O knjigama

Najava: Razgovor o eksperimentalnoj poeziji Judite Šalgo (KCVMC, apr24)

Novi događaj na NAGLASU održaće se 24apr24 (sreda) u 18h u Kulturnom centru Vojvodine „Miloš Crnjanski“ i biće posvećen eksperimentalnom pesništvu fantastične Judite Šalgo (1941–1966), novosadske neoavangardne pesnikinje i spisateljice.

JŠ je rođena kao Judita Majnhajm; pisala je na srpskom — koji joj je bio drugi, nematernji jezik, što joj je zapravo bilo i privlačno kod njega — a prevodila je sa mađarskog (maternjeg) i engleskog. Bila je urednica Letopisa Matice srpske, kao i Tribine mladih KCNS, koja je ’60-ih i ’70-ih godina prošlog veka bila jedan od centara eksperimentalne umetničke scene u Jugoslaviji i ovog dela Evrope. Autorka je tri zbirke pesama: „Obalom“ (1962), „67 minuta naglas“ (1980) i „Život na stolu“ (1986). Pored toga napisala je i romane „Trag kočenja“ (1987) i „Put u Birobidžan“ (1997), kao i zbirku pripovedaka „Da li postoji život“ (1995).

PDF Juditinih 67 MINUTA NAGLAS (1980) jedna je od knjiga koju najviše delim drugima. Sa Juditinim mislima o usamljenosti, anksioznosti, fizičkom i mentalnom zdravlju snažno vibriram, pa mi je drago kada takve stihove mogu da podelim sa prijateljima. Od eksperimentalne poezije ne očekujem emotivnu povezanosti niti se ona time obično bavi; ali Juditine pesme ne samo da me zabavljaju maštovitošću forme već sa njima sve više, što sam zreliji, empatišem. Poezija Judite Šalgo jedinstvena je čak i u odnosu na ostale vanredno originalne pesnike njene epohe. U vreme neverovatnih književnih & umetničkih eksperimenatora kao što su Despotov, Tucić, Bogdanović, Ladik, Tišma i tako dalje, Juditina zbirka 67 MINUTA NAGLAS ističe možda i najkreativnijim igrama — teške reči ali stojim iza njih — sa vizuelnom poezijom, konceptualnom književnošću i performansom. Čitava zbirka povezana je zajedničkom emotivnom pričom, kao neki mali unutrašnji lirski roman, a opet izgleda kao da ju je pisalo nekoliko različitih ljudi. Pre nego što sam upoznao žanrovski neuhvatljive knjižuljke En Karson i pre nego što sam shvatio šta su Borislav Pekić i Danilo Kiš radili u KAKO UPOKOJITI VAMPIRA i GROBNICI ZA BORISA DAVIDOVIČA, ova Juditina knjiga mi je pokazala koliko lepe mogu biti kupusare napunjene naoko svime i svačime.

O eksperimentalnoj poeziji Judite Šalgo govoriće: Silvia Dražić, teoretičarka i autorka više studija o pesnikinji i vojvođanskoj neoavangardi; i Vera Kopicl, teoretičarka i autorka više studija o ženskom i eksperimentalnom stvaralaštvu. Moderator priče biću ja. Događaj će biti mešavina klasičnijeg predavanja i interaktivnog čitalačkog kluba, pa se nadam da će publika biti raspoložena da se pridruži zabavi & uključi u razgovor o Juditinim pesmama.

Bubice

Najbolji deo predavanja Vladimira Nabokova o PREOBRAŽAJU Franca Kafke (Nabokov je na Univerzitetu Kornel predavao na nekoliko kurseva o devetnaestovekovnoj i dvadesetovekovnoj evropskoj književnosti) najbolji deo Nabokovljevog časa elem jeste njegovo insistiranje da je tačna vrsta insekta u kojeg se pretvara Gregor Samsa jedno od ključnih pitanja u delu. Veze naravno nema u kakvu se bubu Samsa pretvorio — čak i sam Nabokov u jednoj opasci skreće pažnju da ni Gregor, ni članovi njegove porodice, ni sam pripovedač ne vide jasno Gregorov novi oblik, i da se u toj jezovitoj neodređenosti krije važno dočaravanje njegove dehumanizacije. Ali Nabokov je bio toliki zaluđenik za entomologiju i lepidopterologiju (bubologiju i leptirologiju) da nije mogao kontrolisati svoj štreberisanje; čitave stranice posvetio je teoretisanju o tačnoj vrsti insekta u kojeg se Samsa pretvorio — da li je u pitanju pauk? ili vrsta bubašvabe? ili nešto treće? — maskirajući svoj geek out kao Zapravo Važno Književno Pitanje. Studentima je čak pokazivao sličice koje je ručno nacrtao! (Vladimir Nabokov, ESEJI: MARSEL PRUST, FRANC KAFKA, prev. Tanja Bulatović, Beograd: NNK International, 2006, str. 93–93)

