O knjigama

Rade Drainac, TAJFUN NA BETONU

 

 

Određeni soj avangardnih umetnika obožavao je — obožavanje je prava reč — tehnologiju i inženjerska dostignuća tadašnje epohe. Neki avangardistički podpravci otvoreno se i temelje na prožimanju umetnosti/književnosti i tehnoestetike. Konstruktivistički pesnici pišu tako koristeći matematičke simbole, algebarske formule & topografiju arhitektonskih šema. Za čoveka kao što je Filipo Tomazo Marineti (začetnik futurizma), novi gedžeti, pronalasci i mašinski artefakti čak su i vredniji i lepši od umetničkih dela. Kako je FTM rekao u MANIFESTU FUTURIZMA: „Objavljujemo da su divote sveta obogaćene novom lepotom: lepotom brzine. Trkački automobil sa haubom ukrašenom velikim cevima nalik na zmije sa eksplozivnim dahom; urlajuće motorno vozilo koje kao da se pokreće vatrom iz mitraljeza lepše je od Nike sa Samotrake“. Na tehnologiju se, očima ovakvih stvaralaca, gleda kao na korisnu i prelepu silu koja će čovečanstvo božezdravlja dovesti, nakon klanja u Prvom svetskom ratu, malo bliže utopiji.

Rade Drainac (1899–1943), srpski avangardni pesnik, imao je drugačiji pogled na stvari. Umesto tehnološkog raja video je, u projekciji, da nas oslanjanje na tehnologiju radije vodi u otuđivanje; da prodor tehnologije u umetnost, medije, privatni životi i međuljudske odnosi ne vodi baš ka preporodu ljudskog duha, već pravo u dehumanizaciju. Njegova pesama „Tajfun na betonu“ (objavljena posthumno, direktno iz rukopisa, u drugoj knjizi njegove sabrane poezije BUNTOVNIK I APOSTOL, 1999, Zavod za udžbenike, ur. Gojko Tešić) zvuči toliko neverovatno proročki da se čini kao da je stvar književnoistorijska zezancija i da je, umesto 1928, napisana prekjuče. Ko je još pre sto godina govorio o Tviteru, infernalnim algoritmima i parasocijalnim odnosima na Webu 2.0? Drainac je inače bio veseljak i po mnogo čemu hipermoderan — što napominjem kako se njegov osećaj za filing savremene tehnokulture ne bi tumačio kao zadrtost, luditizam, smarački cinizam ili prazno bumersko naricanje.

Crtice o V. H. Odnu

Nekoliko crtica o dvadesetovekovnom engleskom pesniku Vistanu Hju Odnu (Wystan Hugh Auden), jer sam jutros naleteo na njegovu zamisao o programu kreativnog pisanja poezije. Ideja mu je nenormalna (kome su potrebni normalni kursevi pisanja?), ali otom potom. V. H. Odnova pesma „Muzej lepih umetnosti“, jedna od prisutnijih u antologijama engleskojezične poezije XX veka, jedna mi je od omiljenih i pomogla mi je u nekim teškim vremenima. Volim pesnike koji kombinuju klasične oblike stiha/strofe, tradicionalnu metriku i rime, i visoke teme istorije umetnosti, sa slobodnim stihom i savremenim forama, fazonima, fintama i izmotavanjima. Mislim na stvari poput ČETIRI KANONA Ivana V. Lalića, gde se među pesmama koje oponašaju hiljadugodišnje molitvene žanrove vizantijske književnosti nalaze i ovakvi stihovi: „Jajoglavi Satana ima lični kompjuter / Od deset gigabajta, uz pomoć kojeg mi kroji / Kapu po svojoj meri (…)“. (Godine 1995, kada su ove pesme nastale, deset gigabajta bila je nemoguća količina računarske memorije.)

Zadrt sam po pitanju današnje poezije. Ukus mi je ograničen. Osim ako autori i autorke nisu samosveni neoavangardni umetnici koji depoetizacijom znaju napraviti strašno zezanje, pesme koje su proizvoljne, lenje, očigledne, aforistične, nemaštovite i namerno siromašne me ne pokreću. No me interesa ukoliko pesnik/inja od jezičkih alata koriste samo ENTER, a ne znaju šta je trohej. Odnova poezija mi se sviđa jer u njoj nalazim veliko majstorstvo misli i izraza, odn. posvećenost da se svaki zarez i slog u pesmi uobliče. Nisam kao čitalac opsednut apstrakcijama književne forme — nije roman dobar samo zato što je prstenast, nije pesma lepa samo zato što je sonet, i tako dalje — ali ako poezija nije događaj jezika, kome to treba?

