nekoliko dana osvanula je vest da će se narednog letnjeg semestra (školska 2023/24.) na Harvardu održati kurs o stvaralaštvu Tejlor Svift. Predmetni profesor na kursu „English 183ts: Taylor Swift and Her World“ biće prof. dr Stefani Bert (Stephanie Burt), čija polja akademskog interesovanja uključuju: savremenu i dvadesetovekovnu poeziju, stripove i grafičke novele, te intermedijalne i interdisciplinarne studije, odnosno proučavanje književnosti u kontekstu drugih umetnosti i disciplina. Predavanja će se odvijati ponedeljkom i sredom 12:00–13:15, a do sada ima već preko 300 prijavljenih polaznika.

Vest naravno zvuči kao sprdnja — zato su je uostalom i prenosili portali i redakcije koji se inače nikad ne bi bavili novostima o univerzitetskim kurikulumima — ali srećom sprdnja nije, kao što može potvrditi intervju prof. Bert za NYT i silabus predmeta okačen na sajtu Harvarda. Blago nama! Blago pre svega studentima jer predmet zvuči sjajno; ali blago i svima koji znamo da su studije književnosti seksi, i koji sad imamo nešto viralno za dokaz.

Metodologija kursa „Tejlor Svift i njen svet“ zasniva se na tri teorijska pristupa: intermedijalnom, komparativnom i kulturološkom. U načelu, studenti se ovde ne bave tumačenjem „tipičnih“ književnih tekstova poput romana ili poezije, već čitanjem Tejlorinih liriksa. To je ono „intermedijalno“, jer se kurs bavi literarnim elementima u dodiru sa, u ovom slučaju, muzikom, kompozicijom i izvedbom. Ovo je naravno glavni razlog zašto je od čitave stvari napravljen mem. I dalje je kod nekih izvan akademije (pa i unutar nje) prisutno uverenje da se studije humanistike trebaju baviti isključivo Horacijem, Dostojevskim, Crnjanskim i sličnim uzvišenim i pritom monomedijskim kanonskim radovima. Ništa protiv ove trojice, koje obožavam, ali božesačuvaj i daleko bilo! Književnost je veća a književna nauka iznimno šira od bavljenja samo klasikom, kanonom i strogo tekstualnim oblicima.

Da ne idem dalje od lokalnih primera: ove godine objavljena je knjiga Zlatomira Gajića ROK POETA MILAN MLADENOVIĆ (2023, Sl. glasnik), studija o poeziji grupe EKV; ovo delo je svoj život započelo kao master rad na Odseku za srpsku književnost @ FFUNS pod mentorstvom prof. dr Dragana Stanića, inače — namerno nejmdropujem & pozivam se na autoritet da bih isterao poentu — objavljivanog pesnika i predsednika Matice srpske. Trenutno i sam imam veliko zadovoljstvo da kao mentor pomažem u pisanju master rada o poeziji Slobodana Tišme u avangardnoj-njuvejv grupi Luna. A kada se već o neoavangardi govori: dobar deo poezije Judite Šalgo ili Vujice Rešina Tucića — izuzetne poezije inače! — faktički su scenska upustva za njihovo performativno izvođenje. Poezija ili liriksi? Tačan odgovor: nije toliko ni bitno, jer je sve to književnost, pa stoga i kvalifikovano za pažnju književne nauke i univerzitetskog programa. Isto važi i za stvaralaštvo, na primer, slovenačke transavangardne indastrijal grupe Lajbah, naročito u svetlu njihovog matičnog višeumetničkog pokreta „Neue Slowenische Kunst“, o kojem su pisani radovi i radovi i organizovane izložbe i izložbe. Možemo ovako do sutra.