Kada Nabokov, ljudski mikroskop za pitanja stila i književnih poetika, ovakvoj digresiji posveti toliko pažnje, znate da je dogorelo. Ruku na srce nije Nabokovu sakupljanje i istraživanje insekata bilo samo hobi. Kao i svakom pravom hobisti — bilo da je u pitanju fantasy košarka, Warhammer 40k ili planinarenje — hobi je zapravo pravi život, a sve ostalo je pauza između dve sesije vijanja leptirova po livadi. Kako je Nabokov izjavio u intervjuu za The Paris Review (41, 1967), da nije bilo Oktobarske revolucije koja ga je naterala na emigraciju, ne bi napisao niti jedan roman i na miru bi se bavio svojim bubama.

Kafkine bolesničke ceduljice

Franc Kafka je pred kraj života bolovao od tuberkuloze grkljana i bilo mu je zabranjeno da govori. Sa prijateljima & osobljem bolnice u Kirlingu komunicirao je pisanim ceduljama. Neki od tih porukica su, uprkos minijaturnosti, rečiti i dubokoumni uvidi u književnost, filozofiju, tekuće vesti ili Kafkino medicinsko stanje. Ali najsimpatičnije su mi ovakve intimne opaske — pisane u bolesti i bolovima, ali i dalje dobrodušne. „Kafkijansko“ je postalo oznaka za grotesku, teskobu i emotivni horor, ali Kafka je bio čista duša.

(Franz Kafka, LETTERS TO FRIENDS, FAMILY, AND EDITORS, trans. Richard & Clara Winston, New York: Schocken Books, 1977)

Magistrale: Jasminka Petrović, „Ovo je najstrašniji dan u mom životu“

Prošlonedeljno druženje na Magistraleu bilo je sjajno. Jasminka Petrović, o čijim smo knjigama razgovarali (roman „Ovo je najstrašniji dan u mom životu“ bio je povod za priču i o ostalim njenim delima), budući je klasik srpske književnosti. Ona rasprostranjena pohvala za najbolja dela dečije umetnosti — da ih podjednako mogu čitati i odrasli i klinci — nema bolje primene od njene proze, i vrlo malo znam primera iz dečije književnosti koji na toliko urnebesan a istovremeno neuvijen način (Stanislav Vinaver je to nazivao „šalozbiljnošću“; Jasminka je u neku ruku nastavak takve šalozbiljne tradicije srpske književnosti od Zmaja, Kostića, pa preko Vinavera do sada), elem, koja na takav način govori o temama poput depresije, anksioznosti, porodične disfunkcionalnosti, roditeljskih izazova, školskih lomova, suicida, anoreksije, rata i tinejdžerskog seksa. Velika spisateljica! Priča je trajala skoro dva i po sata, i trajala bi još više da se FFUNS zvanično ne zatvara u 21:00.

Imali smo sreću & zadovoljstvo da je prof. Marina, budući klasik Odseka za srpsku književnost i moderatorka razgovora, sa nama podelila svoje enciklopedijsko znanje o Jasminki i uopšte školskim programima dečije književnosti. Razmena utisaka na čitalačkim klubovima uvek je udobno iskustvo kada razgovorom upravlja obrazovan čitalac koji je pritom i dobar slušalac. Vraćam se ovog Magistralea pun uvida kojih nisam bio svestan — roman sam pročitao tri puta, ali do prošlog četvrtka nisam ni razmišljao o delikatnim karakterizacijama Strahinjine (gl. junak) majke i tetke! — i sa gomilom preporučenih knjiga, mahom od naših mladih čitalaca koji su nam se pridružili sa Blogerame.

Sledeći Magistrale zakazan je za 28apr24, a čitamo Ekovo „Ime ruže“. Vidimo se!