Crtice:

— V. H. Odn pratio je rigorozan radni raspored. Ustajanje u 6:00, kafa, ukrštenica, pa rad na pesmama od 7:00 do 11:30. Prezirao je rad noću i smatrao je da uveče rade samo (citiram) Hitleri. Radio je i malo posle ručka, ali nikada posle 18:30. Nakon toga je častio sebe, i eventualne goste u kući, snažnim votka martinijem. Odlazak na spavanje: ne posle 23:00. U penzionerskim danima legao je već u devet.

— Prema rečima prijatelja, svaki delić Odnovog života — obroci, spavanje, pisanje, kupovina — bio je isplaniran u minut. Pesnik je tokom dana stalno proveravao ručni sat. Kako bi održao energiju i usredsređenost u tako strogom rasporedu, Odn se dopingovao. Kako se navodi u sjajnoj knjizi Mejsona Karija iz koje crpim ove podatke, DAILY RITUALS: HOW ARTISTS WORK (Mason Currey, 2013, Knopf), Odn je svakog jutra uzimao amfetamine „kao što drugi uzimaju vitamine“. Njegove skladne pesme, čije mi čitanje umiruje BPM za desetak otkucaja, pisane su na spidu. Uveče je, kako bi mogao da zaspi, uzimao kontradozu sedativa. Ovakvu suplementaciju, koju je Odn nazivao „svojim hemijskim životom“ („my chemical life“), pesnik je uzimao nekoliko decenija, prestajući tek kada je njegovo telo počelo da razvija otpornost i time umanjuje efekat tableta.

— Kada ga je jedan novinar pohvalio kako njegove pesme zvuče tako autentično, lagodno i prirodno kao da su napisane iz prve, Odn se naljutio i odgovorio: „Znaš li koliko moram da rintam da bi tebi pesma zvučala kao da je napisana iz prve?“. Nemam pojma gde sam ovo pročitao.

— Picrel je Odnov idealni program kreativnog pisanja poezije. Slika je sa Tvitera, a odlomak je iz Odnovog eseja „The Poet and the City“, gde se mogu pročitati još neke pametne stvari. Da se u poeziju razumem kao što se ne razumem, zaveo bih na svom programu pisanja isti teror. Polaznicima bih mozak ispirao klasičnom retorikom; terao bih ih da, praveći lične pesmarice omiljenih pesama drugih stvaralaca, troše sveske i sveske; repozitorije bih zatrpao enciklopedijama, pregledima i udžbenicima o svakoj temi osim knjievnosti i književne kritike, od bitkoina do meteorologije. Tačka (5) toliko je lepa & pametna zamisao da mi se duša cepa što polaznicima Izviiskre ne možemo da damo po mače ili makar orhidejicu na početku svake radionice. Možda nešto smislimo za jesenju sesiju 2024.

Stephen King, „THE LIFE OF CHUCK“ (IF IT BLEEDS, 2020)

Tom Hiddleston Enters Retirement in First 'The Life of Chuck' Image

„The Life of Chuck“ Stivena Kinga (iz zbirke IF IT BLEEDS, 2020, Scribner; AKO KRVARI, 2022, Vulkan, prev. Vladan Stojanović) jedna mi je od najlepših i najavangardnijih priča SK. Novelica o običnom, ali vrlo posebnom životu everymana Čarlsa Kranca ispričana je unatraške, odnosno od junakove smrti (poglavlje „Thanks, Chuck“), završavajući se njegovim detinjstvom provedenim u kući koja možda jeste a možda nije ukleta („I Contain Multitudes“; naslov je stih iz „Pesme o sebi, 51“ Volta Vitmana). Avangardni deo je u tome što poglavlja ne samo da su drugačija po zapletu — iako delovi istog životopisa, svako je poput zasebne kratke priče — već se međusobno razlikuju vajbom, konceptom i žanrom: jedno je uvrnuta gotska priča, drugo optimistična crtica iz života, a treće nadrealna postapokaliptična fantazija. „The Life of Chuck“ uskoro dobija i filmsku verziju, a režiser će biti sjajni Majk Flanagan, koji je snimio već nekoliko Kingovih adaptacija, kao i fantastične horor drame „Ukleta kuća na brdu“, „Ponoćna misa“, „Pad kuće Ašera“ itd.

