(Брем Стокер, ДРАКУЛА, прев. Бранко Вучићевић, Просвета / Плава птица, 1984; „I cannot tell you how I loathe talking about myself“)

Одустаћу од даљег читања новог Контрастовог превода ДРАКУЛЕ. Издржао сам до средине трећег поглавља (Џонатан Харкер је у овом тренутку и даље у Дракулином трансилванијском замку и тек почиње да наслућује да нешто није како треба) и даље стварно не могу. Могу да пређем преко превода који ми не годи — не говорим овде о кардиналним језичким или стилским грешкама, већ о просто другачијем филингу који преводилац може имати према тексту за разлику од мене — али ми је резање пасуса и изостављање читавих реченица у односу на изворник црвена линија преко које не прелазим. У овом случају, дакле Контрастовом издању ДРАКУЛЕ из 2015. у преводу Стефана Костадиновића, лектури/коректури Данила Лучића и под уредништвом Владимира Манигоде, непосредно пред почетак подпоглавља „12. мај“ фали Харкерова парентеза о томе како га сопствени дневник све више подсећа на мистичне и језовите приче попут ХИЉАДУ И ЈЕДНЕ НОЋИ или уводних сцена ХАМЛЕТА.

Напоран сам смарач што се превода са енглеског тиче, али овде сам у потпуности у праву. Нема везе што је у питању једва једна реченица, па још у виду коментарчића на крају поглавља. Као прво, од превода се НИШТА не сме сећи, осим ако није јасно наглашено да је у питању неко скраћено или прилагођено издање. Не могу да верујем да ово морам наглас да кажем. Као друго, реченица и није толико безазлена, јер у мом читању убедљиво слика постепени раст Харкеровог терора, који полако себи освешћује да његове нелагоде и анксиозе у разрушеном замку на крају света нису узроковане тек другачијом околином и обичајима у односу на родну Енглеску; нешто заиста није како треба у читавој овој причи, и Харкер полако склапа делиће загонетке који га упућују да је јадан постао пленом једног древног, паклено методичног и натприродног ловца-људождера.

Ако је у овом случају од изворника сецнута једна реченица, ко зна шта је даље у тексту такође сецнуто. Да ли је можда негде отфикарен читав пасус? Или поглавље? Не постоји више поверење између издања и мене, и даље читање би ми прошло у параноичном упоређивању сваке синтагме са енглеским оригиналом. Иначе, у другом преводу ДРАКУЛЕ који ми је при руци, оном Бранка Вучићевића (из Просветине едиције „Плава птица“, 1984), ова реченица стоји на свом месту.

Са књигама преведним са енглеског сам углавном раскрстио ради мојих неурозних живаца, а вероватно ћу раскрстити и са Контрастом. Тога ми је врло жао, јер имају за мене изузетна издања, укључујући скорашњи монументални превод Воласовог максималистичког романа INFINITE JEST. Њиховог ДРАКУЛУ сам пазарио током карантина у, како сам испрва мислио, сјајној Контрастовој понуди која је укључивала, поред овог дела, и Конрадово СРЦЕ ТАМЕ (у преводу Зорана Пауновића и са бонус песмом Т. С. Елиота) плус оба дела Керолове АЛИСЕ, за 999 динара. Контрастово издање АЛИСЕ било је једно од ретких поштених на које сам наишао које је објединило оба дела приче, а да притом садржи чувене илустрације Џона Тенијела (John Tenniel) — али су одређени делови ове књиге дословно нечитљиви јер су се преламачу омакли размаци између елемената у Индизајну, због чега неке слике преклапају текст. Дође човеку да радије уплати добротворни прилог Z-Libraryju него да подржи касапљења попут ових. Иначе, о Контрастовим преводилачким грешкама, преступима и непрофесионализму писали су, релативно скоро, још и Мухарем Баздуљ („Винавер(и) из Клаоничке улице“, Политика, 2020) и Дринка Гојковић („Јесмо ли изгубили ЕСТЕТИКУ ОТПОРА?“, Време, 2021).