PROBISVETI U BIBLIOTECI (2023/4)

Iz štampe je ove nedelje izašao zbornik sa konferencije „PROBISVETI U BIBLITECI: Mlada srpska proza u istoriji srpske književnosti“ koji smo prošle godine organizovali Snežana Savkić i ja, ispred KCVMC i Instituta za književnost i umetnost. Sneža je, kao što sam spomenuo deleći utiske sa sjajnog skupa, uradila lavovski deo svega. Najbolje što za svoj udeo u ovom lepom projektu mogu reći je da joj nisam mnogo smetao u poslu. Nakon nekoliko sitnijih (ali ništa manje dragih!) naučnih kolaboracija, ovo je prvi put da smo Sneška & ja potpisani kao urednici jednog štiva; ne mogu biti zadovoljniji i ponosniji što sam u njenom i društvu svih ostalih autora

„Mlada srpska proza“ jedan je od naziva za zanimljivu grupu eksperimentalnih stvaralaca koji su se afirmisali početkom ’80-ih godina prošlog veka. Kao i gotovo svi drugi termini postmoderne umetničke teorije, i izraz „Mlada srpska proza“ je kriminalno neprecizan, čak i konfuzan, i izvor je nemalog broja polemika. Teorijske zavrzlame na stranu, autori MSP jedni su od najzanimljivijih eksperimentalnih stvaralaca u istoriji srpske proze. Raspravljali smo o odlikama ovih žanrovski fluidnih, multimedijalnih, fragmentarnih, kriptičnih i citatnostima prepunih tekstova tokom pet sati sesija (premalo!) i na dvestotinjak strana ovog zbornika.

Pre svega mi mi je njihova proza — zabavna. Čak i kad su autori poput Damjanova, Basare, Pisareva itd. okrenuti melahnoliji, depresiji ili nihilizmu, i dalje se iza tih tmurnih sadržaja providi smeh i poriv za okretanjem sveta naopačke. Iza tih avangardnih dekonstrukcija oseti se silna ljubav prema svetu (ma koliko grozan bio), stvaranju i književnosti. U takvim delima mirišem ono što bi jedan pokojni političar iz Firence nazvao „božanstvenom komedijom“: ideju da je sve na ovom svetu veselo, lepo i u flowu, ukoliko razumemo fazon i držimo čakre otvorenim.

PDF zbornika je na mojoj Academiji, kao i u Dropbox folderu polaznika master kursa „Neoavangardne i eksperimentalne tendencije (…)“. Još jednom se zahvaljujem svim autorima na fantastičnim prilozima. Bilo je uživati slušati & čitati vas, i radujem se budućim projektima. Biće ih uskoro!

Tolkinovi roguelikovi

Nedavno sam se igrao klasičnim rogulike naslovima iz Tolkinovog sveta — Sil, Angband, Tales of Middle Earth. Igre su relativno teške zbog interfejsa i unutrašnjih sistema koji zahtevaju učenje i navikavanje, ali mi se, uprkos tome što sam u njima loš, strašno svidela njihova apstraktnost — zbog koje praktično omogućavaju da igrač projektuje šta god hoće u partiju i tako proživljava ličnu fanfikciju. Zbog težine, permadeatha, crnog ekrana i koncepta istraživanja Angbanda ili sličnog horor dungeona Srednje Zemlje, igre imaju i sjajnu mračnu atmosferu, što je za mene osvežavajuće istovetno melahnoličnim i beznadežnim tonovima SILMARILIONA. U Tolkinovim adaptacijama uglavnom se emulira epika i mitopoetika tog ogromnog i sjajnog univerzuma, dok se intimne tragedije junaka, njihove propasti i zablude, nemogući pohodi, autodestruktivne strasti & ostali motivi depresivnih germanskih legendi ostavljaju po strani.

Štaviše, skoro sam u SILMARILIONU naleteo na rečenicu, u prvim poglavljima („Of the Enemies“) gde se u prolazu opisuje Morgotova vlast nad svetom („…and through long years in Arda [Morgot] held dominion over most of the lands of the Earth“), koja se nekim kosim čitanjem može razumeti kao da je čitav Tolkinverzum delo danas sve popularnije tamne fantazije (dark fantasy). U nekom smislu, to i jesu pripovesti iz sveta smrti, stradanja i bezizlazne borbe, gde skoro čitavom planetom vlada nezadrživi mračni bog. Ako postoje dela koje savršeno dočaravaju taj osećaj bezizlaznosti ali i povremenih egzaltacija usled nemogućeg herojstva, to su ove igre.