Što je stariji, King sve više u priče unosi vedriju stranu svoje ličnosti. On je čista duša, dobrica i na svoj način vrlo duhovan. Sve više u njegovim zapletima primećujem — možda je i do moje promene u čitanju — aluzije na opštu, tajnovitu i božansku dobrotu koja iz metafizičkog zapozorja utiče na likove i ovaj svet podjednako silovito kao i đavoli, bauci, vampiri, ljudski monstrumi i ostali vektori zla.

Elem, „Life of Chuck“ je priča o jednoj od omiljenih tema Stivena Kinga: o smrti. Uprkos tome što je u svojim delima pobio mnogo naroda, King za svoje junake odvaja vremena & prostora da o smrti svojih bližnjih meditiraju u tišini sopstvenih misli, i da te odlaske na svoj način procesuiraju. „Life of Chuck“ je takva priča. Iako je govori o Čakovoj smrti, topla je, humoristična i afirmišuća. A utisak mi je da asimetrični oblik novele i njene blesave tačke zapleta takođe doprinose lepoj ideji: da je život čoškast, lep, strašan i neponovljiv („Protivrečim li ja sebi? / Dobro onda, protivrečim sebi / (Ja sam velik, sadržim mnoštva)“, V. Vitman), & da je smrt samo jednog čoveka propast čitavog univerzuma koji se više neće odigrati.

 

 

Najava: Razgovor o eksperimentalnoj poeziji Judite Šalgo (KCVMC, apr24)

Novi događaj na NAGLASU održaće se 24apr24 (sreda) u 18h u Kulturnom centru Vojvodine „Miloš Crnjanski“ i biće posvećen eksperimentalnom pesništvu fantastične Judite Šalgo (1941–1966), novosadske neoavangardne pesnikinje i spisateljice.

JŠ je rođena kao Judita Majnhajm; pisala je na srpskom — koji joj je bio drugi, nematernji jezik, što joj je zapravo bilo i privlačno kod njega — a prevodila je sa mađarskog (maternjeg) i engleskog. Bila je urednica Letopisa Matice srpske, kao i Tribine mladih KCNS, koja je ’60-ih i ’70-ih godina prošlog veka bila jedan od centara eksperimentalne umetničke scene u Jugoslaviji i ovog dela Evrope. Autorka je tri zbirke pesama: „Obalom“ (1962), „67 minuta naglas“ (1980) i „Život na stolu“ (1986). Pored toga napisala je i romane „Trag kočenja“ (1987) i „Put u Birobidžan“ (1997), kao i zbirku pripovedaka „Da li postoji život“ (1995).

PDF Juditinih 67 MINUTA NAGLAS (1980) jedna je od knjiga koju najviše delim drugima. Sa Juditinim mislima o usamljenosti, anksioznosti, fizičkom i mentalnom zdravlju snažno vibriram, pa mi je drago kada takve stihove mogu da podelim sa prijateljima. Od eksperimentalne poezije ne očekujem emotivnu povezanosti niti se ona time obično bavi; ali Juditine pesme ne samo da me zabavljaju maštovitošću forme već sa njima sve više, što sam zreliji, empatišem. Poezija Judite Šalgo jedinstvena je čak i u odnosu na ostale vanredno originalne pesnike njene epohe. U vreme neverovatnih književnih & umetničkih eksperimenatora kao što su Despotov, Tucić, Bogdanović, Ladik, Tišma i tako dalje, Juditina zbirka 67 MINUTA NAGLAS ističe možda i najkreativnijim igrama — teške reči ali stojim iza njih — sa vizuelnom poezijom, konceptualnom književnošću i performansom. Čitava zbirka povezana je zajedničkom emotivnom pričom, kao neki mali unutrašnji lirski roman, a opet izgleda kao da ju je pisalo nekoliko različitih ljudi. Pre nego što sam upoznao žanrovski neuhvatljive knjižuljke En Karson i pre nego što sam shvatio šta su Borislav Pekić i Danilo Kiš radili u KAKO UPOKOJITI VAMPIRA i GROBNICI ZA BORISA DAVIDOVIČA, ova Juditina knjiga mi je pokazala koliko lepe mogu biti kupusare napunjene naoko svime i svačime.