Nisu čak ni ova književnoteorijska proučavanja „alternativnih“ tekstova, u ovom slučaju muzičkih liriksa, ograničena samo na studije savremene umetnosti. Na predmetima iz književnosti XVIII/XIX veka neizostavno će se pričati o tzv. građanskim pesmaricama: ličnim rukopisnim beležnicama koje su autori i autorke pre dva veka ispunjavali pesmama (kafanskim, narodnim, autorskim, pornografskim), zapisima, fragmentima, citatima, mislima, aforizmima, receptima, ventiliranjima, kalendarima, horoskopima i podsetnicima. Ovi literarni artefaktići, pisani od strane kako pesnika, tako i zanatlija i graničarskih vojnika, bili su, drugim rečima, prethodnica današnjih spomenara, Ask.fm-a i Tvitera; činjenica da u pitanju nisu ni u kom smislu standardno objavljivana književna dela, već intimne kupusare ispunjene svim i svačim, čini ih književnoj nauci ne odbojnim, već vulgarno privlačnim (ne mogu a da ovom prilikom ne spomenem GRAŽDANSKI EROTIKON, zbirku lascivnih zapisa u građanskim pesmaricama, uređen od strane Save Damjanova). A ako bismo otišli dalje i od klasicističke književnosti, na slične ne-književne književne tekstove naletali bismo u skoro svakoj epohi: od Marcijalovih urnebesnih epigrama do srednjevekovnih monaških zapisa, odnosno ličnih komentara (obično žalopojki i tračeva) monaha-prepisivača ispisanih na marginama rukopisa koje su revnosni, ali umorni i artritisom načeti pisatelji zaboravli da izbrišu pre predavanja konačne verzije nadređenima.

(Setih se, ali da ne nabrajam previše, i naših profesora koji se bave i alternativnim tekstovima i izučavanjem popularne kulture i tzv. niskim ili trivijalnim oblicima književnosti: Slobodana Vladušića, Vladislave Gordić Petković, Zorana Paunovića — koji u ovom trenutku drži kurs „Popularna kultura u angloameričkoj književnosti 20. veka“ na doktorskim studijama. Opet, možemo ovako do prekosutra. Jedna od lepih stvari moderne humanistike i društvenih nauka je to što se „razlike“ između „niske“ i „visoke“ kulture, književnosti i neknjiževnosti, visoke i niske proze i t. sl. prosto ne uvažavaju i smatraju relikvijama prošlog sveta. Nema hijerarhijskog rangiranja kulturnih i književnih proizvoda, već postoji Jedna Književnost i bezbroj njenih emanacija, od maksimalističkih romana preko video-gejm scenarija do AI generisanih eksperimenata.)

Ali hajdemo dalje. Kurs o Tejlor Svift je, dakle, intermedijalan i bavi se proučavanjem legitimnog polja književne umetnosti: pesama popularne muzike. Nije međutim sam ovaj kurs legitiman samo zato što se bavi jednim teorijskim aparatom. Poezija Tejlor Svift jeste, sama po sebi, dostojna književnog istraživanja, nezavisno od teorijskog pristupa. Tej Tej je autorka izvanredne pripovedne poezije; izuzetnog lirizma čiji raspon ide od kantri uzora pa do modernijeg neofolka ili samoironijom prožetih ispovednih tema. U danima nakon objavljivanja „Anti-Hero“, čitav FFUNS je brujao; o pesmi smo pričali na nekoliko časova, stihovi su se razmenjivali po Viber grupama, a na engleskom te na srpskom prepevu se čitala na prvom narednom Poetarijumu. Profesorka Bert je tako u program ukrstila i komparativistička tumačenja Sviftinih izvorišta i inspiracija, kao i dela senzibilitetom sličnih njenoj književno osvešćenoj poeziji. Među stvaraocima čije se ime i radovi spominju u rasporedu časova su: Doli Parton, međuratna američka spisateljica Vila Kater (Willa Cather), jedan od najznačajnijih afroameričkih autora Džejms Veldon Džonson (James Weldon Johnson), te romantičarski pesnici Vilijem Vordsvort i Semjuel Kolridž (kako profesorka kaže, „Work Without Hope“ je Kolridžova verzija Tejlorine „You’re On Your Own, Kid“).

Naposletku, budući da se sam lik Tejlor Svift — nekadašnje dečije a sadašnje svetske megazvezde — kao i njen scenski, medijski i društveni uticaj ne mogu razdvojiti od njenog stvaralaštva, kurs o njoj obrađivaće i interdisciplinarne kulturološke teme poput: celebrity kulture, fan kulture, razvojne psihologije (adolescentsko doba, odraslo doba) i emancipatorskog delovanja na kvir i uopšte marginalizovane društvene kulture. Od kulturoloških studija književnosti se na zapadu očigledno ne može pobeći; i iako lično nisam simpatetičan prema parazitluku kult-studija koje literaturu svode na odskočnu dasku za bavljenje sociološkim i ostalim ne-književnim temama, ovaj se harvardski kurs ipak drži dobrih osobenosti ovakvog pristupa — koji kada je izveden vešto, može vrlo kreativno osvetliti autora, delo ili umetničku epohu.

