Nakon uspeha sa franšiznim filmovima CREED (2015) i BLACK PANTHER (2018, 2022) režiser i scenarista Rajan Kugler (Ryan Coogler) ponovo je dobio priliku, nakon prvenca, biografske drame FRUITVALE STATION (2013), da napravi film po sopstvenoj želji: kako hoće, o čemu hoće, na koji god način hoće. Krvavu je deceniju R. Kugler radio na višemilionskim, složenim projektima i sada mu je SINNERS (2024) kao novi prvi film: kuražan, bombastičan, svež poput ladnog Sprajta, i kao što je ponekad slučaj sa prvim romanima — u kojima mladi autori u želji za dokazivanjem fleksuju najrazličitijim tehnikama i postupcima — ovaj je film bogat idejama, temama, potpričama, filmskim igrarijama, efektima i slikama. Čovek po imenu Rajan Kugler živi svoju novu mladost.

Sve se paralelene priče ansabla propratnih likova u SINNERS pletu oko blizanaca (obojicu igra Majkl B. Džordan). Sumnjivo puni novca nakon kriminalnog rada u prohibicionom Čikagu, braća Smoke i Stack vraćaju se u rodno selo na ušću Misisipija da otvore juke joint. Evo komadića istorije kojeg smo kao gledaoci ovog filma internalizovali: juke joint, iako lokal namenjen točenju alkohola, služenju hrane, plesu & živoj muzici, više je od obične kafane. Za afroameričku zajednicu u SAD te su neugledne barake mesto zajedništva, povezivanja, sigurnosti, okupljanja i slobodnog izvođenja crne muzike, slobodnog igranja crnog plesa & slobodnog pevanja crnih pesama. Juke joint nije puki bircuz; to je (bez ironije) kulturni centar, narodno pozorište i vatra oko koje se skuplja selo da sluša guslara. Kao i mi pod okupacijom Osmanlija, i afrički su robovi na američkim plantažama jedinu slobodu imali u svojim pesmama & ostalim delovima imaterijalne kulture. To upravnici imanja, kao ni turske age, nisu, za razliku od drveta, kamena ili mesa, mogli spaliti, slomiti, uništiti i zatrti.

Elem, blizanci Smoke i Stack, nekadašnji mafijaši, vraćaju se kući posle višegodišnjeg arbajta. Povratak nije lak. Para imaju, te kupovina nekretnine za novi lokal prolazi bez problema. Muku kao i obično prave ljudi: nekadašnje komšije, bivši prijatelji, neprežaljene ljubavi. Svaka je od ovih pozadinskih priča — uključujući još neke, ali ne spojlujemo — dovoljno zanimljiva & teksture puna da bi mogla biti tema zasebnog filma. Ožiljci na srcima junaka još su mekani i na dodir bolni, ali najveća nevolja dolazi u vidu natprirodne pretnje. Tokom svečanog otvaranja, bluz i regtajm poselo napadaju čudovišta iz drugog sveta & tuđih legendi: vampiri.

Uživanje je opisivati ovo naizgled neuklopljivo akciono-mafijaško-istorijsko-južnjačko-folklorno-društveno-emancipatorsko-dramsko-mjuzikl-horor delo. Avangardni je duh R. Kuglera kanalisan i u montažerskim odlukama, kanalima zapleta i nekolicini scena toliko ludačkih zamisli da je čudo da su upalile. Neobično je reći sledeće o filmu gde se bivši Al Kaponeovi vojnici, potpomognuti dvojicom bluz muzičara, jednom vudu vešticom & asortimanom prijatelja i slučajnih prolaznika, bore protiv vampirske opsade — no SINNERS, baš zahvaljujući hrabrosti i anarhizmu, iskreno je delo sa snažnom temom o gubljenju te ponovnom pronalaženju zajednice i spiritualne poveznice sa ljudima sa kojima ne delimo samo jezik, boju i uspomene, već i priče, legende, istoriju, pesme i nesvesno. Ni sami vampiri nisu psihopatski grabljivci. Imaju i oni svoje demone, kao i ljudsku želju da negde pripadaju nakon vekova u tami, daleko od svojih. Na koncu, svi će u ovoj priči dobiti neku verziju srećnog kraja. Divna je to i ispunjavajuća poruka autora koji je uvek u svom stvaralaštvu bio na pravoj strani — uz žrtve, potlačene i unesrećene.