Најбољи су ми штандови на сваком сајму књига су они са антикварним и јефтиним књигама. Тамо идем са знојавим длановима зависника. Нема књижаре на свету у коју не уђем са жељом да покупујем све што ми се свиди — а на овим штандовима, где књиге ретко коштају преко 100 динара, и где ми набацане гомиле књига активирају исте оне ганглије које луче серотонин при игрању open world РПГ-ова, заиста могу да покупим све што видим. Удомљавам тим приликама неколико врста књига: оне које активно тражим, попут старе научне фантастике и словеначке књижевности, и оне куриозитете за која нисам ни знао да постоје до тренутка им нисам видео корице, али једном када их видим, не могу а да их узмем. Топ листа уловљених књига са управо завршеног новосадског Сајма књига је следећа:

ТРЕЋЕ МЕСТО. Две књиге деле бронзу. Прва је ТИБЕТАНСКА МИСТИКА Л. А Говинде, нови додатак мојој невеликој колекцији Графосових црвено-белих-црних књига источњачке филозофије и мистике. У овој збирци сам до малопре имао само две књиге. Прва је МУМОНКАН, збирку коана зен-учитеља Мумона, преведену са енглеског од стране нашег најистакнутијег књижевног зен посвећеника, Давида Албахарија; иначе је ова књига мој избор за ноисити на пусто острво, јер би ме разрешавање Мумонових зен коана заокупило деценијама. Друга Графосова књига у мом поседу јесте МИЛАРЕПА, будистичка мистика коју истина нисам много проучавао. Поред ТИБЕТАНСКЕ МИСТИКЕ, у ову категорију антикварних убода убрајам и БРАЗИЛИЈАНСКУ ЛИРИКУ, Нолитову антологију из 1956. коју је у целости превео (и приредио) Анте Цетинео. Издање је прелепо. На сваком свом екрану, од стоног рачунара до телефона, на позадини држим дубоке хлорофилске, тамно зелене фотографије зеленила и папрати, а ова је насловница подједнако еколошки лепа, и притом фантастично тактилна. Сама књига је прави пример најлепшег што антикварни штандови имају да пруже: како не прочитати АНТОЛОГИЈУ БРАЗИЛИЈАНСКЕ ЛИРИКЕ сада када знамо да постоји?

ДРУГО МЕСТО. Збирка поезије Бориса Бизетића је књига која ми је донела много радости. Не могу да у потпуности опишем зашто, јер је ствар интимна. Или сте одрасли са ББ Шуоом или нисте. Или сте се за маскенбал у трећем разреду маскирали као Славујка и освојили прву награду или нисте. Или сте једног дана пре 20 година на ТВ Канал 9 видели спот за песму „Ако једном видиш Марију“ и доживели нервни слом од смеха, или нисте. СРПСКОХРВАТСКЕ ПЕСМЕ су збирка љубавно-егзистенцијалних стихова који су негде између дечије песме, љубавне шансоне и озбиљних покушаја високе поезије који су за мене потпуно шизоидни и немогући за тумачење, а није да се модерном поезијом не бавим и професионално. Како рече Милутин Бојић за неке зајебантске стихове Станислава Винавера: „Пре свега је ребус шта ти стихови значе“. Поређење са Винавером, нек ми опросте бог, свеци и гуру Нагарјуна, има смисла. Борис Бизетић, остварен и као „озбиљни“ кантаутор и творац пародично-фарсичних пројеката попут ББШ или Рокери с Мораву, оперише на вишим астралним нивоима поезије, и његови текстови производе исту ону врсту дисонанце као и Винаверова „шалозбиљност“. Да ли се човек зеза? Или је озбиљан? Или је просто дебилко? Да ли је ББ Флоренс Фостер Џенкинс или Сем Хајд? Као што поводом Винавера рече неки други критичар: „Читајући ову књигу стихова, читалац се загрцњава у једној страшној дилеми: или да се насмеје, или да заплаче. Или, још боље, да оба ова осећања слије у једно: да се насмеје Стихописцу и да се заплаче за Човеком у њему“. СРПСКОХРВАТСКЕ ПЕСМЕ су обогаћене и Бизетићевим ауторским фотографијама (без икаквог разлога), а мој примерак на фронтиспису има — ауторов аутограм. Фул пекиџ.

ПРВО МЕСТО. Узимајући ову књигу о женској сексуалности, тачније женској психосексуалној дисфункцији, објављену 1976. у Србији/СФРЈ, писану од стране Једног Типа, а рецензирану од стране Другог Типа и Трећег Типа, очекивао сам фестивал кринџа. Нисам био разочаран. Све што сам могао замислити било је ту. Наводим само неколико примера: материнство које се назива „узвишеном женском дужношћу“ (не ваља да жена буде „фригидна“ јер — како ће онда испунити своју узвишену женску дужност?); „лезбејска љубав“ као појам у рубрици „Поремећаји полног нагона“; рубрика „Ненормалне врсте сношаја“, изузетно забавна на више нивоа, коју не смем нажалост да скриншотујем јер ће ме могуће суспендовати са друштвених мрежа (пишите у инбокс ако сте 18+ а нисте мој студент), али је препоручујем од срца; неизбројиве су и феноменалне реченице попут „Да је жена имала оргазам, сазнајемо из њене изјаве. Али оргазам се код жене може установити и на основу објективних симптома“ или „Онанија је штетна зато што доноси душевну усамљеност“.