Književnost se širi i napreduje kao i svaka druga nauka. Književnosti same je sve više, i sve je raznorodnija, i književne teorije kao i književna prosveta održavaju korak — koliko mogu — sa lepim i zanimljivim stvarima koje se dešavaju na terenu. Posao akademije & nauke sličniji je pastirskom a ne kontrolorskom. Nije stvarno cilj, makar u mojoj ličnoj metafizici, povlačiti linije u pesku, već negovati i razumevati ono što je izniklo; bio to klasični italijanski spev u stancama ili akustični pesmičuljak o džemperima ili penjanju na drveće u Pensilvaniji. Sve je kul. Kada je zen učitelj Banzan na pijaci zamolio mesara da mu pokaže najbolje parče, mesar mu je odgovorio: „Svako parče ovde je najbolje, nema nijednog koje nije najbolje“; u tom trenutku Banzan se prosvetlio. Elem, kada je književna nauka dobra — tačnije, kada je dobar univerzitetski kurs — znanje stečeno razgovorom o jednoj temi prevazilazi uske okvire te teme. Tumačeći Tejlor Svift kroz izložene strategije čitanja, studenti ovog kursa neće samo bolje razumeti „1989“ već će, u zavisnosti od svojih naklonosti, ostvariti kvalitetnije uvide i u druga vredna književna dela ili društvene teme, sinergično ih povezujući u zajedničko neuronsko sazvežđe. Uostalom, sama prof. Bert je odredila da će se ispit polagati pisanjem dvaju seminarskih radova: jednog o Tejlor Svift, drugog o nekoj drugoj temi, autoru ili delu otvorenim na kursu. Kako je sama rekla: uprkos tome što je kurs o Tejlor Svift, predmet se ne može položiti čitanjem, tumačenjem i pisanjem isključivo o Tejlor Svift. Ovo je istina svake dobre nastave književnosti.

Kingove vrline

Čitajući zbirku novela Stivena Kinga IF IT BLEEDS (2020, Scribner) došao sam do uvida da sam ja od ovoga zavisan. Stiven King je za mene stvorio savršenu književnu drogu. U jednom periodu svog iskustva sa Kingom bio sam smoren, kako sam sebi zajedljivo obrazlagao, njegovim variranjem istih šest zapleta i/ili pripovednih elemenata. Mladost ludost! Sada tu repetitivnost rado prihvatam i iščekujem. Ne želim varijacije i odstupanje u formuli kada mi sve toliko prija. To je valjda onaj trenutak kada nešto ponavljajuće prestaje biti dosadno, a postaje umirujuće, bezbedno i udobno.

Pokušao sam da izmeditiram zbog čega su mi u poslednje vreme um, kortizol i či u blaženom miru kada čitam čak i naoko osrednja Kingova dela, i izveštaj ide ovako. I) Kingove priče neretko su o Porodicama, groznim tako i lepim, i njihovim kako raskidima tako i zbližavanjima. Naš majmunski mozak, već petnaest hiljada godina naviknut na lepotu zajedništva i međusobne ljubavi, reaguje rekao bih sa velikom empatijom na takve priče. Junaci u tim zapletima obično su II) Deca. U dobu sam kada sam svakim danom sve bliži četrdesetoj a sve dalji od dvadesetih; godine su to kada razmišljanja o divotama i bagovima detinjstva počinju rade u overdrajvu. „Nostalgija“ je u ovom slučaju preneodređen izraz za ono što osećam čitajući takve Kingove stvari, ali za potrebe ove književne ispovesti, za koju ne želim da pređe u terapijski zapis, recimo da je to ono što vibrira u meni. Nema za mene razlike između ruralne Amerikane i Salajke devedesetih: Kingovi III) Mali Gradovi su, kao i svačije uspomene na rodno mesto, udobni i ušuškani poput majčine utrobe, čak i kada kriju mračne tajne ili postaju lovišta demonskim silama. Ima li uopšte toplijeg i saosećajnijeg horor pisca od Kinga? Čovek koji je napisao STAND BY ME, BEKSTVO IZ ŠOŠENKA i ZELENU MILJU nije ograničio dispanziranje empatičnih priča samo u svoje nehoror priče: a što sam matoriji, cinizam nihilizam većine dela strave sve su mi dosadniji. Koliko god bile zle, bolesne ili jezovite, Kingove priče uvek su u jezgru IV) o Dobrim Ljudima i Ljubavi.

Prvu novelu u zbirci, „Mr. Harrigan’s Phone“, obožavam. Mislim o njoj već danima; spomenuo sam je čak i na prošlom času Kreativnog pisanja, i bila je to digresija više iz ljubavi nego iz potrebe. Zna se ponavljati da je teško napisati horor priču u doba mobilnih telefona. Ovaj saharinski bildungsromančić o dečačkom odrastanju i vezi koju imamo sa našim mentorima & vodičima izvanredan je kontraargument.