O eksperimentalnoj poeziji Judite Šalgo govoriće: Silvia Dražić, teoretičarka i autorka više studija o pesnikinji i vojvođanskoj neoavangardi; i Vera Kopicl, teoretičarka i autorka više studija o ženskom i eksperimentalnom stvaralaštvu. Moderator priče biću ja. Događaj će biti mešavina klasičnijeg predavanja i interaktivnog čitalačkog kluba, pa se nadam da će publika biti raspoložena da se pridruži zabavi & uključi u razgovor o Juditinim pesmama.

Bubice

Najbolji deo predavanja Vladimira Nabokova o PREOBRAŽAJU Franca Kafke (Nabokov je na Univerzitetu Kornel predavao na nekoliko kurseva o devetnaestovekovnoj i dvadesetovekovnoj evropskoj književnosti) najbolji deo Nabokovljevog časa elem jeste njegovo insistiranje da je tačna vrsta insekta u kojeg se pretvara Gregor Samsa jedno od ključnih pitanja u delu. Veze naravno nema u kakvu se bubu Samsa pretvorio — čak i sam Nabokov u jednoj opasci skreće pažnju da ni Gregor, ni članovi njegove porodice, ni sam pripovedač ne vide jasno Gregorov novi oblik, i da se u toj jezovitoj neodređenosti krije važno dočaravanje njegove dehumanizacije. Ali Nabokov je bio toliki zaluđenik za entomologiju i lepidopterologiju (bubologiju i leptirologiju) da nije mogao kontrolisati svoj štreberisanje; čitave stranice posvetio je teoretisanju o tačnoj vrsti insekta u kojeg se Samsa pretvorio — da li je u pitanju pauk? ili vrsta bubašvabe? ili nešto treće? — maskirajući svoj geek out kao Zapravo Važno Književno Pitanje. Studentima je čak pokazivao sličice koje je ručno nacrtao! (Vladimir Nabokov, ESEJI: MARSEL PRUST, FRANC KAFKA, prev. Tanja Bulatović, Beograd: NNK International, 2006, str. 93–93)

Kada Nabokov, ljudski mikroskop za pitanja stila i književnih poetika, ovakvoj digresiji posveti toliko pažnje, znate da je dogorelo. Ruku na srce nije Nabokovu sakupljanje i istraživanje insekata bilo samo hobi. Kao i svakom pravom hobisti — bilo da je u pitanju fantasy košarka, Warhammer 40k ili planinarenje — hobi je zapravo pravi život, a sve ostalo je pauza između dve sesije vijanja leptirova po livadi. Kako je Nabokov izjavio u intervjuu za The Paris Review (41, 1967), da nije bilo Oktobarske revolucije koja ga je naterala na emigraciju, ne bi napisao niti jedan roman i na miru bi se bavio svojim bubama.

Kafkine bolesničke ceduljice

Franc Kafka je pred kraj života bolovao od tuberkuloze grkljana i bilo mu je zabranjeno da govori. Sa prijateljima & osobljem bolnice u Kirlingu komunicirao je pisanim ceduljama. Neki od tih porukica su, uprkos minijaturnosti, rečiti i dubokoumni uvidi u književnost, filozofiju, tekuće vesti ili Kafkino medicinsko stanje. Ali najsimpatičnije su mi ovakve intimne opaske — pisane u bolesti i bolovima, ali i dalje dobrodušne. „Kafkijansko“ je postalo oznaka za grotesku, teskobu i emotivni horor, ali Kafka je bio čista duša.