У реду, лако је зезати се са педесет година старим сексолошким медицинским уџбеником. Наравно да можемо очекивати глупости у тексту овакве врсте & старости. Баш стога су ме врло изненадили они делови овог приручника који су, чак и са данашње перспективе, писани здраворазумски и са поштовањем. ПОЛНА НЕОСЕТЉИВОСТ КОД ЖЕНА, рецимо, отворено говори о сексу као значајном чиниоцу лепог живота и уредног менталног здравља, а не као табуу или нечему што служи само продужењу врсте. Нарочито се о женској сексуалности — упркос баговима попут горенаведених — говори као о нечему што је кроз историју културе било неправедно скрајнуто, па чак и нападано, и чему ваља посветити, свим снагама, бригу и пажњу модерне медицинске науке. Жена, другим речима, није расплодна машина, већ заслужује да ужива. Књига тако јесте матора и из више разлога застарела, али јој је дух необично еманципаторски. У ПОЛНОЈ НЕОСЕТЉИВОСТИ КОД ЖЕНА се читалац упућује да је „фригидност“, сексуална неосетљивост, асексуалност или како већ неретко психолошке природе, и у тексту се психотерапија отворено валидира као нормалан начин бриге о себи. Такође се са сексуалних дисфункција и импотентности генерално скида аура стида: како аутор, примаријус доктор Благоје Стамболовић гласно напомиње, сексуални проблеми нису знак „хистерије“, слабости или мањка „мушкости“ или „женскости“: услед burnouta, анксиозности живота, нерешених стамбених питања и т. сл. психосексуалне бољке код оба пола су све чешће а први степеник у њиховом превазилажењу је отворено причање о томе.

ПОЛНА НЕОСЕТЉИВОСТ КОД ЖЕНА на неких педесетак страна пружа и описе женске полне анатомије, сексуалног чина и различитих сексуалних поза (уз напомене које позе и због чега пружају женама које врсте сексуалног ужитка). Након уживања у кринџу, при крају књиге сам био разочаран. Јер, очигледно је да смо неку врсту Сексуалног образовања у школама — каквог таквог! — могли имати још пре пола века. Мој примерак књиге, наиме, друго издање, а оба су се штампала у по 10.000 примерака (!), што сведочи да је ово издање намењено широј публици и обичном човеку, и да се богами читало; што опет сведочи да се хиљаду деветсто седамдесет и неке о неким стварима говорило можда и више него данас. ПОЛНА НЕОСЕТЉИВОСТ КОД ЖЕНА ме је привукла из фазона, али ме је задржала срцем.

 

 

Са овогодишњег Сајма књига у Новом Саду, где смо 7мар2023 представили прво коло ИЗАБРАНИХ ЗЕНИТИСТИЧКИХ ДЕЛА у издању Банатског културног центра & Културног центра Војводине.

Дела су изашла из штампе негде у децембру. О њима до сада ништа нисам говорио јер сам вероватно и даље мртав уморан од посла. Сенка Влаховић & ја смо већи део лета 2022. радили на припреми, уређивању и техничкој опреми; до краја августа ми екран није излазио из сплит скрина на којем је улево био скен изворне књиге из хиљаду деветсто двадесет и неке, а удесно најновији .doc или ПДФ. Сенка & ја смо на телефону били више него са родбином. Зенитисти припадају току европских авангардиста који су претходници данашњег индустријског и типографског дизајна, тако да није редак случај да у само једном делу, попут 77 САМОУБИЦА Б. В. Пољанског или МАНИФЕСТА ЗЕНИТИЗМА Љ. Мицића, имате неколико различитих слогова, фонтова, фонтовских величина и сличних типографских заврзлама које су део природе и поетике дела као и сам садржај или тема. Цела ствар је морала бити испоштована у потпуности приликом репринта, иначе подухват није био ни за шта; објављивати зенитисте без емулирања сваке њихове визуелне заврзламе било би као штампати ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ у прозним пасусима.