Tri draga horor romana

(Izvorno objavljeno kao komentar na jednom forumu)

Brem Stoker, DRAKULA. Dvesta godina star roman, pisan pritom za nas neverovatno arhaičnom tehnikom epistolarnog romana (romana u pismima), i dalje je stravičan za čitanje. Kasnije adaptacije mnogo su ulagale u romantizaciju Drakule: pružala mu se naglašeno pravednička pozadinska priča, romantični podzapleti, i uopšte egzotičnost misterioznog i markantnog stranca. Vrlo daleko od istine! DRAKULA je daleki predak slešera: izvorni grof Drakula je infernalni besmrtnik čije su inteligencija, snaga, moć i zlo nepojmljive čovečijem razumu; u potpunosti je lišen empatije ili ma čega ljudskog, a same ljude uostalom smatra faktički stokom, zbog čega ih ne samo ih lovi, već se sa njima psihopatski poigrava. Od svih slešera Drakula možda najviše sličnosti ima sa ksenomorfom. Nije on samo monstruozni predator iz „drugog sveta“, vođen istovremeno i paklenom inteligencijom i najnižim instiktima lovca, već mu nasilje često koketira sa seksualnim napastvovanjem — čak i prema muškim likovima. Uopšteno je Drakula sažetak strahova viktorijanskog doba. To je stranac iz tamnih i varvarskih krajeva sveta koji bira srce britanske imperije za svoje novo lovište; on se opire savremenim zakonitostima logike i nauke; a njegovo erotizovano, grumersko nasilje je devetnaestovekovnim čitaocima u najmanju ruku bilo mučno, ako ne i ogavno.

Mark Danijelevski, KUĆA LISTOVA. Avangardni obrt na temu „uklete kuće“, pisan uz pomoć raznovrsnog arsenala savremene eksperimentalne proze: vizuelnim eksperimentima, nestandardnom tipografijom, metatekstualnim upadima itd. Glavni junak saznaje da je kuća u koju se njegova porodica uselila veća iznutra nego spolja (sličnim zapletom počinje i horor novela Danijela Kelmana DU HÄTTEST GEHEN SOLLEN / YOU SHOULD HAVE LEFT, 2016, po kojoj je snimljen i film Dejvida Kepa (TAJNI PROZOR) sa Kevinom Bejkonom; btw Kelmanov magijsko-istorijski roman TIEL / TIL je nedavno objavila Čarobna knjiga) — otkrivanje tajni kući je mračno i emotivno. Hororično u knjizi nije samo razrešavanje središnje misterije, koje je izvedeno vizuelno/tipografskim dočaravanjima (Danijelevski lucidno započinje jezovitu priču već u uvodnom impresumu izdanja, pri navođenju izdavača, ISBN broja, urednika itd), a ne eksplicitnim objašnjenjima, već je jezovita i potresna priča koja teče u pozadini, a koja govori o traumi, gubicima i ljubavi. Sam Danijelevski ističe da je KUĆA LISTOVA pre svega ljubavna priča, što je stav koji stvarno klikne na kraju čitanja.

Stiven King, GROBLJE KUĆNIH LJUBIMACA. Od svih horor knjiga Stivena Kinga, mislim da ova ima najizraženiju i ujedno najljudskiju nadtemu: strah od smrti. Strah od smrti je uopšteno drevna tema — zaplet prvog književnog dela za koje znamo, GILGAMEŠA, vrti se oko Gilgamešovog straha od smrti nakon što mu premine Enkidu — a o toj temi se često zna palamuditi na različite lirizovane i kontemplativne načine. GROBLJE mi se pak sviđa jer je knjiga brutalna umesto refleksivna, i što ide na sam izvor našeg odnosa sa smrću: nije ovo knjiga o emotivnim fobijama od smrti, već o našoj neandertalskoj užasnutosti od iste; užasnutosti nad leševima, raspadanjem, bolešću, mrtvim tkivom, pa tek na kraju o užasnutosti nad kosmičkom indiferentnošću prema našim sirotim malim životima. Edgar Moren je u knjizi ČOVEK I SMRT teoretisao da je razlog verovanja o onih četrdeset „opasnih“ i „nesvetih“ dana nakon pokojnikove smrti (koje deli ogroman broj kultura i naroda) zapravo gađenje: tih ~mesec dana je period potreban telu da potpuno istruli i da od njega ostane samo kostur. Sviđa mi se stoga što je GROBLJE jedno od Kingovih dela sa najviše gore-a, čija se šok vrednost izvrsno uklapa u poetiku dela, a obožavalac sam i Kingovih folklornih koketiranja sa mračnim domorodačkim verovanjima i kultovima smrti, koja za trunku zalaze i u kosmički horor. Zanimljivo je čitati polu-lavkraftovski zaplet u kojem glavni lik nije ekscentrični usamljenik u potrazi za tajnama uvrnutog kosmosa, već porodični čovek koji dela usled tuge i želje da popravi svoj razrušeni dom.