AI halucinacije knjiga

„AI halucinacije“ (eng. AI hallucinations) izraz je za nepostojeće ili pogrešne pojmove koje veštačka inteligencija, odnosno tzv. veliki jezički modeli (Large Language Models; LLM) prosto izmisle u svojim odgovorima. Kada robota nešto pitamo, „inteligencija“ sa kojom razgovaramo zapravo je složen kombinatorijski sistem koji iskopava, razlaže i slaže podatke kojima je hranjen, tražeći najbolju repliku za promptove koje smo mu izložili. Ponekad se u takvom prepoznavanju & predviđanju šablona mašina prosto zaigra, pa generiše rešenja koja bi, po njegovim informacijama, po svakom pravu trebalo da su tu — ali nisu.

Danas je tako robot uspeo da mi izmašta celovit bibliografski unos: naslov knjige, ime autora, sažetak, te izdavača i godinu objavljivanja. Trenutno su mi takve AI halucinacije zabavne — naletao sam na nekoliko ovakvih izmišljenih knjiga, i žao mi je što nisu napisane, jer je skoro svaka bila dobar odgovor na moje upite. Ako ChatGPT-u ne uspe posao sa generisanjem odgovora, ima budućnost u vođenju izdavačke kuće. Traženje literature sa ChatGPT-om neuporedivo mi je udobnije od preoravanja Google Scholara i borbe sa njegovim suludim algoritmom koji zna izbacivati, jedan pored drugog, srednjoškolske eseje i paywallovane radove oksbridžskih emerita — nadam se da će stoga ova štucanja u nekom trenutku prestati.

Takvih je halucinacija doduše, koliko iz ograničenog iskustva vidim, sve više. Nedavno sam naleteo na post frustriranog istoričara koji se žalio kako je AI alat za obnovu i upscaleovanje istorijskih fotografija jednom tenku iz Drugog svetskog rata dodao ploču sa nerazumljivim tekstom. Tehnologija AI alata suštinski je kreativna: predviđajući obrasce — obrasce reči ili obrasce piksela svejedno — oni zapravo stvaraju i izmišljaju. Od njih tražimo klot odgovore, ili konkretnu uslugu, a dobijamo suviše maštovitog sagovornika ili svojeglavog umetnika. Učenje robota da budu inteligentniji već sada podrazumeva da ih treniramo da budu gluplji.

Marta Vels, DNEVNICI UBIBOTA (2021, Čarobna knjiga, prev. Vesna Stojković)

DNEVNICI UBIBOTA Marte Vels (2021, Čarobna knjiga, prev. Vesna Stojković; Martha Wells, THE MURDERBOT DIARIES, 2017–2018, Tor Books) prvi su originalni naučnofantastični serijal ove zanimljive autorke koja piše prosto sve: i fantaziju, i YA, i SF, i serijale, i samostalna dela, i franšizne romane (g. Vels je pisala nekoliko dela iz univerzuma RATOVA ZVEZDA i ZVEZDANE KAPIJE), a učestvovala je i na svetogradnji „Dominaria“ seta u MAGIC: THE GATHERINGU. DNEVNICI UBIBOTA su i dalje aktivni serijal — za sada poslednji uradak, SYSTEM COLLAPSE, Tor Books je objavio 2023. godine — i prvo na srpski prevedeno delo Marte Vels. Godine 2023. g. Vels je objavila i samostalni fantazijski roman THE WITCH KING (Tor Books).

DNEVNICI UBIBOTA prvi su deo naučnofantastičnog serijala o istoimenom junaku, odbeglom borbenom androidu koji je nakon jednog incidenta hakovao sopstveni upravljački modul i time dobio ne samo ljudsku svest, već i ljudsku anksioznost i neuroticizme. Ovaj oblikom nesimetrični serijal — ovaj prvi deo sastoji se od četiri novele i dve kratke priče, a drugi deo, EFEKAT MREŽE (2022, Čarobna knjiga, prev. Vesna Stojković; NETWORK EFFECT, 2020, Tor Books), celoviti je roman — odvija se u svemiru koji je mešavina svemirske opere i kiberpanka, high techa i low lifea; u svetu gde galaktičkim prostranstvima ispresecanim zvezdanim putevima vladaju sumnjive korporacije i njihove berzanske manipulacije, i gde se, dok nebesima narod putuje crvotočinama, na površini napredna ali fušerajski sklopljena oprema kvari na svakom koraku.