Zaplet je ponovljen sedam milijardi puta: traumatizovana porodica, zlostavljana majka, dete koje se teško prilagođava, nova sredina u vidu izolovane kuće. Svežinu u dosadnjikavu premisu unosi koketiranje sa folklornom fantastikom. Nesrećnu majku i dete ne progone utvare ili đavo: pretnja je povezana sa tamnom šumom, liminalnim brlozima, magijskom moći ogledala & iskonskim strahom od dvojnika. Junakinja, kao u svakoj poštenoj priči o dvojnicima, prvo je načeta sumnjom, a potom razorena anksioznošću, paranojom i halucinacijama. Kamerna priča o majci i detetu — drugi se likovi jedva pojavljuju, što porodičnu izolovanost jače bolduje — elem svedena i atmosferična pričica kulminira Metal Gear Solid nadmudrivanjem sa natprirodnom pretnjom punim bacanja, valjanja, kidanja i trčanja. Reditelja Li Kronina (Lee Cronin) je kinetički završetak filma dobro preporučio za rad na jednako energičnom EVIL DEAD RISE (2023).

Kao i prethodni film scenariste/režisera Demijana Mekartija (Damian McCarthy), CAVEAT (2020), i ODDITY (2024) pati od prećerizma. Normalno je da u horor filmovima određeni detalji, motivi, predmeti, fragmenti zapleta ili delovi scenografije budu prenaglašeno jezoviti radi priče & atmosfere. Nije u stvarnosti svaki šumarak udavljen u magli niti škripi poput jecaja svaki parketni pod. No, ovde su takvi elementi turbomegaXXLjezoviti. Zaposednuta kuća, jedno od dva glavna mesta radnje, toliko je zlokobnog i odbijajućeg enterijera (smrvljeni kameni zidovi, redak nameštaj, nepraktične stepenice, dementan raspored soba, po život opasni svodovi) da je misterija zašto bi u takvom horor-lavirintu bilo ko odabrao da živi. Drugi deo zapleta odvija se u ludnici (autor voli tipične stacionare horor umetnosti: uklete kuće, sanatorijume, usamljene divljine, mesta izmeštena od civilizacije, podrume, tavane i t. sl.). To međutim nije uobičajena ustanova za mentalno obolele, već Arkam Asajlum. Pacijenti ove ludare izgrebanih zelenih zidova i pola veka starog nameštaja nisu osobe sa iole svakidašnjim neurološkim ili kognitivnim izazovima, već odreda nasilni šizofrenici i mahniti ljudožderi. Zaposleni, tj. bolničari, takođe se već po izgledu odaju kao psihotični nasilnici. Tajnoviti ubica u središtu priče kao da je ispao iz stripa. Kada je sve prestrašno do karikaturalnosti, ništa zapravo više nije strašno — a delo onda više nalikuje karnevalu nego razumno ozbiljnoj murder mistery sa emotivnim bagažom & sve jačim, kako radnja odmiče, paranormalnim uplivima.

Trenuci lucidnosti dolaze, nasuprot ovoj buci svega i svačega, u potpuno statičnim kadrovima. Zahvaljujući maštovitom radu sa nepokretnim elementima scenografije, najstrašniji i najzanimljiviji trenuci filma dolaze iz mirnih slika koje nas, same za sebe, verovatno nikada ne bi poplašile ili zaintrigirale. D. Makarti zna šta voli i zna sa koje pozicije pogađa bez koske: takvom se jednom scenom film i završava.

Izvorni roman Agate Kristi metodičan je i pedantan kao da ga je pisao sam H. Poaro. Nije preteško zamisliti verziju ovog dela u celosti izvedenu eksel tabelama, mapama, dijagramima, presecima i bulet point tezama (u samom romanu već se nalazi nekoliko takvih vizuelnih & mentalnih pomagala). Knjiga je ekonomična do u brk — bez viškova, manirizama i glasne drame.

Vibracije su ovde pogrešne. Jezik je filma nabacan, neuredan, rečju neprijatan. UBISTVO U ORIJENT EKPRESU histeričnog je toka — u mrežu zapleta upleteno je tuce osumnjičenih svih meridijana, starosnih grupa i društvenih klasa + njihovi lažni identiteti i prave pozadinske priče; zbog ovoga je delo uostalom i voljeno — elem originalni roman temelji se na haotičnoj misteriji koja se razrešava strpljenjem i konstruktivnom meditacijom; film je naprosto haotičan u žongliranju mnogim elementima radnje. Dodaci u svrhu holivudske dramatizacije, negde veći a negde manji, uglavnom štete urednosti izvornika i proizvode nemalo logičkih, pripovednih ili tematskih nedoslednosti. Neki tragovi ovde nemaju smisla; pojedini krakovi radnje besmisleni su, prekratki, ili jeftino teatrični. Posledica ovoga je šokantna: detektivska priča A. Kristi ispada hiperglupa & nepovezana.