Uređivanje i objavljivanje MAGLORODNIH

Na ovogodišnjem Sajmu knjiga, na štandu Mipla, predstavljena je prva knjiga epskofantazijske trilogije MAGLORODNI Brendona Sandersona (Brandon Sanderson, MISTBORN), čiji sam bio urednik. O ovom velikom poslu glancanja i redakcije preko dve hiljade stranica pričao sam, zajedno sa Borisom Vukovićem (pokretačem Mipla) i Jelenom Katić Živanović (prevoditeljkom drugih Miplovih izdanja Sandersona) u ovom sjajnom snimku u produkciji samog Mipla.

Miplov poduhvat i razvoj je neverovatan. Isprva igrački klub, potom distributer društvenih igara, a zatim i njihov lokalizator, Mipl je od skora postao i jedan od naših najasertivnijih izdavača žanrovske fantastike. U poslednjih nekoliko meseci, pod imprintom Mipla objavljivana su dela trenutno najpoznatijeg i najtiražnijeg autora epske fantazije, Brendona Sandersona: preciznije, objavljivani su njegovi TAJNI PROJEKTI, četiri samostalno objavljenje knjige koje zajedno čine verovatno najhajpovaniji izdavački projekat ove decenije u svetu epske fantazije. A sada je red došao i na MAGLORODNE: trilogiju koja je pokrenula karijeru ovog savremenog titana žanra.

MAGLORODNI su svojevremeno bili prava mala revolucija u fantaziji. Sa jedne strane, MAGLORODNI su bili vesnik novih vetrova: bio je to jedan od prvih megapopularnih fantazijskih serijala sa prepoznatljivim YA elementima: zaplet je ovde smešten na pozornicu distopijskog/postapokaliptičnog settinga, a naši mladi glavni junaci pokušavaju da, spašavajući svet, pronađu i same sebe u tinejžderskim potragama za identitetom i samovrednovanjem. No istovremeno, MAGLORODNI su i u prepisci sa klasičnim storitelingom visoke fantazije. Negde u pozadinskoj priči ove trilogije zakopana je jedna zaboravljena zapovest o časnom Junaku i njegovom pravednom Pohodu. Šta se desilo sa tim spasiteljem sveta? Da li je neko od junaka-adolescenata reinkarnacija tog Heroja Doba, ili je pak religiozno verovanje u te legende — zabluda?

MAGLORODNI su zbog takve otvorenosti novom, ali negujuće ljubavi prema starom, strašno uzbudljivo štivo bilo kojemdelu žanrovske demografije. Penzioneri poput mene će na ovim stranicama pronaći CPR starih avanturističkih pripovesti o nesalomivim ratnicima na plemenitim kvestovima u samo srce tame; drugi će prisustvovati, čitajući isti tekst, šarmantnoj dekonstrukciji klasične fantazije i emotivnom rolerkosteru jedne divne mladalačke ljubavne veze.

Na MAGLORODNIMA smo krvavo radili. Delo ima preko 2.000 stranica, poseduje složeni magijski i metafizički worldbuilding, i bogato je fantazijskim neologizmima i igrama reči koje smo skoro u potpunosti preradili u odnosu na prethodno Lagunino izdanje (RED MAGLE, 2010). Nijedna rečenica ovih knjiga nije ostala neprevrnuta, a nadam se da će čitaoci uživati u nekolicini uredničkih napomena koje sam fusnotirao u nadi da čitanje Sandersonove složene mitopoetike učinim potpunijim i zabavnijim. Cilj svakog prevodioca, urednika i lektora je da knjiga stranog autora u što većoj mogućoj meri izgleda kao da je pisana na tom prevedenom jeziku; poštujući, naravno, jezikotvorne temelje i izvornog i domaćeg jezika. Sanderson je, što se mene kao urednika tiče, sa Miplovim MAGLORODNIMA postao srpski pisac.