U takvom se kosmosu Ubibot kreće od misije do misije, iznajmljujući svoje usluge svemirskim geodetama, biolozima, rudarima, pravnim zastupnicima i svima ostalima kojima je na tuđinskim planetama potrebna zaštita od flore, faune, elemenata ili neprijateljskih agenata suparničkih firmi. Zapleti su stoga akcioni, sa po jednom ili više središnjih misterijica u svakom „poglavlju“ koje glavni junak mora razrešiti kako bi otkrio pravi izvor opasnosti na određenom zadatku; a priče su, zahvaljujući pre svega simpatičnim tmurnim opservacijama samog Ubibota, i prilično humoristične.

Naslovni Ubibot glavna je zvezda ovih hronološki povezanih, ali dobrim delom nezavisnih epizoda. Kosmos g. Vels u ovim pripovestima smeštenim u daleku budućnost tehnološki napredne ljudske rase prazan je, suvkast i dosadnjikav (zapleti se odvijaju na raznoraznim fabričkim postrojenjima, korporacijskim terminalima i ponekom planeticom apstraktne topografije, te uprkos futurističkom setingu priče nemaju nimalo egzotičnosti ili istoriografske dubine), ali sve je to samo kartonska scenografija po kojoj se kreće ovaj samosvesni borbeni android namenjen zaštiti (Security Bot), a koji pati od socijalne anksioznosti. Ubibot — kako je samog sebe autoironijski nazvao — grozi se ljudske interakcije i intepersonalnih odnosa, jer ih ne shvata. Ljudska bića slabo razume, i sa njima mu je neprijatno i da priča, a kamoli da ga ovi grle ili ne daj bože gledaju u njegove tamnim šlemom nezaštićene oči. Ljudi ga, da stvar po njega bude gora, tokom njegovih pustolovina uglavnom prihvataju i sa njim saosećaju. Zbog toga mu je sa njima još teže!

Volimo se u SF-u igrati sa učitavanjem ljudskosti u stvari koje ljudske nisu; volimo to uostalom raditi i bez naučne fantastike, kao na primer sa mačkama i kerovima na Tiktoku. Učitavajući svest, ili ljubav, ili humor u nežive konstrukte, androide, pojave, planete, fenomene, tuđine i druge entitete, postavljamo sebi pitanje šta zapravo znači biti čovek, i šta zapravo jeste „ljudsko“ — naročito kada učitavamo ne samo lepe stvari poput saosećanja ili smisla za humor, već i naše emotivne stative. Poput Marvina iz AUTOSTOPERSKOG VODIČA KROZ GALAKSIJU D. Adamsa, Ubibot je je melahnolik, pesimista, neurotičar i na ivici depresije; pritom ima naše, Gen X i Milenijalske obrasce borbe sa svojim blokadama u glavi, pa tako vreme ubija anestezirajući se skidanjem čitavih biblioteka video-sadržaja sa torenta, od kojih na kraju ne gleda ništa osim istih nekoliko komfort serija.

Ipak — Ubibot kroz serijal raste, menja se, i poboljšava. Nije lako nekome sa socijalnim nesigurnostima, ili ko je možda čak i na autističnom spektru, samostalno poći i hoditi tim putem. Ali lepa ideja ove knjige je da je jedan automaton, čim je hakovanjem samom sebi pružio blagoslov samosvesti, instiktivno uvek birao put brige prema drugima i otkrivanja istine o samom sebi. Iako to sebi ne bi priznao, u telu ciničnog Ubibota kuca srce dobrog čoveka. To uglavnom prepoznaju svi oko njega, dok je njemu za to samoosvešćenje potrebno nekoliko knjiga kosmičkih pustolovina.

I’ll Stick Him

Uvek se rado setim ovog odlomka iz jedne od omiljenih sportskih knjiga, MONEYBALLA: THE ART OF WINNING AN UNFAIR GAME, 2003, W. W. Norton & Company), izvanrednog nefikcijskog pisca od kojeg je kog nas prevedena njegova BIG SHORT / OPKLADA VEKA (2016, Laguna, prev. Jelena Kosovac).