Врло ми је драго што сам део овог издавачког подухвата. Не само због зенитиста, које наравно обожавам, већ зато што је лепо бити део било чега анти-ентропичног. „Рукописи не горе“ и тако даље, yes; али није довољно само волети старе писце издалека, потребно је освежавати их прештампавањима & реиздањима како би надохват руке били потенцијално свима, а не само библиотекарима и антикварима. Нека зенитистичка дела у овом издању — штавише, већина њих — имала су до сада само једно издање, оно из Краљевине Југославије. Сада смо заборав одложили за макар неколико деценија. Мислим да зенитистима и њиховом анти-естаблишментским идејама, езотеричном патриотизму, хуманистичким ставовима и воковизуелним текстовима тек следи откривање од стране генерација З и Алфа.

Прво коло је дакле готово. Друго нас чека. Засигурно знамо да ће у другој тури бити ФЕНОМЕН МАЈМУН Маријана Микца, ненормална поема-графички роман-СФ-??-сатира- Дело је требало бити део првог кола, али смо се у последњем тренутку одлучили за Микчев ЕФЕКТ НА ДЕФЕКТУ, јер за разлику од ФЕНОМЕНА МАЈМУН — који је још и имао нека спорадична реиздања током двадесетог века — ово дело није видело светла дана читав век. О осталом за сада нећу да не урекнемо. Наставите читање →

Један посебан жанр све је популарнији у фантастичној прози: алтернативне приче (retellings) о чудовиштима и/или несхваћеним женским митолошким фигурама, испричане или из угла самих чудовишта, жена и жена-чудовишта, или са очиглендим симпатијама на њиховој страни.

Пре неколико година, планетарни хит била је КИРКА Маделин Милер (2020, Лагуна, прев. Невена Андрић; Мadeline Miller, CIRCE, 2018, Little, Brown & Company), повест о злој чаробници која је Одисејеву посаду претворила у прасце, а ем јадног ем напаћеног Одисеја држала као љубавника неколико месеци. То је Хомерова, да не кажемо мушка, верзија догађаја. Али, како би Кирка видела саму себе? Сигурно не као вештицу и сексуалног предатора, претпоставља Маделин Милер, која нуди другу страну приче. Пре М. Милер, Маргарет Етвуд је, такође на подлози Одисеје, написала ПЕНЕЛОПИЈАДУ (2005, Геопоетика, прев. Бојана Вујин; Margaret Atwood, THE PENELOPIAD, 2005, Knopf), Хомеров еп ремиксован из угле Одисејеве супруге. Непосредно након романа Милерове, Џенифер Сејнт је избацила своју АРИЈАДНУ (2022, Вулкан, прев. Ана Анастасијевић; Jennifer Saint, ARIADNE, 2021, Headline), а одмах затим и ELEKTRU (2022, Flatiron Books) Отприлике у исто време, хрватски аутор Желимир Периш пише МЛАДЕНКУ КОСТОНОГУ (2022, Booka; 2021, OceanMore), такође причу о „злој“ вештици која, ако погледамо ствари из другачијег угла, није баш толико зла, а можда ни толико вештица. А пре неколико месеци, Натали Хејнс објавила је најновији свој роман, STONE BLIND (Natalie Haynes, 2022, Pan Macmillan), где је главна јунакиња — Медуза. У Хејнсином претходном роману, ХИЉАДУ БРОДОВА (2021, Лагуна, прев. Невена Андрић; A THOUSAND SHIPS, 2019, Pan Macmillan), као протагонисткиње се појављују женски ликови описани и споменути у ИЛИЈАДИ.

Не знам где је овај тренд започео. Маделин Милер изгледа као главни кривац ако се у обзир узме хронологија објављивања и чињеница да је она, уз Колин Хувер, краљица Буктока, па стога и један од најутицајнијих аутора популарне фикције на свету. Но, иако је она можда такве приче популаризовала, није била прва која их је писала. Хорхе Луис Борхес има приповетку „Астерионов дом“ („La casa de Asterión“, EL ALEPH, 1949), сетну исповест сиротог Минотаура који не жели да је цео дан затворен у Лавиринту, приморан да коље људе које му доносе пред ноге. Koју деценију касније, своју причу из угла чудовишта написао је и Џон Гарднер, у чијем ГРЕНДЕЛУ (John Gardner, GRENDEL, 1971, Alfred A. Knopf) пратимо дневник истоименог монстера из староенглеског спева БЕОВУЛФ; морам да додам да је дело написано бруталним неопримитивистичким језиком, слично нашем авангардном роману БУРЛЕСКА ГОСПОДИНА ПЕРУНА БОГА ГРОМА Растка Петровића (1923, Албатрос). А још раније је Ханс Кристијан Андерсен такође узео једно митско женско чудовиште, познато по застрашујућој крвожедности и тамној сексуалности, и од њега направио једну од најдивнијих и најчистијих бајковитих јунакиња — Малу сирену („Den lille havfrue“, EVENTYR, FORTALGE FOR BØRN, 1837). Овде ћу стати, јер сам се управо сетио и Десанкиног „Малог баука“, збирке „Још нам само але фале“ Љ. Ршумовића, те приповетке „I, Cthulhu“ Нила Гејмена.