(Franz Kafka, LETTERS TO FRIENDS, FAMILY, AND EDITORS, trans. Richard & Clara Winston, New York: Schocken Books, 1977)

Magistrale: Jasminka Petrović, „Ovo je najstrašniji dan u mom životu“

Prošlonedeljno druženje na Magistraleu bilo je sjajno. Jasminka Petrović, o čijim smo knjigama razgovarali (roman „Ovo je najstrašniji dan u mom životu“ bio je povod za priču i o ostalim njenim delima), budući je klasik srpske književnosti. Ona rasprostranjena pohvala za najbolja dela dečije umetnosti — da ih podjednako mogu čitati i odrasli i klinci — nema bolje primene od njene proze, i vrlo malo znam primera iz dečije književnosti koji na toliko urnebesan a istovremeno neuvijen način (Stanislav Vinaver je to nazivao „šalozbiljnošću“; Jasminka je u neku ruku nastavak takve šalozbiljne tradicije srpske književnosti od Zmaja, Kostića, pa preko Vinavera do sada), elem, koja na takav način govori o temama poput depresije, anksioznosti, porodične disfunkcionalnosti, roditeljskih izazova, školskih lomova, suicida, anoreksije, rata i tinejdžerskog seksa. Velika spisateljica! Priča je trajala skoro dva i po sata, i trajala bi još više da se FFUNS zvanično ne zatvara u 21:00.

Imali smo sreću & zadovoljstvo da je prof. Marina, budući klasik Odseka za srpsku književnost i moderatorka razgovora, sa nama podelila svoje enciklopedijsko znanje o Jasminki i uopšte školskim programima dečije književnosti. Razmena utisaka na čitalačkim klubovima uvek je udobno iskustvo kada razgovorom upravlja obrazovan čitalac koji je pritom i dobar slušalac. Vraćam se ovog Magistralea pun uvida kojih nisam bio svestan — roman sam pročitao tri puta, ali do prošlog četvrtka nisam ni razmišljao o delikatnim karakterizacijama Strahinjine (gl. junak) majke i tetke! — i sa gomilom preporučenih knjiga, mahom od naših mladih čitalaca koji su nam se pridružili sa Blogerame.

Sledeći Magistrale zakazan je za 28apr24, a čitamo Ekovo „Ime ruže“. Vidimo se!

PROBISVETI U BIBLIOTECI (2023/4)

Iz štampe je ove nedelje izašao zbornik sa konferencije „PROBISVETI U BIBLITECI: Mlada srpska proza u istoriji srpske književnosti“ koji smo prošle godine organizovali Snežana Savkić i ja, ispred KCVMC i Instituta za književnost i umetnost. Sneža je, kao što sam spomenuo deleći utiske sa sjajnog skupa, uradila lavovski deo svega. Najbolje što za svoj udeo u ovom lepom projektu mogu reći je da joj nisam mnogo smetao u poslu. Nakon nekoliko sitnijih (ali ništa manje dragih!) naučnih kolaboracija, ovo je prvi put da smo Sneška & ja potpisani kao urednici jednog štiva; ne mogu biti zadovoljniji i ponosniji što sam u njenom i društvu svih ostalih autora

„Mlada srpska proza“ jedan je od naziva za zanimljivu grupu eksperimentalnih stvaralaca koji su se afirmisali početkom ’80-ih godina prošlog veka. Kao i gotovo svi drugi termini postmoderne umetničke teorije, i izraz „Mlada srpska proza“ je kriminalno neprecizan, čak i konfuzan, i izvor je nemalog broja polemika. Teorijske zavrzlame na stranu, autori MSP jedni su od najzanimljivijih eksperimentalnih stvaralaca u istoriji srpske proze. Raspravljali smo o odlikama ovih žanrovski fluidnih, multimedijalnih, fragmentarnih, kriptičnih i citatnostima prepunih tekstova tokom pet sati sesija (premalo!) i na dvestotinjak strana ovog zbornika.

Pre svega mi mi je njihova proza — zabavna. Čak i kad su autori poput Damjanova, Basare, Pisareva itd. okrenuti melahnoliji, depresiji ili nihilizmu, i dalje se iza tih tmurnih sadržaja providi smeh i poriv za okretanjem sveta naopačke. Iza tih avangardnih dekonstrukcija oseti se silna ljubav prema svetu (ma koliko grozan bio), stvaranju i književnosti. U takvim delima mirišem ono što bi jedan pokojni političar iz Firence nazvao „božanstvenom komedijom“: ideju da je sve na ovom svetu veselo, lepo i u flowu, ukoliko razumemo fazon i držimo čakre otvorenim.

PDF zbornika je na mojoj Academiji, kao i u Dropbox folderu polaznika master kursa „Neoavangardne i eksperimentalne tendencije (…)“. Još jednom se zahvaljujem svim autorima na fantastičnim prilozima. Bilo je uživati slušati & čitati vas, i radujem se budućim projektima. Biće ih uskoro!