Bili Bin, koga u filmskoj adaptaciji knjige glumi Bred Pit, generalni je menadžer bejzbol tima Ouklend A’s-a, tužno siromašne ekipe koja u finansijski disparitetnom MLB — sportskoj ligi sa najdrastičnijim razlikama između klupskih budžeta na svetu — koja dakle u takvom takmičenju nema čemu da se nada izuzev kupljenja igračkih otpadaka & moljenja boga da će nekog od njih preprodati za više. Bili Bin zato želi da promeni stvari. Ne želi da samo pluta u limbu; ako može, želeo bi da od fekalija napravi pitu, odnosno tim, umesto da se samo bavi reciklažom jeftinih ugovora.

U njegovim očima, to je ostvarivo jer trenutni bejzbolaški skauting traži pogrešne stvari. On to najbolje zna jer je sam bio njegova žrtva. Kao mladom igraču, Biliju se predviđala fantastična budućnost; nije bilo kategorije igre u kojoj se nije isticao, a fizički je i tehnički bio bogomdan. Međutim, Bili je bio ophrvan sumnjama, strahovima, blokadama, nesigurnostima. Nijedan od skauta nije gledao njega kao kompletno biće — psihološki pre svega — već kao Apolona zavidnih statističkih benčmarkova, a takva su očekivanja nabijala još veći pritisak, pretežno od samog sebe, i spirala samosumnje i anksioznosti više se i više produbljivala.

Bili Bin je našao svoj put (čitajte knjigu), a ovaj moj detaljčić iz knjige opisuje jedan od trenutaka kada je Bili osvestio šta je bilo to što mu je prouzrokovalo zvrčku, na primeru njegovog manje kurpulentnog, ali mentalnog drugačijeg saigrača Lenija Dajkstre, budućeg šampiona i trostrukog Ol-Stara. Slična stvar postoji i u košarci, gde se od šutera traži da utakmicu provode u zenolikom stanju gde ne postoji prošlost: prethodni promašaji ne smeju da postoje — postoji samo Trenutak.

Dijalog sa kitovima

Uz pomoć novih AI alata, naučnici su nedavno napravili ogroman proboj u kategorizovanju različitih zvukova koje kitovi koriste u svojim komunikacionim pesmama. Napravljen je tako prvi korak u određivanju različitih kitovskih „samoglasnika“, odnosno karakterističnih i u istom ritmu ponavljanih klikova. Upravo je, drugim rečima, zahvaljujući posvećenom radu marinskih biologa & inovacijama na polju modela veštačke inteligencije, započela sistematizacija kitovske fonologije i napravljen prvi korak u otkrivanju kitovskog jezika.

Naučna fantastika je svašta predvidela, pa tako i razumevanje kitovskih dijaloga. Osim ZVEZDANIH STAZA IV, omiljeni naučnofantastični komad o razumevanju sa kitovima mi je ova usputna crtica u DIGITALNOM UGLJENIKU Ričarda Morgana (2013, Laguna, prev. Goran Skrobonja; Richard Morgan, ALTERED CARBON, 2001, Gollancz). Strašno volim takve vinjete i usputne replike koje u samo nekoliko reči otkrivaju čitave istorije: poput govora o Tahojzerovoj Kapije replikanta Roja Betija, Gandalfovog govora o Gondolinu nakon pobeđivanja tri trola u HOBITU, video-igre u NEUROMANTU čiji je setting pad Minhena u Tenkovskom ratu, itd. itd.

***

„Koristili su ga da prate kitove i tako to“, reče Ortega, mahnuvši postrance prema oplati. „Pre nego što su takve institucije sebi mogle da priušte satelitsko vreme. Naravno, posle Dana sporazumevanja, kitovi su najednom vredeli užasno mnogo novca za svakog ko je umeo s njima da razgovara. Znate, oni su nam o Marsovcima rekli gotovo jednako koliko i četiri veka arheoloških istraživanja na samom Marsu. Zaboga, oni se sećaju njihovog dolaska ovamo. To im je zapisano u genima.“

Ona načas zaćuta. „Rođena sam na Dan sporazumevanja“, nadoda nevezano.

„Zaista?“

„Tako je. Devetog januara. Dali su mi ime Kristin po nekoj naučnici koja se bavila kitovima u Australiji, i radila u prvobitnom timu za prevođenje.“

„Lepo.“

(str. 258–259, poglavlje 18)