Немам иначе ништа против овог жанрића / издавачког тренда. Намера је одлична. Чудовишта обично знамо као једнодимензионалне бештије лишене икакве психоемотивне дубине. Они су зли јер су зли, и зато морају бити уништени. Мислим да је ово тужан и неправедан поглед на ствари. Као што ми рече један студент на скорашњем предавању, када смо се дотакли Вергилијеве ЕНЕЈИДЕ: како да човеку не буде жао киклопа Полифема којег је Одисеј (који у овим алт-причама све више фигурира као суперзлочинац) ослепео и оставио тако повређеног да тужно бауља у потрази за својим овцама? Хиљадама година, нико тим акрепима и бештијама није посвећивао пажњу. Сада, коначно, они добијају глас, а ми имамо другу шансу; прилику да их не мрзимо на кеца већ да их разумемо и са њима саосећамо. Ако нас је савремена друштвена култура о ичему освестила, макар мало, освестила нас је да будемо отворенији за друге погледе, умове, жеље и бића. То је ваљда и суштинска поента књижевности: пружити други поглед, неког другог живог бића — макар оно бљувало ватру, петрифицирало нас погледом или хтело да нам поједе кости — како бисмо можда раширили сопствене очи. Зар не?

Медитирање је данас у толикој мери одомаћено као начин одржавања менталне хигијене да се препоручује и по уџбеницима за креативно писање.

Књига Марте Боеглин (Martha Boeglin) АКАДЕМСКО ПИСАЊЕ, КОРАК ПО КОРАК: ОД ХАОСА ИДЕЈА ДО СТРУКТУРИСАНОГ ТЕКСТА (2015, Академска књига) тренутно је најбољи уџбеник о академском писању који се може купити. Јер, за разлику од свих сличних водича, овај књижуљак не учи само техници писања научног рада, већ пружа савете за квалитетнији рад уопште. Објашњава се овде не само како прикупљати литературу, већ и како се мотивисати, како направити бољи временски распоред, како квалитетније спавати; саветује се колико често да правимо паузе и које вежбе је добро радити како бисмо се релаксирали, разонодили и прокрвили леђа.

Елем медитација. У кратком одломку под називом „Вежба: Побољшање концентрације“ стоји следеће:

Седите удобно у једној мирној просторији. Навијте будилник на десет минута и концентришите се на његов тик-так. Сваки пут кад вам мисли одлутају, немојте их сузбијати, пустите их да пролете пољем ваше свести и вратите се на тик-так. Ако вежбу радите редовно, видећете како се време ваше концентрације продужава.

Оно што М. Боеглин описује као вежбу фокусирања заправо је техника зазен медитације. Зен је медитација је по мом мишљењу најбоља медитација: леба не тражи, не иште нарочиту обуку и не захтева плаћање професионалног учитеља који ће вам открити персонализовану мантру као у трансцедентној медитацији. Може се радити седећи, чучећи, у турском седу, у правилном лотосу, отворених очију, затворених очију, чак и у шетњи. Нема ту нарочитог кунг-фуа. Само затворите очи, дишете, и очистите кеш меморију мозга на неколико минута. Овако зазен описује Шунру Сузуки (ЗЕН УМ, ПОЧЕТНИЧКИ УМ: ИНФОРМАТИВНЕ ПРИЧЕ О ЗЕН МЕДИТАЦИЈИ И ПРАКСИ, 2015, Бабун), на скоро исти начин као и Боеглин:

Кад вежбамо зазен, свест увек прати наше дисање. Кад удишемо, ваздух улази у унутрашњи свет. Кад издишемо, ваздух излази у спољни свет. Ми кажемо „унутрашњи“ и „спољни“ свет, али постоји само један свет. У том безграничном свету наше грло је попут покретних врата.

„Ако вам нешто доспе у свест, допустите му да уђе и изађе. Када покушавате да затворите мишљење, то значи да сте њиме узнемиравани. Многи осећаји навиру, многе мисли или слике израњају, али то су само таласи ваше свести. Ако је оставите каква јесте, свест ће се смирити. Та свест зове се велика свест.