Tolkinovi roguelikovi

Nedavno sam se igrao klasičnim rogulike naslovima iz Tolkinovog sveta — Sil, Angband, Tales of Middle Earth. Igre su relativno teške zbog interfejsa i unutrašnjih sistema koji zahtevaju učenje i navikavanje, ali mi se, uprkos tome što sam u njima loš, strašno svidela njihova apstraktnost — zbog koje praktično omogućavaju da igrač projektuje šta god hoće u partiju i tako proživljava ličnu fanfikciju. Zbog težine, permadeatha, crnog ekrana i koncepta istraživanja Angbanda ili sličnog horor dungeona Srednje Zemlje, igre imaju i sjajnu mračnu atmosferu, što je za mene osvežavajuće istovetno melahnoličnim i beznadežnim tonovima SILMARILIONA. U Tolkinovim adaptacijama uglavnom se emulira epika i mitopoetika tog ogromnog i sjajnog univerzuma, dok se intimne tragedije junaka, njihove propasti i zablude, nemogući pohodi, autodestruktivne strasti & ostali motivi depresivnih germanskih legendi ostavljaju po strani.

Štaviše, skoro sam u SILMARILIONU naleteo na rečenicu, u prvim poglavljima („Of the Enemies“) gde se u prolazu opisuje Morgotova vlast nad svetom („…and through long years in Arda [Morgot] held dominion over most of the lands of the Earth“), koja se nekim kosim čitanjem može razumeti kao da je čitav Tolkinverzum delo danas sve popularnije tamne fantazije (dark fantasy). U nekom smislu, to i jesu pripovesti iz sveta smrti, stradanja i bezizlazne borbe, gde skoro čitavom planetom vlada nezadrživi mračni bog. Ako postoje dela koje savršeno dočaravaju taj osećaj bezizlaznosti ali i povremenih egzaltacija usled nemogućeg herojstva, to su ove igre.

AI halucinacije knjiga

„AI halucinacije“ (eng. AI hallucinations) izraz je za nepostojeće ili pogrešne pojmove koje veštačka inteligencija, odnosno tzv. veliki jezički modeli (Large Language Models; LLM) prosto izmisle u svojim odgovorima. Kada robota nešto pitamo, „inteligencija“ sa kojom razgovaramo zapravo je složen kombinatorijski sistem koji iskopava, razlaže i slaže podatke kojima je hranjen, tražeći najbolju repliku za promptove koje smo mu izložili. Ponekad se u takvom prepoznavanju & predviđanju šablona mašina prosto zaigra, pa generiše rešenja koja bi, po njegovim informacijama, po svakom pravu trebalo da su tu — ali nisu.

Danas je tako robot uspeo da mi izmašta celovit bibliografski unos: naslov knjige, ime autora, sažetak, te izdavača i godinu objavljivanja. Trenutno su mi takve AI halucinacije zabavne — naletao sam na nekoliko ovakvih izmišljenih knjiga, i žao mi je što nisu napisane, jer je skoro svaka bila dobar odgovor na moje upite. Ako ChatGPT-u ne uspe posao sa generisanjem odgovora, ima budućnost u vođenju izdavačke kuće. Traženje literature sa ChatGPT-om neuporedivo mi je udobnije od preoravanja Google Scholara i borbe sa njegovim suludim algoritmom koji zna izbacivati, jedan pored drugog, srednjoškolske eseje i paywallovane radove oksbridžskih emerita — nadam se da će stoga ova štucanja u nekom trenutku prestati.

Takvih je halucinacija doduše, koliko iz ograničenog iskustva vidim, sve više. Nedavno sam naleteo na post frustriranog istoričara koji se žalio kako je AI alat za obnovu i upscaleovanje istorijskih fotografija jednom tenku iz Drugog svetskog rata dodao ploču sa nerazumljivim tekstom. Tehnologija AI alata suštinski je kreativna: predviđajući obrasce — obrasce reči ili obrasce piksela svejedno — oni zapravo stvaraju i izmišljaju. Od njih tražimo klot odgovore, ili konkretnu uslugu, a dobijamo suviše maštovitog sagovornika ili svojeglavog umetnika. Učenje robota da budu inteligentniji već sada podrazumeva da ih treniramo da budu gluplji.